BOJE NAŠIH SEĆANJA
Mišel Pasturo

Prevod: Bojan Savić-Ostojić
Broj strana: 199
Godina izdanja: 2017.
ISBN: 978-86-6435-061-7

CRNA

Uz knjigu Mišela Pasturoa, “Crna“, izdanje “Službenog glasnika“, prev. D. Babića, Beograd 2010.

Figura kralja Marka naslikana na fasadi priprate prilepskog manastira Svetih arhanđela, pandan slici njegovog oca, kralja Vukašina, do danas pleni izrazitim likovnim kvalitetima. Uz još jedan sačuvani lik potonje središnje ličnosti srpske narodne epike, to je jedini portret nastao pre no što je taj vladar iz četrnaestog veka ovozemaljski život zamenio mitskim. Njegova bela odežda pomaže da slika bude preciznije datirana – nastala je 1371. godine, kada je njegov otac poginuo u bici na Marici. U kulturi u kojoj je crna boja vezana za smrt i pogrebne rituale može zvučati neobično podatak da je bela haljina ovde žalobno ruho.

To je tek jedna od brojnih ilustracija činjenice da se simboličko korišćenje i shvatanje pojedinih boja menjalo u vremenu i prostoru. Boje su izlazile ili ulazile u fokus interesovanja ljudi, ponekad i sasvim nestajale, što može zvučati paradoksalno. U osamnaestom i devetnaestom veku mnogi su autoriteti, na primer, žučno branili tezu da čovek antike naprosto nije bio u stanju da percipira plavu boju, da je razdvoji od zelene. Nepostojanje autentične reči u starolatinskom (blavus i azureus su mnogo kasnije preuzete iz germanskog i arapskog) samo je jedan od argumenata za ovu neobičnu tezu.

Knjiga Mišela Pasturoa “Crna“ ima podnaslov “Istorija jedne boje“. U izvesnom smislu podnaslov je tačan, mada bi se moglo reći i da je to istorija druge boje, budući da je ovaj autor svoju prvu istorijsku studiju, osam godina ranije, posvetio plavoj boji. Metodološki principi u ove dve knjige su, razume se, isti – slična je i razgovetna i bogata oprema knjige koju u celini preuzima i srpski izdavač.

Za razliku od plave čiji je pohod do današnjeg visokog statusa u kulturi, započet u srednjem veku, bio manje ili više linearan, crna je imala svoje uspone i padove. Uvek prisutna, ona je u izvesnim periodima (kao i bela) bila proglašavana nebojom. U “novom hromatskom poretku“ koji su uspostavili Njutnovi optički eksperimenti za crnu naprosto nije bilo mesta. Ako je nestala iz spekulacija naučnika, crna, međutim, nije iščezla iz života ljudi. Čak i drevne sujeverice preživele su stoleća prosvetiteljstva i nauke: upitajte sebe – da li ćete, na primer, zastati ako vam crna mačka pređe put?

Skoro da zbunjuje podatak da u preobilju literature posvećene fenomenu obojenosti nema sintetičkih istorijskih studija o menama doživljaja i shvatanja boja, o njihovoj ulozi u društvu, načinima dobijanja pigmenata i tehnologiji bojenja. Brojna zasebna istraživanja u ovoj širokoj i heterogenoj oblasti Pasturo objedinjuje na način pristupačan širokom krugu obrazovane publike. Obe studije, i ona posvećena plavoj i ova koja se sada nalazi pred našim čitaocima, nisu toliko pregled fenomena boje kao takvog, već su pre široko zahvaćen presek “istorije odgovora“. Po tome se približavaju studijama o dejstvima slike i “teoriji odgovora“ kakvi su kapitalni radovi Hansa Beltinga ili Dejvida Fridberga.

