Akcija!
darel-min
darel2

LORENS DAREL: BIOGRAFIJA
Gordon Boker

2,750.00 din 1,649.00 din sa PDV-om

-40%

„Kada bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio šampanjac“, sećao se jedan Darelov prijatelj. Ali postojala je i tamna, okrutna Darelova strana – život ovog kreativnog pisca i pesnika bio je zamršen poput lavirinta.
Rođen je u Indiji 1912. godine, ali ubrzo, zbog odluke roditelja, biva prognan iz svog dečačkog raja u podnožju Himalaja i odlazi na dalje školovanje u Englesku. Ovo sumorno „ostrvo pudinga“, kako ga je zvao, napušta polovinom tridesetih godina i odlazi u Grčku, a potom u Egipat, gde provodi svoje najproduktivnije godine. U ratnom Egiptu se začinje „Aleksandrijski kvartet“, delo koje će ga proslaviti, i zbog kog su turističke agencije bile preplavljene zahtevima da odvedu znatiželjne na mesta koje je opisivao i stvorio. Kao službenik Britanske ambasade odlazi potom u Jugoslaviju, Argentinu, na Kipar, a konačno će se skrasiti u Provansi, gde i umire 1990. godine.
Lorens Darel se ženio četiri puta, izgubio je dve ćerke (jednu usled razvoda, a druga je izvršila samoubistvo), a njegov najharmoničniji brak završio se iznenadnom smrću njegove žene Klod, 1967. godine. Inspirisalo ga je vino i mediteransko sunce, a kreativnost je crpeo iz seksa i opsednutosti ludilom. Frojd, Markiz De Sad i naročito Henri Miler, podstaći će ga na pobunu protiv vladajućeg morala, a pribežište je često tražio i u zapadnom i istočnom misticizmu.
Darelova književna karijera je trajala gotovo pet decenija. Pisao je romane, pesme, drame, eseje, književne kritike, putopise. Za sobom je ostavio i veliki broj pisama. Njegovo delo se i dalje hvali i kritikuje, i pre svega – i dalje čita. Savremeni pisci, poput Karla Uvea Knausgora, neretko ističu Darelov uticaj na njih

Opis Proizvoda

„Kada bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio šampanjac“, sećao se jedan Darelov prijatelj. Ali postojala je i tamna, okrutna Darelova strana – život ovog kreativnog pisca i pesnika bio je zamršen poput lavirinta.
Rođen je u Indiji 1912. godine, ali ubrzo, zbog odluke roditelja, biva prognan iz svog dečačkog raja u podnožju Himalaja i odlazi na dalje školovanje u Englesku. Ovo sumorno „ostrvo pudinga“, kako ga je zvao, napušta polovinom tridesetih godina i odlazi u Grčku, a potom u Egipat, gde provodi svoje najproduktivnije godine. U ratnom Egiptu se začinje „Aleksandrijski kvartet“, delo koje će ga proslaviti, i zbog kog su turističke agencije bile preplavljene zahtevima da odvedu znatiželjne na mesta koje je opisivao i stvorio. Kao službenik Britanske ambasade odlazi potom u Jugoslaviju, Argentinu, na Kipar, a konačno će se skrasiti u Provansi, gde i umire 1990. godine.
Lorens Darel se ženio četiri puta, izgubio je dve ćerke (jednu usled razvoda, a druga je izvršila samoubistvo), a njegov najharmoničniji brak završio se iznenadnom smrću njegove žene Klod, 1967. godine. Inspirisalo ga je vino i mediteransko sunce, a kreativnost je crpeo iz seksa i opsednutosti ludilom. Frojd, Markiz De Sad i naročito Henri Miler, podstaći će ga na pobunu protiv vladajućeg morala, a pribežište je često tražio i u zapadnom i istočnom misticizmu.
Darelova književna karijera je trajala gotovo pet decenija. Pisao je romane, pesme, drame, eseje, književne kritike, putopise. Za sobom je ostavio i veliki broj pisama. Njegovo delo se i dalje hvali i kritikuje, i pre svega – i dalje čita. Savremeni pisci, poput Karla Uvea Knausgora, neretko ističu Darelov uticaj na njih.

