Opis Proizvoda
Povodom 150 godina od rođenja čuvenog bečkog psihoanalitičara Sigmunda Frojda, mlada izdavačka kuća „Karpos“, u okviru svoje biblioteke „Alografije“, izdala je zbornik radova pod nazivom „Kritičke evaluacije“. Kako i u samoj uvodnoj reči priređivača piše, ovaj zbornik radova nema za nameru da se fokusira na pitanje šta je prihvaćeno i potvrđeno od Frojdove teorije a šta ne, nego da se baci svetlo na susret psihoanalitičke teorije i nekih najbitnijih zapadnih misaonih pravaca i istraživačkih polja druge polovine 20. veka u humanističkim naukama. Zbornik se sastoji od pet članaka, i svaki od tih članaka reprezentuje neki od tih pravaca i polja.
Godina izdanja: 2006.
Broj strana: 153
NEMA NA STANJU
DNEVNIK, 27. 7. 2006.
Kritičko preispitivanje Frojda
Damir Krkobabić
Povodom 150 godina od rođenja čuvenog bečkog psihoanalitičara Sigmunda Frojda, mlada izdavačka kuća “Karpos”, u okviru svoje biblioteke “Alografije”, izdala je zbornik radova pod nazivom “Kritičke evaluacije”. Kako i u samoj uvodnoj reči priređivača piše, ovaj zbornik radova nema za nameru da se fokusira na pitanje šta je prihvaćeno i potvrđeno od Frojdove teorije a šta ne, nego da se baci svetlo na susret psihoanalitičke teorije i nekih najbitnijih zapadnih misaonih pravaca i istraživačkih polja druge polovine 20. veka u humanističkim naukama. Zbornik se sastoji od pet članaka, i svaki od tih članaka reprezentuje neki od tih pravaca i polja.
Prvi članak u zborniku je članak Luja Altisera, najuticajnijeg francuskog filozofa marksističke orijentacije u drugoj polovini 20. veka, koji govori o Frojdu i Lakanu (Lakanovo vraćanje Frojdu uz pomoć strukturalističkog instrumentarija), kao i o značaju psihoanalize za levu zapadnu intelektualnu misao. Sledeći članak u nizu bi predstavljao poststrukturalističku poziciju, oličenu u Mišelu Fukou i njegovoj kritici upućenoj psihoanalitičkom projektu. Autor ovog članka je američki filozof Hubert Drajfus. Profesorka psihoanalize i rodnih studija, DŽulijet Mičel, autorka je članka koji predstavlja izvanredan uvod u problematiku psihologije žene, a njen stav o Frojdu i psihoanalizi, iako ne tipično feministički, nije danas više usamljen. Britanski teoretičar književnosti, kritičar kulture i šekspirolog DŽonatan Dolimor prati, u narednom članku, semantički i kulturološki razvoj koncepta “perverzije”, sa posebnim osvrtom na Frojdovu konceptualizaciju. I, konačno, američki klinički psiholog Kenet Lus bavi se seksualnošću, temom koja se najviše vezuje za Frojda, bacajući fokus na “kontraseksualnost” u užem smislu, analizirajući njenu etiologiju.
Poseban kvalitet ovog zbornika predstavljaju njegove poslednje stranice, gde se može pronaći bibliografija Frojdovih dela u prevodu na srpski jezik, sadržaj Frojdovih sabranih dela na ne mačkom jeziku i u prevodu na engleski jezik, kao i spisak referentnih priručnika posvećenih Frojdu i psihoanalizi. Ova obimna kritička aparatura korisna je za svako dalje, ozbiljnije bavljenje Frojdom i psihoanalizom.
Priređivači ovog vrednog zbornika i, ujedno, i prevodioci članaka su Damir Krkobabić, Dejan Aničić i Vladimir Todorić. Ovaj zbornik pomoći će, bar malo, da se baci jedno drugačije svetlo na Sigmunda Frojda i psihoanalitičku teoriju, da se otklone neka nerazumevanja Frojda i da se osvetli relacija psihoanalize i nekih bitnih savremenih zapadnih pravaca promišljanja, i to sve u godini kada se, širom sveta, obeležava ovaj važan jubilej.
FROJD DANAS, 150 GODINA NAKON ROĐENJA
Zbornik Sigmund Frojd: Kritičke evaluacije
priređivači Damir Krkobadić, Dejan Aničić i Vladimir Todorović
POPKULT, 3. septembar 2006.