Putovanje na koje nas autor vodi počinje, jasno, u praskozorje civilizacije. Crna, svojim duhovnim i materijalnim aspektima učestvuje u tom početku: svet se rađa u času kada demijurg razdvaja svetlo od tame. Tama, beskrajna noć, a to je crna, prethodi, dakle, pojavi svetlosti. Na drugoj strani, najstarije rukotvorine svrstane u oblast umetnosti, paleolitske pećinske slike, obilato koriste crne pigmente. Iako su Pasturoovi zaključci, prirodno, najvećim delom izvedeni iz umetničkih dela nastalih u različitim epohama, njegova dominantna oblast nije sama umetnost. Kao istoričar, on najpre posmatra ljude, njihove svakodnevne potrebe, verovanja i običaje. Još od antičkih vremena crna je boja smrti, podzemnog sveta gde gore vatre bez svetlosti. Predrasude vezane za crne životinje potiču iz tog vremena. U hrišćanskom svetu crna postaje boja “princa tame“, palih anđela i svih bića posredno ili neposredno vezanih za nečastivog, sve do jezovitog Dart Vejdera. Ali i u tom univerzumu crna pokazuje svoju ambivalentnu prirodu – nije svaka crna kodirana negativno. U sofisticiranim teološkim raspravama između hromatofila i hromatofoba ona (između ostalog) izlazi kao boja monaškog habita. Crni vitez u pričama o vitezovima Okruglog stola nije po pravilu negativan lik, već mnogo češće neko od pozitivnih junaka koji krije svoj identitet. Refleks tih davnih diskusija pronalazimo i u kasnijim vremenima reformacije kada crna postaje nosilac etičke dimenzije: u odevanju ona je znak suzdržanosti, ozbiljnosti, skromnosti.

Mesto crne u zvaničnim ili nezvaničnim kôdovima odevanja daleko prevazilazi sve ostale boje. Crna podvlači autoritet, nose je klirici, sudije, u nekim zemljama i policajci. Ona je danas znak raznoraznih supkulturnih skupina, oblače je pankeri i bajkeri (“pakleni vozači“), naravno i arhitekte – nedavno sam se, u jednoj minhenskoj specijalizovanoj knjižari jedva uzdržao od kupovine knjige sa provokativnim naslovom: “Zašto arhitekti nose crno?“ Pasturo, uzgred, primećuje i da je autoritet fudbalskih sudija znatno opao od časa kada su crne dresove zamenili pastelnim ili fluoroscentnim.

Kao i u slučaju plave, Pasturo pažljivo prati uzajamnu uslovljenost tehnološkog napretka i sklonosti prema pojedinim bojama. Sve dok je nepostojanost bojene tkanine vrlo brzo pretvarala obojenu tkaninu u prljave, izbledele i neatraktivne krpe – crno je bilo boja odevanja nižih društvenih slojeva. Tek kada su, u petnaestom veku, bojadžije – obavezane strogom podelom posla i rigoroznim zakonima – pronašle način da dobiju gustu, blještavu crnu nijansu koja se približava cenjenom krznu, ona postaje boja krunisanih glava.

Novo poglavlje u povesti crne otvara pronalazak štamparske prese. U znaku te boje prolaze i industrijske revolucije, crna je “urbani“ ton industrije, zagađenja, uglja i asfalta. Čak i u modernom društvu označenom neprekidnim tehnološkim inovacijama posredno i prikriveno opstaju uverenja nastala u vreme reformacijskog kolorističkog puritanizma. Boja u dnevnoj štampi je, na primer, sve donedavno, smatrana nosiocem “neozbiljnih“ sadržaja. Velike svetske novine dugo su odbijale da postanu “šarene“, a njihov prelazak na polihromiju nigde nije prošao bez zapenušeniih diskusija. Slično je bilo i sa kinematografijom – ona se izborila za boju mnogo kasnije no što su to tehnološke pretpostavke omogućavale.

Crna u modernoj i avangardnoj umetnosti mogla bi, naravno, biti predmet zasebne studije. Pasturo tek neznatno dotiče ovu oblast. U poslednje dve ili tri decenije barem deset velikih izložbi širom sveta bilo je posvećeno problemu crne monohromije u savremenoj vizuelnoj umetnosti. I svaka od njih kao inicijal ima ikonični Maljevičev “Crni kvadrat“. Ta slika u sebi, čini se, objedinjuje mnoge aspekte avanture crne kroz istoriju. Ona je koliko suma svih pokušaja i razmišljanja u oblasti umetnosti, pokušaj da se prizove i dočara Apsolut, toliko i poziv na jedan sasvim novi početak. Ona je “nigredo“ drevnih alhemičara nastao u možda najtraumatičnijem stoleću čovečanstva.

