Akcija!
postdemokratija
20286828_1960112334272349_6190986027368217125_o

POSTDEMOKRATIJA
Kolin Krauč

880.00 din 699.00 din sa PDV-om

-21%

Kolin Krauč tvrdi da su pad društvenih klasa koje su omogućile stvaranje aktivne politike sa uporištem u širim slojevima i uspon globalnog kapitalizma doveli do stvaranja samozadovoljne političke klase kojoj je prevashodno stalo da izlazi u susret poslovnim interesima klase bogatih, nego da sprovodi političke programe koji se bave rešenjem problema običnih ljudi. On pokazuje da politika u osvit XXI veka, u izvesnom smislu nalikuje onoj s kraja XIX veka, kada je politika predstavljala igru koja se odvijala među elitom. Krauč, međutim, ukazuje i na to da je iskustvo XX veka i dalje prisutno i da nas podseća na mogućnosti oživljavanje demokratskog angažmana.
Postdemokratija odbacuje tvrdnje da su savremena napredna društva najbolja od svih dosadašnjih demokratskih svetova. U našim političkim sistemima demokratske insitucije uistinu i dalje formalno postoje, ali građani i političari u njih odavno ne udahnjuju život. Pojam postdemokratija je ubrzo nakon objavljivanja ove kratke studije, postao nezaobilazan u raspravi o zasićenosti politikom, razgrađivanju socijalne države i privatizaciji. Knjiga je imala izuzetan uspeh u Britaniji i kontinentalnoj Evropi, i jedno je od najprevođenijih dela savremene političke teorije.

Opis Proizvoda

Kolin Krauč tvrdi da su pad društvenih klasa koje su omogućile stvaranje aktivne politike sa uporištem u širim slojevima i uspon globalnog kapitalizma doveli do stvaranja samozadovoljne političke klase kojoj je prevashodno stalo da izlazi u susret poslovnim interesima klase bogatih, nego da sprovodi političke programe koji se bave rešenjem problema običnih ljudi. On pokazuje da politika u osvit XXI veka, u izvesnom smislu nalikuje onoj s kraja XIX veka, kada je politika predstavljala igru koja se odvijala među elitom. Krauč, međutim, ukazuje i na to da je iskustvo XX veka i dalje prisutno i da nas podseća na mogućnosti oživljavanje demokratskog angažmana.

Postdemokratija odbacuje tvrdnje da su savremena napredna društva najbolja od svih dosadašnjih demokratskih svetova. U našim političkim sistemima demokratske insitucije uistinu i dalje formalno postoje, ali građani i političari u njih odavno ne udahnjuju život. Pojam postdemokratija je ubrzo nakon objavljivanja ove kratke studije, postao nezaobilazan u raspravi o zasićenosti politikom, razgrađivanju socijalne države i privatizaciji. Knjiga je imala izuzetan uspeh u Britaniji i kontinentalnoj Evropi, i jedno je od najprevođenijih dela savremene političke teorije.