Prevod sa engleskog: Sonja Vasiljević
Broj strana: 556
Format: 13 x 21 cm
Godina izdanja: 2016.
Fotografije i indeks imena

Teofil Pančić
ENGLEZ U TRAJNOM BEKSTVU

VREME, BR 1371 | 13. APRIL 2017.

Vremelogocrop 000Bokerova biografija Lorensa Darela, znalačko istraživanje i hronika njegovog dela, ali i uvek burnog privatnog života, čita se požudno kao triler

„Kada su mu postavili neizbežno pitanje o seksu, rekao je: „Jedino što ima vrednost i duhovnu ispunjenost u svačijem životu, to je tragična epizoda zvana: ljubav. Voleti znači uzajamno se razumeti, a razumeti znači zamisliti sve… Seksualnost je krhka kao i sam život i dvostruko krhkija od toga koliko je privlačna.“ Odmah potom, pozvao je novinarku u bioskop.
Kada su se kasnije Žislen i on posvađali, ošamario ju je, a ona je smesta zapretila da će se vratiti u Pariz. Sledećeg dana došao joj je sav u suzama da se izvini, rekavši joj da je u Kanu veoma nervozan jer mora da se susreće sa svim tim veoma moćnim ljudima, a šta tek da kaže o tome što se puši čitave bogovetne noći. Da li bi htela da se uda za njega? Ovome nije mogla da odoli i tako je ostala sa njim.“

Izmenjuju se literarne mode, zanosi i trežnjenja, duh vremena i kojekakve kulturološke konstelacije srećno se ponekad pogode pa podignu nekog pisca možda i na više vrhove nego što mu „objektivno“ pripada, a potom ga, kad sve prođe, spuste mnogo niže od njegovog realnog mesta u suptilnoj, krhkoj, a opet ne baš tako sasvim relativnoj i neizmerivoj hijerarhiji vrednosti. Nešto od toga, ili sve to, desilo se i sa Lorensom Darelom i njegovom globalnom recepcijom; bivalo je vremena kada nije silazio sa usana obožavalaca i mrzitelja, a ima i vremena kada je pomalo skrajnut, barem u poređenju sa slavom iz sredine prošlog veka. Ali opet, teško da bilo koja trezvena prosudba može da ga ostavi izvan najužeg kruga najvećih romanopisaca engleskog jezika, a pogotovo Britanskog ostrvlja, u XX veku. Da je napisao samo Aleksandrijski kvartet već bi tome bilo tako, ali naravno da nije napisao “samo“ Kvartet: pisanje je bilo Darelova nasušna strast, destruktivna, apsorbujuća, veličanstvena – naizmenično i(li) u isto vreme. Literatura je bila njegovo samoostvarenje, njoj je mogao štošta da žrtvuje, ali u njoj je bio i otvoreno, bezobrazno, oblaporno tašt, sa onom nehajnom neposrednošću iritantnog genija. Za one koji su mu bili (pre)blizu – neretko više iritantnog, a za ostale, nesumnjivo više genija.

Gordon Boker piše obimnu, studioznu, posvećenu i posvećeničku ali i razumno ikonoklastičku knjigu Lorens Darel: Biografija (prevela Sonja Vasiljević; Karpos, Loznica; izvorno objavljena 1996.) kao opojnu, iz-ruku-neispustivu kombinaciju više nego upućene hronologije piščevog stvaranja, intelektualnih preokupacija, egzistencijalnih iskušenja, ahasverskih neizdrža, literarnih prijateljstva i uticaja na jednoj i privatnog „njuškanja“ na gornjem rubu trača na drugoj (koja ipak ne zalazi neopravdano preduboko u tu zonu naprosto utoliko što Boker dobro zna i implicitno odlično brani spoznaju da čovek i pisac poput Darela ne može biti ni ovlašno dodirnut ako se ne zađe iza zavese, u klupko svakojakih strasti svakog mogućeg registra, kakvima sam Darel intenzivno „puni“ svoje likove). Diskretno nam je naznačeno i da nije imao takoreći nikakvu pomoć i podršku od Darelovih naslednika, kao da su znali da Boker nije rad da piše hagiografiju. Uostalom, zar je Darel ikome ličio na sveca?

