Opis Proizvoda
Na poziv grupe ruskih mladih filozofa okupljenih u Laboratoriji za proučavanje postklasične filozofije pri Akademiji nauka Sovjetskog Saveza, Žak Derida putuju po prvi put u Moskvu u februaru 1990. godine. Odmah po povratku u Ameriku piše esej Back from Moscow, in the USSR -“nemoguć” putopis, koji svoju inspiraciju crpi kako iz ličnih utisaka i razmišljanja tako i iz poznatih i uticajnih moskovskih putopisa A. Žida ((1936-1937) i V. Benjamina (1926-1927). Drugi deo knjige predstavlja iscrpan razgovor sa tri ruska filozofa o ruskoj književnosti i dekonstrukciji.
“Za Moskvu u oba pravca“ spada među Deridina scripta minora, ali u kom se neka od Deridinih najvažnijih filozofskih i političkih polazišta iznova – i pristupačno – tematizuju.
Broj strana: 138
Nemogući put: Za Moskvu u oba pravca
Nenad Daković
Derida ovde o svom istraživačkom projektu govori kao o spoju fenomenologije i marksizma čiji je zadatak jedino da opiše SSSR iz vremena perestrojke kao jednu “neobičnu državu”, kako on sam naziva SSSR iz vremena perestrojke i glasnosti
Karpos, “mali” izdavač iz Loznice, postao je poznat kao izdavač, među najznačajnijima u današnjoj Srbiji – brojnih dela iz savremene filozofije. I to, uglavnom, iz savremene francuske filozofije Tako je izdavač na našem jeziku objavio i prevode: Žila Deleza, Luja Altisera, Cvetana Todorova, Pjera Burdijea, Rolana Barta, Mišela Fukoa… To je značajno i zato što se stanje u savremenoj filozofiji ponekad opisuje i kao borba za prestiž između nemačke i francuske filozofije, ali po našem uverenju – francuska misao ipak je u nesumnjivoj prednosti.
Bilo kako bilo, prevod ovog Deridinog putopisa iz 1990. godine, “Za Moskvu u oba pravca” (preveo sa francuskog Bojan Savić Ostojić, 2012) jeste još jedan uspeh ovog izdavača, iako ovo delo, malo po svom obimu, spada u tzv. scripta minora u velikom i značajnom delu Žaka Deride, ako je to, uopšte, od nekog značaja. Mislimo na uslovnu podelu koja ima u vidu jedino obim Deridinih dela.
Može se zato reći da u ovoj maloj studiji Derida ima dve ambicije ili zahteva. Najpre, da opiše svoj boravak u Moskvi 1990. godine, nakon pet godina i pred sam kraj eksperimenta poznatog kao perestrojka i glasnost, koje je pokrenuo Mihail Gorbačov, i da istovremeno sam ispita i istraži delotvornost dekonstrukcije kao filozofskog metoda u domenu ili na terenu političkog delovanja i politike same. Uzgred, poznato je da se jedan od najčešćih prigovora Deridinih kritičara odnosi upravo na navodnu apolitičnost dekonstrukcije i Deridine filozofije u celini. Videćemo koliko su ovi kritičari uopšte bili u pravu.
Sam Derida ovde o svom istraživačkom projektu govori kao o spoju fenomenologije i marksizma čiji je zadatak jedino da opiše SSSR iz vremena perestrojke kao jednu “neobičnu državu”, kako SSSR iz vremena perestrojke i glasnosti naziva sam Derida.
Pri tome, treba imati u vidu da su upravo putopis i razgovor one književne forme koje se Deridi čine jedino mogućim, ako se ima u vidu filozofski zadatak koji ima u vidu. Kako se može artikulisati ovaj zadatak? Na jednom mestu u ovom putopisu Derida govori o prevodu misleći na doseg samog mišljenja ili filozofije. “Postoji nešto prevedeno”, piše Derida, “unutar pesme a ne samo unutar onog što nazivate prevodom. Odolevanje prevodu jeste prevođene samo”, zaključuje on. Verujemo da se upravo u ovoj, na prvi pogled paradoksalnoj rečenici nalazi sam filozofski potencijal dekonstruktivne metode. Na više mesta u ovom putopisu Derida će reći: “Ja volim logocentrizam”, ili “Ja volim jezik”. Kada to kaže kritičar logocentrizma poput Deride koji je u prevratničkom spisu “Glas i fenomen” tražio uklanjanje transcendentalne iluzije da bi mišljenje uopšte bilo moguće, onda se iz toga može zaključiti da ova kritika nipošto nije bila površna i jednosmerna. Zato, prema Deridi, dekonstrukcija nije jednostavno obznaniti kontradikciju ili kritikovati”.
Jer, ne postoji samo jedna dekonstrukcija ili francuski model dekonstrukcije, iako je “kritika logocentrizma nužan uslov dekonstrukcije”. Pre treba imati u vidu ovo odolevanje i neodlučnost kao samu suštinu dekonstruktivnog metoda, pošto je naša situacija nesvodiva u svom singularitetu. To je, najzad, razlog da svaki put izmišljamo novu strategiju. “Kako pomiriti idiom i univerzalni um? Ne postoji opšte pravilo Niko ne može nikom da saopšti opšte mišljenje. Idiom ipak nije kamen. To je vapaj za prevodom… Stalno nas prati neuspeh, pa ipak uspevamo u tome. Prevod postoji, prevod je nemoguć… Ne možete prosto reći: dole jezik. Ja volim jezik. Ja volim logocentrizam…”
Za postizanje ovog cilja postoje dva uslova, prema Deridi. Najpre, preokretanje pravca i zatim predubeđenje: putnik ide tamo, a ne u neko ovde i “da” koje je idealno i buduće. “Da li je to društvo usmereno ka nama spremno da nam se pridruži?”, pita Derida. “Tu distancu ćemo pokušati da izmerimo preokretanjem smera fort – da.” Jedino tako se može “ukloniti polumrak koji se rasprostire po identitetu onoga što se naziva dekonstrukcija”.
U trenutku u kome je činjenično već teorija, “iz mog prikaza će u potpunosti izostati teorija”, zaključuje Derida. Zar to nije logično? Zato je dovoljno opisati ovaj nemogući pugu oba pravca, fort – da. Nemogući, dekonstruktivistički put. Kao da je dekonstrukcija ontološka klackalica, baš kao i ovaj put u oba pravca. Na samoj granici filozofije. Baš kao i revolucija.
POLITIKA, Kulturni dodatak, 19. maj, 2012.
