Akcija!
Forster_7_mm_Ivan_sa_poledjinom_150

FAROS I FARILON
E. M. Forster

390.00 din 299.00 din sa PDV-om

-23%

Edvard Morgan Forster (1879-1970), engleski klasik, obreo se tokom Prvog svetskog rata u Aleksandriji, gde o njoj povremeno piše za britansku štampu. Po nagovoru prijatelja Virdžinije i Leonarda Vulfa, Forster će neke od njih objaviti pod imenom „Faros i Farilon“ 1923. godine.

Nizom kratkih eseja Forster nas vodi kroz kulturnu istoriju prestonice helenizovanog Egipta, od Aleksandra Velikog, od Aleksandra Velikog, helenističkih vladara, rimskih imperatora, crkvenih otaca pa sve do moderne Aleksandrije – u kojoj se proizvodi pamuk i puši hašiš – i gde otkriva Konstantina Kavafisa.

„Faros i Farilon“ predstavlja minijaturni portret slavnog grada, koji ne ostavlja ravnodušnim ni rafinirane helenofile.

Opis Proizvoda

Edvard Morgan Forster (1879-1970), engleski klasik, obreo se tokom Prvog svetskog rata u Aleksandriji, gde o njoj povremeno piše za britansku štampu. Po nagovoru prijatelja Virdžinije i Leonarda Vulfa, Forster će neke od njih objaviti pod imenom „Faros i Farilon“ 1923. godine.

Nizom kratkih eseja Forster nas vodi kroz kulturnu istoriju prestonice helenizovanog Egipta, od Aleksandra Velikog, od Aleksandra Velikog, helenističkih vladara, rimskih imperatora, crkvenih otaca pa sve do moderne Aleksandrije – u kojoj se proizvodi pamuk i puši hašiš – i gde otkriva Konstantina Kavafisa.

„Faros i Farilon“ predstavlja minijaturni portret slavnog grada, koji ne ostavlja ravnodušnim ni rafinirane helenofile.

Prevod: Dejan Acović
Broj strana: 126

Pogled na Aleksandriju

Aleksandra Đuričić

Bliclogoresiz 000Edvard Morgan Forster (1879-1970) protestovao je svom silinom svog umetničkog bića protiv viktorijanskih stega i britanske želje za vladanjem; iz tog bunta stvoren je književni opus koji danas, paradoksalno, Britanci više cene od Džojsa i Virdžinije Vulf.

Kao jedan od utemeljivača modernog engleskog romana, Forster je upotrebio svoje dobro klasično obrazovanje ( studirao je jezike i istoriju na Kraljevskom koledžu u Kembridžu) da bi otpočeo karijeru pisca koja u početku nije mnogo obećavala. Nastanivši se u Italiji oko 1905. godine, otkrio je nove vidike i napisao prvi roman, a tri godine kasnije svoja promatranja toskanskog neba i engleskih turista pod njim pretočio je u poznati roman Soba s pogledom (A room with a View) u kome se duhovito i cinično bavi svojim sunarodnicima, zarobljenicima viktorijanskog sveta na zalasku koji, kuda god da krenu, ne mogu svoje karaktere i manire ostaviti za sobom. Simbol pobune protiv tog uštogljenog besmisla je njegova junakinja, mlada bogatašica Lusi Haničerč kojoj će boravak u Italiji omogućiti da postepeno promeni svoje viđenje sveta kao sasvim neinteresantnog mesta u kome su joj društvo pravile samo Betovenove klavirske sonate. Kada bude počela da živi kao što svira, život će za nju dobiti boju toskanskog neba.

Forsterov način pobune bila su putovanja i strast prema egzotičnom ispoljena na više načina, od bavljenja najsjajnijom kolonijom, Indijom, do ekspedicije u jednu od evropskih Ruritanija, kako bi rekla Vesna Goldsvorti, u pozorišnom komadu Srce Bosne koji nikada nije izveden na sceni.