Lorens Džordž Darel rođen je 1912. u Džalandaru u Indiji, i dobar je deo detinjstva proveo u tom kolonijalnom svetu, bivajući istovremeno deo jedne „egzotike“ (sa evrocentričnog stanovišta) i potpuni, otuđeni, pomalo odbojni stranac u njoj; kada je je jednom napustio, za time više nije žalio. Kasnije, u zavičajnoj Engleskoj, koju je sa sebi svojstvenom pronicljivom drskošću prozvao „ostrvo pudinga“, Darel će biti i neuklopljivo „divlje dete“ neizlečivo zaraženo nečim oh-tako-nebritanskim, ali i deo jednog novog, prevratnog naraštaja koji će spolja napasti srce te kulturološke „engleštine“ samo zato da je preoblikuje tako da mu unutar nje bude udobnije. Ta ambivalentnost odnosa prema Ostrvu (sa kojeg je ionako s veseljem odsustvovao veći deo odraslog života), taj doživotni love-hate relationship, taj prezir prema „engleskoj malograđanštini“ i istovremeno dubinska lojalnost ne samo Državi (ne zaboravimo da je Darel proveo dobar deo života službujući u diplomatiji i drugim, čak i obaveštajnim službama Krune) nego i jednom shvatanju društva u koje je dubinski ukorenjen skeptični liberalizam jedne zrele civilizacije – kojoj se uticao kao spasenju kad god bi u spoljnom, nebritanskom svetu zagustilo – to je sve isto neodvojivo od darelovskog weltanschauunga, nemarno nedoslednog i fundamentalno nesmirljivog.

„Biografija“ je, dakle, iscrpna, upućena, dokumentovana hronika jednog nestandardno impresivnog života, od „predistorije“ indijskog detinjstva preko – mnogo zanimljivijih – piščevih mladalačkih lutanja, težnji, ambicija, glavinjanja u potrazi za sopstvenim izrazom, posledično i afirmacijom; prikaz mladenačke boemije u međuratnom Londonu, ogromne intelektualne (obaška i seksualne) gladi i istovremeno potpunog nehaja prema tzv. formalnom obrazovanju, koje neće ni steći, što će mu kasnije – kako to već biva – ponekad stvarati bezrazložne komplekse i potrebu da prenaglašava svoju ionako nesumnjivu erudiciju. Slede prvi literarni uspesi, ali i razočaranja, prve pristalice ali i žestoki osporavaoci – kojih mu neće nedostajati čak ni kad, mnogo kasnije, postane jedan od globalnih literarnih selebritija – zatim Pariz, prijateljstvo s Henrijem Milerom i Anais Nin – koja će se, naročito ono prvo, pokazati doživotnim – prvi odlazak u Grčku, na Krf, koja će (Kipar included) postati njegova velika ljubav, kao i Italija i jug Francuske, dakle Mediteran uopšte, ili bar njegov „gornji“, evropski deo: taj južni svet, ta kupajuća svetlost, ti gorki limunovi, biće zapravo Darelova „prava“ domaja, frekvencija na skali sveta gde će se njegovo biće fizički i duhovno najbolje osećati, razumevajući ih dubinski i iznutra, a ne prestajući da bude elitni baštinik i nastavljač jedne drugačije, distancirane anglosaksonske kulture. Čudan spoj? Malo je reći čudan, možda i zazoran, ali Darel je i po mnogo čemu drugome bio unikat.

