Jozef Vinkler
ZAPISI PITOMCA ŽANA ŽENEA
Piše: Zoran Janković
„Zapisi pitomca Žana Ženea“ Jozefa Vinklera, cenjenog i nagrađivanog ali kod nas daleko manje poznatog literate sa nemačkog govornog područja, biografski je roman sročen, gle čuda, u čast upravo Žana Ženea. Vinkler svoje neprolazno, višedecenijsko i očigledno nedvosmisleno, formativno i snažno ushićenje Ženeovim delom, baštinom, ali i likom, potpuno ogoljujuje već na prvim stranicama ove vrhunske proze. „Zapisi pitomca Žana Ženea“ (sa nemačkog prevela Paola Petrić, objavila kuća Karpos) krajnje je intimistički, lirski intoniran i uznet biografski roman, koji se bez mnogo preterivanja može posmatrati i vrednovati i kao ljubavno pismo ako ne svemu, a ono barem dobrom delu onoga što je Žene predstavljao i dalje predstavlja u doživljaju sveta njegovih poštovalaca i inih knjigoljubaca. Jozef Vinkler ovde i u prostornom (geografskom) i u idejno-emotivnom smislu prati stope neprevaziđenog Ženea, te, sa glavom punom citata iz Ženeovih kako udarnih tako i opskurnijih izdanja i pregršt asocijativnih i subjektivističkih opažanja, kreće u potragu za novim spoznajama o Ženeu i njegovoj ličnoj/privatnoj istoriji, ni jednog trenutka pritom ne gubeći Ženeovu literarnu zaostavštinu kao vernu pratilju i prekopotreban kontekst kako bi se Žene shvatio u što većoj punoći i življenja i stvaralaštva kao neodvojivog mu dela. Vinklera tako zatičemo u sobi u trošnom pariskom hotelu, u kojoj je Žene (navodno) proveo svoje poslednje zemaljske dane, na lokacijama surovih sirotišta u kojima je sticao i klesao svoju krajnje osobenu ličnost, ali i na severnoafričkim kotama koje su tom slavnom i unikatnom peru pružale kakav-takav spokoj tokom tih silnih i, reklo bi se, nužnih lutanja i traženja.
Vinkler na tom putu saborca nalazi u rečitoj i ekcesivnoj introspektivnosti, kojoj je, tu spora nema, i sam Žene silno bio odan; u jednom trenutku, pri sredini ovog kratkog romana (reč je o oko 90 strana teksta), pominjući glasovitu Ženeovu „Bogorodicu od cveća“, kao za njegov život odlučujuću knjigu, Vinkler će se pozvati na misao Elijasa Kanetija – „Od slučajnosti pročitanog, zavisi šta smo“. Shodno tome, sa podosta vere u krajnju tačnost te ipak prilično odvažne tvrdnje, moglo bi se zaključiti da je i Ženeova književnost u ogromnoj meri zavisila od slučajnosti (i svih potonjih mu ličnih izbora) koje su se dešavale u životu tog nezaboravnog maga francuske i svetske književnosti. Što se queer aspekta, pak, tiče, Vinkler njemu pristupa krajnje nonšalantno, tolerantno i razmahano, a što se u značajnoj meri rimuje i sa Ženeovim doživljajem tog dela identiteta i postojanja mu. Kako bi dobar udeo Ženeove književnosti, ali i života iz stvarnosne dimenzije, i pored silnih naslaga političke korektnosti na svetu danas, bio u najmanju ruku stigmatizovan, „Zapisi pitomca Žana Ženea“ se ističu i po tom duhu proživljenog i smislenog slobodarskog nepristajanja na kanon. Tome treba dodati da se ova kraća proza može sagledavati i kao uvod u magiju Ženeove književne zaostavštine, mada bi poštenije bilo ustvrditi da je za pun užitak u onome što Jozef Vinkler ovde nudi ipak potrebno prilično podrobno poznavanje Ženeove proze.
Optimist, br. 35, april, 2017.