Ali, ono što Forstera čini suštinski interesantnim i danas, to je slučaj koji ga je za vreme Prvog svetskog rata odveo u Egipat, tačnije Aleksandriju koja je u to vreme bila samo prašnjava arapska varoš, bez trunke sjaja prošlih vremena, ali je u toj prašini pronašao biser, Grka iz Konstantinopolja koji je pisao pesme za sebe i fioku, Konstantina Kavafija čije je stihove preveo na engleski i predstavio svetu. Forster je došao na nekoliko meseci, a ostao pet godina sprijateljivši se sa pesnikom i čudakom primoranim da radi kao administrativni službenik u Upravi za navodnjavanje. Kao i Forster, i Kavafi je odbijao da se oženi, da napusti svoj kvart siromaha, čudaka i lakih žena gde je smatrao da ima sve što mu je potrebno – birtiju, bolnicu, crkvu i bordel i voleo ponekad da se udalji od gradske vreve i smrada odlazeći na stene van Aleksandrije. Tu je bilo sastajalište različitih, na njima je Forster sreo svog Antinoja i inspirisan gradom napisao raskošan putopis o Aleksandriji, njenoj prošlosti i sadašnjosti, o tome kako je izgledala i kako se živelo u njoj početkom prošlog veka, na raskrsnici vera i običaja, u ruži vetrova sa Mediterana i iz Sahare. Podsmevajući se i ovde onima koji su stizali na talasu engleske pomame za egipatskom kulturom, brodom koji je u aleksandrijskoj luci iskrcavao turiste i avanturiste voljne da se dokopaju egipatskih dragocenosti, Forster je želeo da ulovi nešto drugo, helenski duh koji bi opravdao i podržao strasti koje su ga razdirale. (Podsetimo se ovde, na kratko, da u skoro isto vreme, 1926, imamo i mi jednog putnika u Aleksandriji, Jelenu Dimitrijević kojoj je Aleksandrova prestonica prva stanica na putu oko sveta koji detaljno opisuje u knjizi Sedam mora i tri okeana,ironično kao i Forster slikajući svoje engleske saputnike na brodu, sasvim slične junacima Sobe s pogledom.)

Forsterovi članci, namenski pisani za britanske novine i časopise, a u knjigu složeni i objavljeni zahvaljujući zalaganju Leonarda i Virdžinije Vulf, bili su mnogo više od putopisa, filozofski eseji o Aleksandriji kao hronotopu, o njenim vladarima i žrtvama koje su joj prinete, o njenoj privlačnosti za putnike i avanturiste, naročito sa Ostrva, o kojima Forster piše sa neskrivenim divljenjem kao da uobličava svojevrsnu apoteozu neustrašivom duhu svojih sunarodnika zahvaljujući kome je stvoreno Carstvo u kome Sunce ne zalazi. (Jedan deo tekstova pod nazivom Faros i farilion objavljen je nedavno kod nas, Karpos, Loznica, 2012.)

Slobodu koju mu je Aleksandrija pružila nikad više nije pronašao. Čitajući sopstvenu sudbinu iz Kavafijeve pesme Bog napušta Antonija, shvatio je da neće imati snagu pesnika i do kraja ostane svoj i uklet. Priklanjanje svetu koji ga je pozivao da se vrati na mesto univerzitetskog profesora bilo je izbor koji znači život, ugled, novac i udobnost. Samo, u tom svetu učenih i lojalnih nije više bilo mesta ni za maštanje ni za pisanje. Prestao je da se bavi književnim radom sećajući se svojih junaka kao rano preminulih ljubavi, kao Hadrijan Antinoja, žudeći za toskanskim nebom ispod koga bi još jednom prošetao kao njegova hrabra junakinja čiju je pamet suprotstavio ograničenjima jednog sveta na zalasku. Lusi Haničerč stvorena je i ostala kao njegov alter ego, u svetu prihvatljivih ljubavi koje se samo u romanima završavaju srećno.

Dodatne informacije

Prikaz

p