Pod dugom senkom drugog jubileja – sto pedeset godina od rođenja Nikole Tesle, pojavila se jedna skromna, mala, ali obuhvatna studija, bez prefiksa sve, jer dati detaljan pregled razvoja psihoanalize i njenog uticaja poduhvat je ravan onom stvaranja Enciklopedije. Doba prosvetiteljstva, bar što se Frojda tiče, odavno je došlo u Srbiju, da bi bilo, kao i mnogo drugih “stvari“, zaboravljeno tokom devedesetih (slično izdanje, obimnije, pojavilo se u izdanju Beogradskog kruga, prošavši uglavnom nezapaženo). Danas, u 21. veku, ponovo je otvorena problematika “svetog trojstva“ id-ego-superego, zahvaljujući naporima male izdavačke kuće Kapros i zbornika Sigmund Frojd: Kritičke evaluacije, koji, po rečima priređivača, ima zadatak da predstavi psihoanalizu u odnosu spram (afirmativnom ili konfrotativnom) nekih od najuticajnijih struja u savremenom, pre svega filozofskom mišljenju – strukturalizmu, post-strukturalizmu, studijama kulture, studijama roda i feminizmu (pod feminizmom ovde se misli feministička teorija, ne politička praksa ili aktivizam).
Navedeni pravci ne mogu računati na sopstvenu izolovanost, oni su međusobno isprepletani, ali stiče utisak se da se mogu jasno pročitati pozicije svakog od pet autora, upravo u skladu sa podelom koju priređivači nude (pripisuje im se, uslovno i provizorno, jedna od navedenih struja). Sem, možda, pozicije Luja Altisera u tekstu Frojd i Lakan, koji, doduše, čita Lakana u naučnom ključu, ključu koji po Altiseru može da dobije Lakanova revizija psihoanalize zahvaljujući primeni strukturalizma, poglavito Sosirove lingvistike. Reč je – priređivači to dobro znaju – o marksističkom, ili bar o post-marksističkom autoru, (ali ne tipičnom, jer izbegava savremeno razvodnjavanje marksizma i brisanje revolucionarnog aspekta kao relikta prošlih vremena, standardno za šareni buket humanističkih nauka). Altiser se, poput Lakanovog povratka Frojdu, i sam vratio Marksu, ali Marksu otkrivatelju “kontinenta istorije“ za naučno proučavanje kroz postavke Kapitala, contra ideološkom, Marksu “ranih radova“. Zbog čega izostavljaju da u uvodu naznače ono što u biografskom delu zbornika ističu može ostati otvoreno pitanje, ali, u krajnjoj liniji, nije presudno – možda je marksizam do te mere prokažen na ovim prostorima da se teško prevaljuje preko usana, ili je reč o naznačavanju momenta najzgodnijeg za koherenciju zbornika, dakle, strukturalističkog aspekta.
Daleko relevantnije – izbor priređivača kao da (nesvesno) sledi Altisera i njegovu tezu o reviziji psihoanalize – koliko u psihologiji, toliko i u filozofiji, ali i drugim društvenim disciplinama – dajući odlične primere na koji način je ta ideološka mistifikacija kasnije izvedena. Tako će Džulijet Mičel u tekstu O Frojdu i razlici između polova ponuditi novi model Elektrinog kompleksa, zasnovanog na “kopiji“ Edipovog kompleksa, uprkos insistiranju samog Frojda da je ontogeneza devojčice kompleksnija, dok će Džonatan Dolimor u radu Kulturna politika perverzije: Avgustin, Šekspir, Frojd i Fuko primeniti psihoanalizu na umetnost i religiju, da bi iz tretmana perverzije – koji je kod Frojda ambivalentan, kada je reč o asociranju sa psihopatologijom – izvede jednu od ključnih kategorija same kulture. Dva navedena pokušaja, izuzetno zanimljiva i inspirativna, ne slede tok zacrtan Altiserovom interpretacijom Lakanovog puta, već pervertiraju naučno u psihoanalizi, odlazeći od njene matematizacije i pojmovnog, definicionog “brušenja“ u oblast spekulativnog, dakle, u sferu pseudo-naučnog, ideološkog. Naravno, prethodno stoji, ukoliko delite Altiserovu poziciju.
Altiserov pristup nije lišen problematičnosti, implicitno sadržane u konsekvencama njegovog svrstavanja – ma koliko se deklarativno stavljao nasuprot ideologiji koja dominira, upravo kao filozofija, istorijom metafizike koja nekad prerasta u nauku, sam Altiser biva inkorporiran u studije filozofije, dakle u projekat univerzitetskog prosvetiteljstva, koji briše revolucionarnost i predstavlja ga kao još jedan, doduše radikalan, ali ipak (anti)filozofski stav. Šta je, dakle, u Altiserovim tezama omogućilo ovakav rezultat, iz njegove vizure krajnje nepoželjan, kakav ideološki zaostatak postoji i u njegovom mišljenju? U skladu sa njegovom distinkcijom između ideologije i nauke, Altiser bi trebalo da ispostavi odgovor na još jedno teško pitanje – koje implicira čitav njegov rad, a da ga istovremeno ne rešava – zašto ne prelazi na bavljenje naukom, zašto i dalje insistira na razdvajanju od ideologije?