Knjige Mišela Pasturoa posvećene plavoj i crnoj boji markantno su ocrtane na mapi one difuzne oblasti koju obično nazivamo “kulturne studije“. Nenametljiva erudicija autora i mnoštvo primera čine da se one čitaju poput kakvog književnog dela. Pasturoova perspektiva je – autor to više puta posredno naglašava – “evrocentrična“: iako u knjizi nalazimo i primere potekle izvan evropskog Zapada, njegov fokus usmeren je na područje iz kojeg je poteklo ono što se postepeno pretvara u “globalnu“ civilizaciju. Ne treba sumnjati da bi istraživanje usmereno prema središtima drevnih civilizacija pacifičkog basena donelo podjednako zanimljive rezultate, ali, bila bi to zacelo sasvim drugačija knjiga.

Nedavno sam se, pišući o jednoj više no zanimljivoj izložbi održanoj u Novom Sadu setio jednog citata iz knjige o relikvijama: inventari beleže da su se u riznicama crkava na srednjovekovnom Zapadu nalazili predmeti kakvi su, na primer, pero iz krila arhanđela Gavrila, zraci Vitlejemske zvezde ili ćup pun tmine koju je Mojsije izazvao u Egiptu. Taj spisak našao se kao moto moje izložbe održane pre petnaest godina. Naziv je bio “Tama“ a cela izložba bila je zamišljena kao jednostavna metafora stanja u kojem smo se nalazili kao društvo, i ja kao pojedinac u njemu. Slike su, naravno, bile dominantno tamne, crne. Od tada se neprekidno pitam na osnovu kojih kriterijuma je bilo moguće proveriti i dokazati da je tama u posudi bila baš onaj mrak koji je Mojsije stvorio čudom, a ne neka banalna, obična tmina? Da li je tama u ćupu bila neka vrsta sakralne mačke u džaku? Gusta, neopoziva, protivurečna, crna podjednako prožima racionalnu i iracionalnu stranu našeg bića. Želeli mi to ili ne – živimo sa njom. I svako ima svoju privatnu crnu.

Mileta Prodanović

UKRŠTANJE NARCISOIDNIH I UTOPIJSKIH TEŽNJI ILI
FRANCUSKA “OPSESIJA“ KLASIFICIRANJA

 

Ivana Maksić

Mišel Pasturo: Boje naših sećanja
preveo s francuskog Bojan Savić-Ostojić
Karpos, Loznica, 2012

Mišel Pasturo (1947) je istoričar koji je svoj život posvetio proučavanju i sakupljanju najrazličitijih znanja o bojama. Studirao je na Sorboni, dugo se zanimao za evropske grbove, a već više od tri decenije redovno prisustvuje susretima i naučnim skupovima čija tematika je boja, a na kojima se mogu čuti mišljenja i iskustva ljudi različitih profesija: od fizičara i hemičara, preko sociologa, istoričara i antropologa, do slikara, lingvista, muzičara, dizajnera. Ovdašnji čitaoci sada mogu da se upoznaju s njegovim raskošnim monografijama: Crna, istorija jedne boje (prevedena i objavljena na srpski jezik 2010) i Plava, istorija jedne boje (srpsko izdanje iz 2011). Nije manje bitno reći da je Pasturo predstavnik one opsesivno klasifikatorske, tipično francuske crte/ linije, koja ima prepoznatljiv stil pisanja i pokazuje izuzetnu brigu za detalj, ali i sklonost ka ironijskom, na momente bizarnom.