Potom sledi Drugi rat, koji je Darel velikim delom proveo u državnoj službi u Egiptu; bez toga ne bi bilo Kvarteta. S Aleksandrijom će pisac ostati u čudnom odnosu, jer one Aleksandrije iz Kvarteta ubrzo više neće biti, a s onom koja ju je nasledila neće znati šta da radi. Prema tom nekom novom, nadirućem arapskom svetu, naglašeno religioznom, Darel je držao najblaže rečeno distancu kakva bi mu u današnja vremena verovatno priskrbila idiotsku titulu „islamofoba“, ali, zaboga, možete li zamisliti erotomana i hedonistu Lorensa D. koji iskazuje evnuško „divljenje“ za sistem vrednosti koji žene drži pod ključem u kući i zamata ih u debele krpe da budu nevidljive?!

Nije ni posleratna Jugoslavija, naročito Beograd, uopšte dobro prošla kod mladog diplomate Larija Darela, a kako bi drukčije i bilo? Bio je ovde u najgora vremena staljinizma, pa potom staljinističkog obračuna sa neodustajnim staljinovcima; nije se imalo mnogo šta voleti u Jugi tog vremena a najmanje još u razrušenom, mračnom i hladnom a onda još i soldatima, policajcima i nomenklaturom napučenom Beogradu, nemojmo se lagati. Tu su negde pukle i mladenačke Darelove simpatije za levicu; u ostatku života biće bliži antikomunističkim pozicijama, mada će se čuvati hladnoratovske histerije.

Prostor ističe, pa ću zbrzati kao u reklamama za medicinske preparate: Boker na skoro šest stotina stranica besprekorno detaljno prati potonje Darelovo postepeno i mukotrpno literarno probijanje, koje će tek pojavom Justine, prve knjige Kvarteta, dobiti strelovito ubrzanje koje se više neće zaustaviti, njegov zreli literarni život, na daleko „višoj“ nozi, zrele godine uglavnom u južnoj Francuskoj, ali opet nipošto bez svakovrsnih sukoba i briga – ponekad čak i novčanih, ipak. Na drugoj strani, tesno isprepleteno s hronikom nastanka njegovog dela, ovo je vrlo pomna studija Darelovih brakova i drugih, bezbrojnih odnosa sa ženama (njegovu seksualnu opsednutost ali i povremenu mračnu nasilnost, najčešće ispoljavanu u periodima intenzivnog pisanja), ali i sa familijom uopšte, pre svega s decom; iako je znao biti i vrlo brižan i posvećen otac, Darel ipak pre spada u kategoriju stvaralaca nemogućih roditelja, a tu je naročito traumatičan odnos s kćeri Sapfo, koja će se na koncu ubiti. Posle se za tim odnosom vukla i intriga o incestu, po svoj prilici bez osnova, ali znakovita.
Darelova biografija u izvedbi Gordona Bokera klasičan je page-turner, obilna porcija biografske literature koju ćete poželeti da pročitate nadušak; ako poznajete Darelovo delo, štošta će vam o njegovim knjigama i o tome zašto su morale biti takve biti jasnije, drugo ćete poželeti da iznova pročitate, drugim očima; a ako njegove knjige, ili većinu njih, ne poznajete, poželećete da ih upoznate odmah, sad, juče. A piščevom životu sigurno nećete suditi, bilo je dovoljno filistara koji su se bavili time; na kraju krajeva, sve ionako postane literatura, zar ne? Veća od života, ali nemoguća i nevažna bez života. Ništa kontradiktorno: ide jedno u drugo, prepliće se, stapa se u talionici vremena.

RUŠENJE MITOVA
Darel ili pisanje kao porok

SANJA DOMAZET
DANAS, 27. 08. 2016.