Prevod: Milana Đurašinov
Broj strana: 165

POSTDEMOKRATIJA

Janis Stavrakakis
http://www.maticasrpska.org.rs/letopis_497_4/
„… Otuda na međunarodnom nivou postoji preokupacija osovinama zla i sukobima civilizacija; na domaćem nivou dolazi do porasta rasizma, ksenofobije i ekstremnih desničarskih pokreta i partija, kao i erupcije tinejdžerskog nasilja u našim gradovima. I što je najvažnije: nastaju poteškoće u političkom pojašnjenju i efikasnom postupanju sa ovakvim pojavama.“
Termin postdemokratija se nedavno pojavio u sociologiji i političkoj teoriji kao deo napora za konceptualnijim shvatanjem i kritičkim označavanjem kasnih modernih patologija liberalne demokratije, posebno u relaciji sa kasnim kapitalističkim stanjem.
U predmodernim društvima verska mašta je bila dominatni diskurzivni horizont za upisivanje i upravljanje negativnošću. Nakon dislokacije ovog horizonta, čini se da politička modernost osciluje između barem tri odgovora u vezi sa negativnošću: utopijskim, demokratskim i postdemokratskim. Prvi odgovor, koji preuzima temelj koji je ostao upražnjen premeštanjem predmoderne metafizike, najuočljiviji je po nekim mutacijama modernog političkog utopizma. Utopija je ovde korišćena u strogom značenju te reči, kao fantazmički diskurs koji nudi konačno političko rešenje sa tačke gledišta jednog subjekta od koga se očekuje da zna (partija, lider…), dok se njegova vlastita zatamnjenost i autoritet nikada ne dovode u pitanje. Bliži pogled, međutim, otkriva da će ova želja da se prevaziđe negativnost verovatno i sama proizvesti negativnost. Kad god je bio učinjen svestan pokušaj da se ostvare ovakve fantazije, da se ustanovi ljudska stvarnost prema planu koji obećava konačno razrešenje društvenih suprotnosti i prikrivanje političkih antagonizama, rezultati su bili katastrofalni.
Ukoliko je ovo slučaj, onda je sigurno jedan od najurgentnijih zadataka našeg doba da se krene iza utopijske fantazije i pronađe preobražujuća politika u postfantazmatičnom smeru. Ali – šta to znači da se krene u postfantazmatičnom smeru? Elementi ovakvog političkog projekta mogu se prepoznati u onome što se uglavnom zove demokratska invencija ili demokratska revolucija. Ovo nas dovodi do drugog odgovora na negativnost i nepredviđene situacije prisutne u političkoj modernosti, odgovor koji je najbliži pretpostavljanju – svesnom ili nesvesnom – odgovornosti za svoj nesvodivi karakter. Ovde se ne obećavaju konačne odluke, ovde nema političkog ukidanja; antagonizam jeste i ostaje konstitutivan. Demokratska revolucija – izraz koji nam dolazi od Aleksisa de Tokvila i koji su radikalno modernizovali Klod Lefor i drugi – označava diskontinuitet od heteronomne legitimnosti predmodernog bivšeg režima do nove forme društvene političke institucije; društva koje postaje svesno svoje sopstvene istoričnosti, svojih sopstvenih granica, forme društva koja sebe otvara ka kontinuiranom procesu u kojem preispituje sopstvene institucionalne strukture i relacije moći, društva koje sebe odvaja od zacrtanih znakova izvesnosti. Mesto moći se sada pojavljuje kao „prazno mesto” koje može biti zauzeto samo privremeno: „Nema zakona koji ne može biti popravljen, čiji članovi ne mogu biti osporavani, čiji temelji ne mogu biti dovedeni u pitanje. Nema predstavljanja centra i ivica društva: jedinstvo sada ne može da izbriše socijalnu podelu.” Demokratija, prema Leforovoj orijentaciji, institucionalizuje „iskustvo nepojmljivog, neobuzdanog društva” u kojem će čak i identitet suverenih naroda „biti konstantno otvoren za preispitivanje”. (1) Ovo je bio najsmeliji pokušaj da se zavede politički red u nedostatku krajnjih temelja. On karakteriše modernost koja je dostojna svog imena.