Boje naših sećanja je treća knjiga Pasturoa u srpskom prevodu. Autor je za nju nagrađen 2010. (Prix Medicis Essai). Naslov knjige posuđen je od Žerara de Nervala, a ideja da se od “sećanja“ načini svojevrstan nestandardan “rečnik“ (kromatarijum, kromatoskop, rekla bih) potekla je od knjige Sećam se, Žorža Pereka. Po strukturi slobodniji, raspušteniji, ali ipak rečnik, leksikon ili enciklopedija boja, Pasturov pokus je, pre svega, lična povest, neka vrsta intimnog dnevnika punog istančanih opisa (logično je da stoga preovlađuje snažna autobiografska crta), ali je to svakako i povest evropskog društva (istina, pre svega francuskog) kada je u pitanju boja i njena uloga tokom perioda od pola veka (od 50-ih godina prošlog veka do današnjih dana). Boje naših sećanja su nastale kao svojevrsno ukrštanje krajnje narcisiodnih i utopijskih težnji.

Naslovi poglavlja u ovoj knjizi jesu: Odevanje, Svakodnevni život, Umetnost i književnost, Na sportskim terenima, Mitovi i simboli, O ukusima i bojama, Reči, Šta je boja?, pri čemu se svako sastoji od desetak međusobno povezanih tekstova različitih naslova unutar jedne, tematikom već određene, celine.

Čak i kada njegova sećanja deluju infantilno i krajnje banalno (a svako preveliko interesovanje i ljubav prema bojama moglo bi se tako karakterisati), Pasturo boji nikada ne prilazi na površan, niti ezoterijski način. Naprotiv, on je svestan problematike definisanja i promenljivosti boje i njenog koda tokom vekova u različitim društvima, pa čak i u savremeno doba, kao i njenog često posve suprotnog poimanja i konotacija na različitim kontinentima. Zapadna znanja nisu apsolutne istine, naprotiv. Baveći se rečima u različitim jezicima koje opisuju boje i njihovom analizom (od starogrčkog, latinskog, starogermanskog do savremenih jezika), Pasturo unosi još jednu dimenziju, pokušavajući da uđe u trag promenama u procesu poimanja boje, vrednosnim sudovima i njihovim zakonitostima.

Mogla bi se potkrepiti različitim primerima tvrdnja da u evropskim društvima vlada svojevrsna hromatska monotonija: boje (odevnih predmeta) koje se mogu primetiti u londonskom metrou jesu crna, siva, smeđa, bež, bela, plava, pri čemu su tamnije boje dominantnije tokom zimskih meseci, dok bela i plava dominiraju letnjim. Za ovu monohromiju postoje istorijski, društveni, moralni i klimatski razlozi. Pojedinci se najpre trude da budu neupadljivi, dok je o zaposlenima suvišno i govoriti: iako dres-kod nije na svim radnim mestima strogo određen i nametnut, ipak se ljudi pribojavaju smelijih kombinacija kada je u pitanju garderoba za posao. Nasuprot tome, u gradovima Azije, Afrike i Južne Amerike, paleta boja na ulicama je daleko “življa, šarenija, pa čak i agresivnija“. Pasturo pominje jednu posebnu vrstu ljubičaste koja je mogla da se vidi osamdesetih u istočnom Berlinu (i zemljama istočnog bloka), a opisuje je kao “ugašenu boju s primesama smeđe“, koja kao da “proizilazi iz najsirovijih kodova društvenog života, nekakve Urfarbe iz varvarskih vremena“. Ipak se čini da ovde Pasturo svesno ili nesvesno u opisima ove boje pripisuje ili spočitava nešto što možemo tumačiti kao visok stepen političke isključivosti. “Sećam se da sam se čudio kako je hemija bojila u komunističkim zemljama uspevala da proizvede takvu nijansu boje.“ Ma koliko ova boja bila ružna, a Pasturoovi opisi tačni, učitaćemo i izvestan politički sud, bez namere da stajemo na stranu ove varvarske, “hemijski nestabilne“ [1] boje, a još manje sistema koji je nju “iznedrio“.

Tretman prošlosti: Prošlost nije samo ono što se zbilo.
Prošlost je naše pamćenje.