danasrslogo 001Knjiga Lorens Darel, biografija Gordona Bokera, koja se nedavno pojavila u izdanju IK Karpos, u prevodu Sonje Vasiljević ne predstavlja zvaničnu, uglađenu biografiju velikog autora. Za one koji su Ijubitelji Darelovog lika i dela, zaljubljenika u umetnost i Grčku, žene, telesnu Ijubav i stvaralaštvo („pišem kao što drugi Ijudi vode ljubav, za mene je pisanje porok“), ovo delo može biti pomalo neprijatno iznenađenje. Za one, pak, bespogovorne obožavaoce ovog pisca – evo prave literature. Zar Darel nije u Kvartetu napisao da je „dobro zlo okrenuto naopako“? Zar nije on tvrdio „da srce dobija sve što želi, a plaća dušom“? Evo knjige koja ruši sve mitove i iluzije…
Krajem februara 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak, Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se, u vreme kad je Britanija doživljavala svoj cvat, nije vraćala u nju, več su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrtonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. Kasnije će se sećati veličanstvene duše Istoka, pretočene u koloraturalno… „Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom“. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ boje su koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke. „Dosađivao sam se još otkako sam se izvukao iz majčine utrobe i nikad nisam pronašao nešto što bi me zaista zadovoljilo… Uvek sam se smatrao mrtvorođenim… i uvek sam se osećao veoma post- humno…“ piše on.
Odrastao je pikarski, mahom veselo, avanturistički. Njegova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska, što je od početka dobar zalet za svako dete. Čitav svet bio je njegov dom. Pa ipak, Grčku je voleo najviše. A ko se može odupreti „širokim japanskim kraterima bisernosivih oblaka nad Albanijom, zaslepljujućoj kišici koja sipi poput zlatnog praha i crnom pokrovu žitke vode…“ Detinjstvo Darel provodi u Indiji i Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. U osamnaestoj neuspešno pokušava da upiše Kembridž. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. U jednom londonskom noćnom lokalu zarađuje za život prebirajući džez na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“ govorio je kasnije. Srećan je što nije uspeo da završi „Oksbridž. Seks je daleko bolji način da se spozna svet od univerziteta“, beleži. Prvu ženu, Nensi (a biće ih četiri), upoznaje tako što na vratima pokušava da joj proda usisivač. Prelepa plavuša, kojoj tepa bandera, jer je viša od njega tri glave, podleže njegovoj ogromnoj energiji, umetničkom zanosu i šarmu. Ubeđuje porodicu da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije. Dolaze na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora“. Tu Darel piše svoju čuvenu Crnu knjigu, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje ni jedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. Rukopis šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu“. No, Crna knjiga nije zavitlana u Senu. Predgovor joj piše niko drugi do T. S. Eliot.
Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. U Kairu se brak sa Nensi završava. Ispostavlja se da Darel ima i svoju tamnu stranu, on je amoralan, opsesivno vezan za seks i surovost Nensi sa devojčicom koju su dobili bukvalno beži od njega. Lorens je očajan, teši se da će pisati, ponavlja da je „rođen sa pisaćom mašinom u ustima“. U Kairu se u topografiju živopisnih predela uklapa se i jedan ženski lik. Prelepa Jevrejka, Eva Kon. Postaće druga gospođa Darel. Imaće devojčicu Sapfo. Aleksandrija i Egipat prerasli su u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, Aleksandrijski kvartet. No, dok rukopisa još nema na hartiji, službuje u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Tu se muči, zauvek prestaje da bude levičar, u Trstu kupuje limuzinu koja je hromirana, ogromna, bleštava i koju Darel hoće da proda lično Titu. Poslednje noći pred polaska iz Beograda, Eva doživljava prvi nervni slom. Eva završava u duševnoj bolnici u Trstu, devojčica ostaje kod njega. Kasnije, premeštaju je u Englesku. Uprkos jadu, Kvartet fermentira u dnu Darelovog sna.
Godine 1957, na Kipru završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti Aleksandrijski kvartet. Prva rođaka budućih nastavaka je Justina. U trenutku nastanka Justine, Darel srećno živi u jedinom braku u kome se nije mučio, sa Klod Ford. Drži na krilima mapu stare Aleksandrije i priseća se ulica, parkova i bordela koje je zaboravio.
Ovaj roman Darel je gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od ličnosti ovog velikog dela. Tu caruje ‘“mek, tup zvuk aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, oseća se ukus poljubaca, nežnih, ali i pervetuiranih i veštih, kao i onih tako neveštih „da su podsećali na prve oblike štamparstva“ Kvartet ne podseća mnogo na Darelova dela napisana pre njega. U odnosu na njih, deluje kao simfonija spram preludijuma.
Darel je na muljaču sveta, odgovorio Aleksandrijom, veličanstvenom muljačom ljubavi i strasti, pri tom ispisujući divnu i ingenioznu rečenicu – „Srce dobija sve što želi, a plaća dušom“ kao i „Grad postaje čitav svet kad čovek voli jednog od njegovih stanovnika“. Roman postiže uspeh, ali Darel ne nalazi sreću. Njegova kći, Sapfo, izvršava samoubistvo, nakon dugog lečenja kod psihoanalitičara, gde stalno spominje oca u kontekstu psihološkog ili fizičkog incesta. U njenom dnevniku iz 1965, pisanom u Grčkoj, stoji da je sa četrnaest godina imala abortus. Zauvek će ostati tajna da li je u jednom trenutku Darel odlučio „da srce dobije ono što želi, a da plati dušom“. Ili je Sapfo potonula u tamne lavirinte psihe gde iluzije i strahovi lako bivaju zamenjeni za istinu. Ostaje činjenica da njoj jeste dato neprikladno ime Sapfo, koje priziva biseksualnost, da pisac u epistolama nema mnogo razumevanja za duševne slomove ni Eve ni njihove kćeri, da su i prva i druga žena netragom otišle od njega, a da je treća, Klod, umrla od raka pluća, jer je način života uz Darela bio naporan i surov – beskonačne litre alkohola i cigareta. lli se ubijam ili pišem roman“ izjavljivao je Darel. Četvrtu suprugu oterao je tvrdeći da je lezbejka.
Do kraja života, Darel neće nadmašiti visoke, strme, zavodljive hridi Aleksandrijskog kvarteta. Njegovi prijatelji tvrdili su da „kad bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio flašu šampanjca“. U drugoj polovini života zavoleo je budizam. Kad je preminuo 1995, javio se jedan lama i rekao da je Darel već reinkarnirao i da živi kao čuvar vinograda u Burgundiji. Volim da ga zamišljam tamo, među suncem, u vinogradima, među bocama gde u svakoj spava po jedan anđeo, sad, kad je napokon daleko od svih bolova i prevara i poroka, od kojih su uspeh i slava bili među najstrašnijima.