Altiserova pozicija, svakako, nije bila pozicija priređivača. Reč je pre o savremenom, akademskom pristupu, koji ću označiti uopštenom sintagmom proliferacije diskursa. Neutralnost, kao takva, svakako ne postoji, i politička pozicija se uvek-već očituje i u ovom izboru, a ona je liberalna i nekritička, izrazito individualistička – ostavlja se čitaocu odnosno čitateljki da donese svoj sud o ponuđenim tekstovima. Psihoanaliza se doživljava, najšire postavljeno, kao uticajna filozofija kojom se treba baviti sa terijskih pozicija, nudeći raznovrsna čitanja/interpretacije. Jedini kritički tekst Fuko versus Frojd Herberta Drajfusa, napisan sa pozicija sličnih priređivačima, elaborira poznatu Fukoovu tezu da je psihoanaliza mehanizam društvene kontrole, veoma blizak ispovednom odnosu, realizovan sada kroz diskurs kvazi-nauke, imajući za svog prethodnika religioznu praksu, gde odnos grešnik-sveštenik biva zamenjen relacijom bolesnik-lekar. (Sličnost, doduše površna, sa Sasovim pozicijama, ponekad odveć vulgarnim i za anti-psihijatrisjki pokret, vidljiva je na ovom segmentu, tako da ova, eksplicitno neuključena pozicija, pronalazi svoj odjek u zborniku. Dalje se dva kritičara psihoanalize razilaze). Reč je o patologizaciji izvesnih stanja duše, te njihovom upisivanju u subjektivnost – nesvesno se tako, po Fukou, pojavljuje kao “bazen“ ispunjen raznovrsnim ranije ekscesno i eksterno shvaćenim subverzijama, obezbeđujući im strukturu “negde duboko“ u “ja“. Kako ističe u Istoriji seksualnosti – sodomita je iznova upadao u greh, homoseksualac je postao vrsta.
Genealogija homoseksualnosti jedna je od mogućih i dobrih primera mehanizama društvene kontrole, fenomen kojim se, kada je Frojdov stav u pitanju, detaljno i znalački bavi u poslednjem tekstu izdanja Kenet Lus – Sigmund Frojd i kontraseksualnost: etiologija i patologija. Značaj ove analize počiva na razotkrivanju Frojdovog dominantno afirmativnog (ali ne i konsekventno sprovedenog) stava prema homoseksualnosti (potcrtavanjem razlike između perverzije i inverzije, drugu pripisujući istopolnoj preferenci) kao varijacije seksualne orijentacije, te njegovim “pozitivnim predrasudama“ u vezi sa nekim od najvećih umetnika Zapada – Mikelanđelom i da Vinčijem, kojima pripisuje genijalnost i traži objašnjenje njihove izuzetnosti u njihovim homoseksualnim sklonostima. Na taj način, čini se, pokrivena je još jedna oblast savremene akademske produkcije, koji priređivači ne ekspliciraju – queer studije/teorija, što samo dodaje kompleksnosti, ali i kompaktnosti Kritičkih evaluacija, još šire/dalje ostvarujući namere izdavača.
Na kraju zbornika nalaze se biografije autora i veoma važan popis Frojdovih originalnih radova na nemačkom, i u prevodu na srpski i engleski, kao i drugih zbornika posvećenih Frojdovoj misli. Na taj način, omogućen je obimni referencijalni okvir za dalje izučavanje psihoanalize, čime Kritičke evalacije dobijaju i didaktički, da ne kažem proto-udžbenički karakter. I zaista, na reformisanim studijama psihologije koliko i filozofije ovaj zbornik pronašao bi svoje malo, ali relevantno mesto, uzimajući u obzir akutni i hronični nedostatak prevoda savremene stručne literature.
U tom kontekstu, on predstavlja osveženje i neophodan nastavak, nastavak osamdesetih, kada je slična produkcija bila na vrhuncu, bar što se domaćeg terena tiče. Takođe, zbornik ima, koliko akademsku ozbiljnost, toliko i pristupačnost – ne “širim narodnim masama“ – već, pre svega, “hobistima“ psihoanalize, dakle svima koji elementarno barataju “Frojdom i priključenijima“. Možete ga, stoga, čitati kao dodatnu skriptu u okvitu spiska literature za npr. savremenu filozofiju ili ga poneti na plažu i lagano konzumirati pod suncem i pred morem, doživljavajući ga, zbog malog formata, kao džepno izdanje. Izbor je, kao i u slučaju određenja spram ponuđenih tekstova, ostavljen čitaocu/čitateljki. Da li je za Vas psihoanaliza proto-nauka ili anahrono brundanje “mašine“ društvenog zauzdavanja – između ovih krajnosti možete smesti Vaš stav, a Kritičke evaluacije za tu odluku nude veoma uslužnu asistenciju. Možete je osporavati, ali joj ne možete negirati značaj i uticaj, umeće da golicavo intrigira i dan-danas, uprkos mnogim alternativnim teorijama subjekta, kao i naučnom progresu psihologije, baš kao da je juče (us)postavljena. Kakogod, jedno je sigurno, a to priređivači opravdano ističu: psihoanaliza je stvarna po svojim posledicama, verovali u nju ili ne, već više od jednog veka.
A Frojd, Frojd je i danas živ i živahan. I ima tačno sto pedeset godina.
D. Maljkovic