Ovaj podnaslov može prizvati u “sećanje“ čuvenu rečenicu V. Foknera: “Prošlost nikada nije mrtva. Ona čak nije ni prošlost.“ Ma koliko izoštreno naše pamćenje bilo, ono nikako nije besprekorno, niti do kraja pouzdano. Jedno od najranijih sećanja Mišela Pasturoa vezano je za Andrea Bretona (prijatelja Mišelovog oca) i njegov “žuti prsluk“. Pasturo zapisuje: “Čini mi se da Breton nikada preda mnom nije skidao taj prsluk za vreme večere, bio je to njegov hir“, a onda do tančina opisuje tu nijansu žute koja je u njegovom sećanju bliska boji meda. Svestan procesa nepouzdanosti i svojevrsnog dopisivanja pamćenja, Pasturo se pita da li je Breton zaista nosio taj žuti prsluk koji je toliko živ u njegovom sećanju da je čitav nadrealistički pokret obojio tom “svetlom i tajanstvenom bojom“.

Posebno su zanimljivi primeri ili svedočenja u ovoj knjizi gde se celina “boji“ jednim delom; takav je slučaj recimo prilikom opisivanja inventara haljina jedne princeze: dolazi se do “otkrića“ da “plave“ haljine uopšte nisu plave već bele sa plavim vrpcama, “crvene“ takođe, istom analogijom, slove za crvene nipošto zato što jesu crvene, već uglavnom zbog nekog detalja (pojasa) koji je u toj boji. Jedan deo (u ovom slučaju) odevnog predmeta, obojio je celinu. Pasturo opisuje još jedan zanimljiv događaj iz svog detinjstva sećajući se posebne vrste tvrdih punjenih bombona koje je kao dečak voleo: bombona iz automata, punjenih sirupom od mandarine. U njegovom sećanju automati su narandžasti, iako svi dokumenti i fotografije iz tog vremena svedoče drugačije (zapravo je njihova boja srebrnastosiva ili žućkasto bež). Pasturo shvata da ga je pamćenje još jednom prevarilo, te da je “obložilo“ automate bojom sirupa iz bombona koje je rado sisao, projektujući na automate boje samih bombona. Zamena celine delom čest je fenomen u pamćenju. Ovde možemo učitati ili postati svesni ne samo fenomena ličnog pamćenja, već i globalnog, istorije same. Mogli bismo reći da je istorija zapravo uvek projekcija “sećanja na događaje“, a ne “događaja“. Zato ćemo ponoviti rečenicu iz Pasturove studije o crnoj boji (2010) gde on tvrdi da ukoliko u nekom istorijskom spisu pročitamo da je određeni odevni predmet bio crn to nipošto ne znači da taj predmet u stvarnosti jeste bio crn: “[V]erovati u to bila bi greška u metodu, svojevrsna anahronost.“

Izlišno je naglašavati ulogu boje danas u dizajnu pa i njenu “ekonomsku“ komponentu. Pasturo ovde navodi primer voćnih jogurta – jogurt od vanile ima plavi poklopac iako bi po analogiji trebalo da ima žućkasti/smeđ, jer se smatra da bi se zbog te manje privlačne boje slabije prodavao.

Svako je makar jednom u svakodnevnom životu posvedočio o nekom “razmaku između stvarne i imenovane boje“. To bi bili neobični ali idealni primeri diskrepancije između označitelja i označenog: zamislimo, recimo, plavi kvadrat sa natpisom “crveno“ ili nešto slično; upravo primeri karata za metro na kojima piše “žuti kupon“ čak i kada su one zelene boje podsećaju nas na vezu između boje i konvencije. Ova veza je naročito očigledna na primerima vina: “crno“ vino koje, znamo, nije crne boje, ili “belo“, kao ustaljeni naziv za nijansu vina koja je u prirodi negde između zelene i žućkaste boje. Ipak, kada bismo vino nazvali zelenim/žutim ili ljubičastim/purpurnim izgubili bismo poetsku i simboličku dimenziju koja se održavala stolećima i to gotovo u svim jezicima.