Tokom poslednje decenije, međutim, ideološka hegemonija neoliberalnog konsenzusa imala je nameru da učini prirodnom fikciju pacifističkog, neantagonističkog „trećeg puta” izvan levice i desnice. I konzervativne i socijaldemokratske snage su pratile ovaj kurs, koji je podrio agonističko prepoznavanje društva podrazumevanog u demokratskim institucijama. To je metapolitička orijentacija, u kojoj se susrećemo sa korenima postdemokratske imaginacije. Zaista, postdemokratija je utemeljena na pokušaju da se isključi svest o nedostacima i negativnosti političkog domena, što onda vodi političkom redu koji zadržava simbole institucija liberalne demokratije ali neutralizuje centralizam političkog antagonizma. Žak Ransijer je politički teoretičar koji je koristio ovaj termin. (2) U Ransijerovoj „Nesaglasnosti“ celo poglavlje je posvećeno konsenzusu – demokratija ili postdemokratija. (3) Prema ovoj šemi, evo šta postdemokratija označava:
„…paradoks koji, pod imenom demokratije, daje vrednost konsenzualnoj praksi brisanja formi demokratskog delovanja. Postdemokratija je praksa upravljanja i pojmovne legitimacije jedne demokratije posle demosa, jedne demokratije koja je uklonila privid, pogrešku u računu i spor naroda, demokratije, dakle, koja se može svesti samo na igru državnih dispozitiva i sastava energije i društvenih interesa.“ (4)
Dijagnoza je podudarna sa sociološkim zapažanjima Kolina Krauča, iznetim u njegovoj knjizi Postdemokratija; dok formalni aspekt demokratskih institucija ostaje manje više na mestu, politika i vlada postepeno klize ka kontroli privilegovanih grupa na način koji podseća na preddemokratsko vreme. (5) Izbori i izborna debata, koji još uvek mogu da menjaju vlade, transformisani su u strogo kontrolisani spektakl, koji uređuju profesionalni eksperti i koji je ograničen na set tema koje su oni izabrali, dok većina građana u tome ima pasivnu, apatičnu ulogu. Iza ove fasade – ali ne i iza polja vidljivosti – „politika se, zapravo, potajno oblikuje interakcijom između izabranih vlada i elite koja kategorički predstavlja poslovne interese.” (6) U većini slučajeva – a indikativno je da to postaje uobičajeni trend – ono što prati razvoj postdemokratije je potpuna identifikacija demokratske forme sa potrebama globalnog kapitala:
„Od marksizma koji je, po sopstvenoj tvrdnji, istrošen, liberalizam (vladajući po pretpostavci), preuzima temu objektivne nužnosti koja se poistovećuje sa prinudama i hirovima svetskog tržišta. Skandalozna Marksova teza da su vlade prosti otpravnici poslova međunarodnog kapitala danas je očiglednost u kojoj se „liberali” i „socijalisti” slažu. Apsolutno poistovećivanje politike i upravljanja kapitalom nije više sramna tajna koja maskira „forme” demokratije, već objavljena istina kojom se legitimišu naše vlade.“ (7)
Šantal Muf je takođe mnogo doprinela upućujući našu pažnju na ideološke karakteristike nastajanja postdemokratske imaginacije, pokazujući njene efekte kroz načine na koji je postojeće demokratije reprezentuju ali se i nose sa pobunom protiv nje. U svojoj poslednjoj knjizi, nakon što je skicirala karakteristike ove postpolitičke orijentacije, ona se fokusira na opasnosti koje ta orijentacija stvara na domaćem i međunarodnom nivou. (8) U svetu koji još uvek označavaju – nacionalno i globalno – nejednakosti različitih oblika, marginalizacija političkih netrpeljivosti i hegemonija konzumerizma, iako veoma uspešno – barem sve do trenutka ekonomske krize – ne bi mogle u potpunost apsorbovati mogućnost za pobunu. Nesposoban da shvati i oklevajući da ozakoni središte antagonizma u demokratskoj politici, postpolitički, postdemokratski duh vremena tera na iskazivanje pobune – kada ona uspe da se artikuliše – kroz kanale vezane za podsticanje spirale nasilja koje se sve teže kontroliše: dok priznanje postojanja političke opozicije dopušta preobražaj antagonizma u agon, kroteći tako sirovo nasilje, dotle postpolitički pristup vodi ka nasilnim izrazima mržnje koji se, po ulasku u depolitizovanu javnu sferu, određuju moralnim ili kulturnim (i ponekad vojnim) terminima, te im se kao takvima i suprotstavlja. Zaista, kada su protivnici definisani u maniru izvanpolitičkog, „ne mogu biti predočeni kao suparnici već kao neprijatelji. Sa temom