Svi poroci Lorensa Darela

SANJA DOMAZET
BLIC, 10. 12. 2016.

Bliclogoresiz 000Nedavno se u knjižarskim izlozima pojavio nov naslov „Lorens Darel, biografija“, iz pera Gordona Bokera, (izdavač „Karpos“, prevela sa engleskog Sonja Vasiljević). Ova biografija ne predstavlja zvaničnu, uglađenu biografiju velikog autora.

Za one koji su ljubitelji lika i dela velikog Darela, zaljubljenika u umetnost i Grčku, žene, telesnu ljubav i stvaralaštvo, („pišem kao što drugi ljudi vode ljubav, za mene je pisanje porok“), ovo delo može biti i pomalo neprijatno iznenađenje. Ali za one druge, koji su bespogovorni obožavaoci ovog pisca – evo prave literature. Zar nije Darel napisao u „Kvartetu“ da je „dobro zlo okrenuto naopako“? Zar nije on tvrdio „da srce dobija sve što želi, a plaća dušom”?

darel 1Krajem februara godine 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ – bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke.

U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. U jednom londonskom noćnom lokalu zarađuje za život noćima prebirajući džez na starom pijaninu.

Srećan je što nije uspeo da završi Oksbridž. „Seks je daleko bolji način da se spozna svet od univerziteta“, piše. Prvu ženu, Nensi (a biće ih četiri), upoznaje tako što na vratima proba da joj proda usisivač. Celu svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku, kolevku civilizacije. Porodica se seli na Krf. Tu Darel piše svoju čuvenu „Crnu knjigu”, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje nijedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. „Crnu knjigu” Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom, prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu”. No, „Crna knjiga” nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot.

Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. U Kairu njegov brak sa Nensi je gotov. Ispostavlja se da Darel ima i svoju tamnu stranu, senku. On je amoralan, opsesivno vezan za seks i surovost. Nensi sa devojčicom koju su dobili bukvalno beži od njega. Nikada se neće vratiti. Lorens je očajan. Teši se da će pisati, ponavlja da je „rođen sa pisaćom mašinom u ustima“. U Kairu, u topografiju živopisnih predela, uklapa se i jedan ženski lik. Prelepa Jevrejka, Eva Kon. Postaće druga gospođa Darel. Imaće devojčicu Sapfo. Aleksandrija i Egipat prerasli su u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandrijski kvartet”.
No, dok rukopisa „Kvarteta” još nema na hartiji, službuje u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Tu se muči, zauvek prestaje da bude levičar, u Trstu kupuje limuzinu koja je hromirana, ogromna, bleštava i koju Darel hoće da proda lično – Titu. Poslednje noći pred polazak iz Beograda, Eva doživljava prvi nervni slom. Devojčica ostaje kod njega. Eva je u duševnoj bolnici u Trstu. Uprkos jadu, “Kvartet” fermentira u dnu Darelovog sna.

Darel na Kipru 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti „Aleksandrijski kvartet”. “Justina” je prva rođaka budućih nastavaka. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta (književnika koji su uticali na Darela) on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. U trenutku nastanka Justine, Darel srećno živi u jedinom braku u kome se nije mučio, sa Klod Ford. Drži na krilima mapu stare Aleksandrije i priseća se ulica, parkova i bordela koje je zaboravio.

darel 2Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od ličnosti ovog velikog dela. Ovde caruje “mek, tup zvuk aleksandrinaca”, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube”, oseća se ukus poljubaca, nežnih ali i pervetuiranih i veštih, kao i onih tako neveštih “da su podsećali na prve oblike štamparstva”. Svi poljupci imaju onaj nezaboravan ukus “negašenog kreča”. “Kvartet” ne podseća mnogo na Darelova dela napisana pre njega. U odnosu na njih deluje kao simfonija spram preludijuma.
Roman postiže uspeh, ali Darel ne nalazi sreću. Njegova kćer Sapfo izvršava samoubistvo. Pre toga se dugo leči kod psihoanalitičara i stalno spominje oca u kontekstu psihološkog ili fizičkog incesta. U njenom dnevniku iz 1965, pisanom u Grčkoj, stoji da je sa četrnaest godina imala abortus. Zauvek će ostati tajna da li je u jednom trenutku Darel odlučio “da srce dobije ono što želi, a da plati dušom”. Ili je Sapfo potonula u tamne lavirinte psihe, gde iluzije i strahovi lako bivaju zamenjeni za istinu.

“Ili se ubijam ili pišem roman”, izjavljivao je Darel i dodavao da “čudovište postoji u svakome od nas”. Četvrtu suprugu sam Darel je oterao, najednom tvrdeći da je – lezbijka.

Do kraja života Darel neće nadmašiti visoke, strme, zavodljive hridi “Aleksandrijskog kvarteta”. Njegovi prijatelji su tvrdili da „kada bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio flašu šampanjca“. U drugoj polovini života zavoleo je budizam i poznavao mnogo budista. Kada je preminuo 1990, javio se jedan lama i rekao da je Darel već reinkarnirao i da živi kao čuvar vinograda u Burgundiji.

Dodatne informacije

Prikaz

p

O Autoru

Gordon Boker – prvi Darelov biograf – nije se oslanjao samo na temeljno istraživanje pisanih izvora, nego je vodio i desetine razgovora sa mnogima koji su poznavali ovog plodnog britanskog pisca još od detinjstva, što ovom prosopografskom delu daje naročitu živost i upotpunjuje njegovu verodostojnost. Takođe, uprkos poštovanju prema Darelovom talentu i radu, Boker se nijednog trenutka ne postavlja kao Darelov hagiograf i čitaocu predstavlja kompleksnu ličnost koja se nije uvek najbolje snalazila u međuljudskim odnosima.