Posebna draž ove knjige tiče se samog stila: opisi su puni humora, ironije a neretko i autoironije. Rečenica “kao dete bio sam razmažen i oblaporan“ neizostavno će nam izmamiti osmeh. Tu se Pasturo najčešće dotiče svoje punačke građe i problema koje je tokom života (u vezi sa odabirom odeće i boja) imao. Napominjući da ima četrdesetak kilograma viška i da je čitavog života vodio bitku s gojaznošću, Pasturo opisuje “užasne“ francuske radnje konfekcije “za punije muškarce“ u kojima nikada nema boje koju želi i u kojima je “prezir prodavaca nepodnošljiv“, zapitan da li su se svi urotili protiv debelih i naterali ih da pate odeveni u boje koje još više ističu njihovu nesavršenu građu (budući da su to mahom svetle boje: bež, svetložuta, zelenkasta, biserno siva), a čija je nedvosmislena svrha u ovom slučaju, prema Pasturou, da doprinesu dodatnoj kazni i ponižavanju.

Autor ove knjige napominje da je vrlo rano shvatio da poseduje preteranu osetljivost na boje, često se pitajući je li to prednost ili mana. Kroz jednu epizodu iz dečaštva opisuje tu “ometajuću“ istančanost na primeru nijanse dve plave boje, one koju je prilikom kupovine nekog sakoa želeo (morska plava) i one koju je na kraju dobio i morao da odene a koju opisuje kao “vulgarniju“ plavu. Pasturo tvrdi da mu je ta boja uzrokovala snažan osećaj neprijatnosti i stida, te da ga je mala razlika u nijansi “uznemiravala“. Međutim, koliko su ne samo boje, već nijanse boja bitne, saznajemo u poglavlju koje se odnosi na džins, gde Pasturo objašnjava da je dok je bio mladić samo jedna nijansa džinsa, takozvana “levi’s 501“ svetloplava nijansa smatrana “pravom“; u periodu 1960-65 “suviše zagasita i tamna boja džinsa smatrana je džiberskom, štaviše, tinejdžeri su se rugali svakome ko nosi džins bilo koje nijanse koja se razlikovala od one prave“. Svedočeći o modi tog vremena, Pasturo svesno ili nesvesno zaključuje da je taj period bio ne toliko period sloboda, koliko isključivosti i konformizma.

Subverzivna crvena

U ovoj knjizi poseban kuriozitet predstavljaju svedočanstva o nekim događajima u Francuskoj tokom Pasturoovog života; ona su ne samo lična sećanja već i zapisi o dešavanjima koja imaju širi značaj i jednu sociološku i kulturološku komponentu, pa nas navode na različite zaključke. Jedan takav zapis odnosi se na gimnazijsku zabranu tokom zime 1961. koja se ticala odevanja, kada dve devojke, Pasturoove drugarice, nisu puštene u školu zbog toga što su obukle crvene pantalone. “Naredba ministarstva za tu godinu glasila je: nema crvene boje u državnim gimnazijama!“ Pasturo se seća da je jedina prisutna “crvena“ tih godina bio šal jednog mrzovoljnog profesora likovnog, dodajući njemu svojstven ironičan komentar da je on bio svojevrsna zamena za kravatu koju ovaj nikada nije nosio. Razlozi za zabranu crvene, prema Pasturou, ne leže u spočitavanju njoj skoro imanentne komunističke ili militantne ideologije, već u nekoj davnoj i maglovitoj kolektivnoj predstavi o ovoj boji kao “prestupničkoj i opasnoj“, boji koja se vezuje za “krv, nasilje i rat“. Jedina dozvoljena i poželjna funkcija/upotreba crvene, bar kada je prosveta u pitanju, a koja svakako važi i danas, jeste za upozoravanje ili ispravljanje grešaka. Pridodajem ovde jedno lično, banalno “iskustvo“, koje se bezmalo može okarakterisati kao “autocenzura“: sećam se kako u periodu dok sam radila u jednoj osnovnoj školi kao nastavnica engleskog, sebi nisam smela da dopustim crvene duge čarape koje sam inače, u drugim prilikama, nosila. One zasigurno nisu bile zabranjene, ali to ne menja stvar. Uniformisanost poslovne garderobe danas je skoro apsolutna.