zla agonistička debata nije moguća, oni moraju biti iskorenjeni. Štaviše, kako se često smatraju za neku vrstu moralne bolesti, ne treba ni pokušati pružiti objašnjenje njihove pojave i uspeha.” (9) Otuda na međunarodnom nivou postoji preokupacija osovinama zla i sukobima civilizacija; na domaćem nivou dolazi do porasta rasizma, ksenofobije i ekstremnih desničarskih pokreta i partija, kao i erupcije tinejdžerskog nasilja u našim gradovima. I što je najvažnije: nastaju poteškoće u političkom pojašnjenju i efikasnom postupanju sa ovakvim pojavama. Muf naglašava da se čak i u ovakvim slučajevima povlači izvesna politička granica – jer bez ovakvog čina isključenja identitet ne može biti formiran – ali, u isto vreme, poriče se njen politički karakter tako da postpolitičko imaginarno ostaje netaknuto. Zaista, kulturni i moralni neprijatelji se stalno izgrađuju i demonizuju. Ovaj proces ozakonjuje napad na dva stuba liberalne demokratije – na jednakost i slobodu – i ubrizgava emocionalnu vrednost u postpolitičku sponu.
Otuda u sklopu postdemokratskog imaginarnog nema potrebe za političkim registrovanjem i priznanjem negativnosti. To rezultira neutralizovanjem antagonizma. U suštini, negativnost i njena emocionalna vrednost su sklonjeni iz političkog polja da bi ponovo bili zacrtani na barem dva depolitizovana načina. Oni su svedeni ili na sukob užitaka između različitih civilizacija (na globalnom nivou), ili su, u domaćim uslovima, svedeni na nedostatak posebnih proizvoda – drugačije rečeno, na nedostatak kojim se može upravljati kroz postupke potrošnje: kroz konzumiranje proizvoda, diskursa, fantazija, pa čak i političara. Štaviše, u okviru ovog postdemokratskog univerzuma, struktura autoriteta postaje u značajnoj meri imuna na kritiku. Svaki otpor je ili apsorbovan unutar Diznilenda potrošačkog uživanja na manje više konformističko/cinični način, ili je kanalisan u zastarele preokupacije nostalgičnog tipa sa antidemokratskim implikacijama ali (na sreću) ograničenog delovanja, ili je gurnut ka nasilnim ispadima (passages à l’acte) u zemlji i inostranstvu. Rezultat je sve kompleksniji i eksplozivniji kratak spoj sa varijacijama parametara (ličnih, ekonomskih, ekoloških, političkih, bezbednosnih…) i bez očitog rešenja.
Međutim, sada kada je ekonomska kriza otvoreno i dramatično otkrila granice neoliberalnog metapolitičkog konsenzusa – kako je iznenađeni Gordon Braun nedavno rekao, „ono što mi nismo videli, i niko nije video, bila je mogućnost pada tržišta” – izgleda da je postdemokratski poredak ušao u svoju završnu fazu. Naravno, ostaje da se vidi način na koji će ovo biti rešeno – reakcionarni ili novodiktatorski kurs je moguć kao i onaj progresivni. Svaki ishod će, ipak, očito biti politička odluka i nudiće najbolju šansu za ponovno oživljavanje političkog učešća i pravu društvenu transformaciju, najbolju šansu za ponovno osnaživanje i širenje demokratije. U svakom slučaju, politika i demokratija se vraćaju na dnevni red.
Napomene:
1. Claude Lefort, The Political Forms of Modern Society: Bureaucracy, Democracy, Totalitarianism, The MIT Press, Cambridge, MA 1986, 303–304.
2. Žak Ransijer, Nesaglasnost: politika i filozofi ja, prev. Ivan Milenković, Fedon, Beograd 2014, 475.
3. Isto, 129–163.
4. Isto, 137.
5. Kolin Krauč, Postdemokratija, prev. Milana Đurašinov, Karpos, Loznica 2014.
6. Isto, 11.
7. Ž. Ransijer, nav. delo, 150–151. 476.
8. Chantal Mouffe, On the Political, Routledge, London 2005.
9. Isto, 76. 477.
Preveo s engleskog Bojan Tomić
LETOPIS MATICE SRPSKE
Knjiga 497, sveska 4, april 2016.

Dodatne informacije

Prikaz

a

O Autoru

Kolin Krauč (Colin Crauch, 1944-) je britanski politikolog i sociolog. Bio je profesor na London School of Economics, na univerzitetima u Oksfordu i Vorviku (Engleska). Objavio je više naučnih članaka i monografija. U poslednja dela mu spadaju: The Strange Non-death of Neo-liberalism (2011) i Making Capitalism Fit for Society (2013).

Prevod: MIlana Đurašinov