Odrednici “crveno“ u ovoj knjizi možemo pridodati i bizarne primere: svojevrsni eksperiment, posmatranje na osnovu kojeg se ispostavlja da ako su klupice ofarbane u crveno i plavo, ljudi će, iz nekog razloga, izbegavati da sednu na crvene.

Drugi primer tiče se perioda služenja vojske (1974) Pasturo je imao da nauči kako se pravilno savija francuska zastava: tako da ,,bela i crvena moraju da se nađu unutar plave koja im služi kao omot“. Bela boja bi i mogla (smela?) biti vidljiva, crvena nikako. Pasturo postavlja pitanje: Da li se to Francuska stidi crvene boje na svojoj zastavi? Ovde bismo danas mogli učitati da je od revolucije, štaviše, od revolucija, ostala samo poza, boja, prazan gest.
Pasturo se zanimao i za začetke saobraćajne signalizacije, tako da u ovoj knjizi saznajemo kako su crvena i zelena postale “par“ kada su u pitanju semafori i signali.

Ambivalentna zelena

Premda Pasturoova omiljena boja, zelena je boja sujeverja. Međutim, to sujeverje se vezuje za zapadnu Evropu (naročito Englesku i Francusku) i nije toliko prisutno na ovim prostorima. Zelena boja je u Francuskoj skoro zabranjena na venčanjima, smatra se da haljina u toj boji “pristaje vešticama“, a ovo važi i za drago kamenje (smaragdi se teško prodaju; možemo ovde kao komentar dodati da kod nas slično sujeverje važi za prstenje sa plavim kamenom). U pozorištima u Francuskoj vlada ogroman strah od zelene boje, smatra se, čak, da je Molijer umro odeven u zeleno. Britanska kraljica Viktorija se, prema nekim svedočanstvima, užasavala te boje i proterala ju je iz svojih palata jer je zelena nejasno povezana s otrovom (arsenik). Zanimljivo je da Pasturo nigde ne pominje apsint i “zelene vile“, iako se ova boja upravo u Francuskoj u jednom periodu vezivala za ovo piće i legendarni boemski život. Pominje je, pak, kao boju kockara, budući da su stolovi za igru (bilijar, kartaške igre) od XVI veka zeleni. Lep primer preslikavanja boje na jezik nalazimo u frazi “zeleni jezik“, koja se odnosi na kockarski žargon. Zelena se vezuje za ideju slučaja, sudbine, te je nestalna, ambivalentna boja.

Boje i reči/književnost

Pasturo smelo i bez zadrške iznosi svoje stavove i kada je u pitanju književnost. Pominjući Remboa i njegove samoglasnike, izjavljuje: “Budi mi oprošteno, ne volim Remboa“, a onda navodi da ta odbojnost verovatno potiče kao primer suprotstavljanja ocu koji je čitav jedan deo biblioteke posvetio ovom pesniku. Pasturo se naravno ne slaže sa Remboovim “odabirom“ boja za samoglasnike a ubrzo nastavlja, komentarišući Stendalov naslov Crveno i crno: “a ni Stendal mi nije nešto drag.“

Uprkos tome što je određene postavke već izneo u svojim ranijim studijama (istorijama boja: crnoj i plavoj), i u ovoj knjizi neizbežno je pominjanje simbolike “svetog trojstva“ boja: crne, bele i crvene. U mnogim bajkama, basnama i mitovima, pojavljuju se upravo ove tri boje: predstavljene kroz likove: Crvenkapa (prema savremenim tumačenjima crvena boja ovde je vezana za seksualnost i kanibalizam), vuk (crna boja), maslo (belo); ili u basni o gavranu (crn), lisici (crvena) i siru (bela). Moramo se ovde setiti i pomenuti još jednu bajku u kojoj je “sveta trijada“ boja više nego očigledna: Snežana (bela), jabuka (crvena), veštica (crna).

Neizostavno je i pominjanje Vitgenštajna, kao jednog od značajnih filozofa XX veka u kontekstu njegovih proučavanja boja. Međutim, Pasturo ga napada zbog nekih rečenica koje, po njemu, odaju veliko neznanje. Navešću primer čuvenog Vitgenštajnovog pitanja: “Zašto sjajna crna i mat crna ne bi mogle da imaju dva različita imena?“ Ovde Pasturo komentariše kako je nemoguće da Vitgenštajn nije znao da je u mnogim indoevropskim jezicima upravo ova distinkcija postojala kao i da je nemoguće da Vitgenštajn u Beču nije učio latinski (da se podsetimo dva latinska izraza: niger – reč koja je označavala sjajnu crnu; ater – mat crnu; ili u staroengleskom kao i većini germanskih jezika: blaek – sjajna crna; swart – mat crna (odatle današnja nemačka reč za crno: schwarz). Neke reči koje se, pak, koriste da označe nijansu određene boje služe kao merilo koliko neko dobro poznaje određeni jezik ili na kom je stupnju lingvističkog razvoja. U francuskom je, naime, karakteristično kod dece korišćenje reči marron (kestenjasta), a tek od nekog uzrasta i reč brun (smeđa). Brun je reč koja iz nekog razloga nije karakteristična za detinjstvo, međutim od nekog doba važi sledeće: “…ko još uvek koristi ’kestenjastu’ umesto smeđu, misleći na sve nijanse te boje, time iskazuje nezrelost ili zaostalost u učenju jezika.“

Treba napomenuti da je prevod ove mini studije o bojama odičan, pa se mora progledati kroz prste malim previdima kao što su androgen umesto androgin, upotreba reči “rumenije“ za nijansu skijaških pantalona ili preslikana kontrukcija “univerzitet Jagelon“ u Krakovu, umesto Jagelonski univerzitet (Jagelonsko sveučilište).

Boja kao omotač; Boja kao drugo telo

Boje su vekovima predmet analize mnogih mislilaca: od Platona, preko Getea i Njutna, do Vitgenštajna. Kako i sam Pasturo kaže: “[B]oje imaju to upečatljivo svojstvo da se tiču svakoga.“ Ostaju pitanja na koja ne možemo odgovoriti: može li se nekome ko je slep od rođenja objasniti šta se događa pri percepciji boja? Mogu li čovek koji nikada nije video boje i onaj koji ih vidi o njima da pričaju? Takođe, premda su vršeni mnogi eksperimenti na životinjama, mi nikada nećemo moći da znamo na koji način one percipiraju boje: zečevi ne vole plavu a svinje ružičastu, ali da li za njih to jesu boje koje mi nazivamo tako? Ili se u percepciji ovih boja dešava neka druga senzacija? Može li se govoriti o bojama a ne pokazivati ih? Zaključujemo: jedno je nemoguće – nemoguće je jednoznačno definisati boju.

Na samom kraju knjige, Pasturo analizira samu reč “boja“ – color koja je latinskog porekla i vezuje se za glagol cerare – sakriti, obuhvatiti, zataškavati. Boja je ono što krije, pokriva, obmotava. Boja je materijalna realnost, sloj, druga koža, površina koja skriva telo. Na to, uostalom upućuje i grčka reč khroma (boja) od khros – koža, telesna površina; ili u nemačkom jeziku Farbe (od starogermanske reči farwa – oblik, koža, omotač).

Naposletku, boja je društvena činjenica (da ne odlazimo sada toliko daleko i govorimo o različitim istorijskim konotacijama kada je u pitanju boja kože; pogrdni nazivi “crnokošci“, žutokošci“, “crvenokošci“ upravo su deo sramne i gnusne isključive zapadnoevropske, i američke istorije i politike), zato je ova knjiga iako je pre svega knjiga sećanja, lična istorija o preživljenim iskustvima, svedočanstvima i razmišljanjima, iznimno relevantna; ona nas podseća da individualno iskustvo, pa ni kada je u pitanju boja, nikada nije izolovano od istorijskog, sociološkog i kulturnog konteksta (koda).

________________

[1] Ljubičasta boja se na jednom drugom mestu u ovoj knjizi karakteriše kao promenljiva, nepouzdana i hemijski nestabilna. (prim. I. M.)