Akcija!
dostojno_jest_min-min
dostojno_jest

DOSTOJNO JEST
Odisej Elitis

880.00 din 599.00 din sa PDV-om

-32%

Poema Dostojno jest (1959), Elitisov opus magnum na kome je radio jedanaest godina, jedan je od najznačajnijih tekstova grčke književnosti XX veka. Nastala je kao poetski odgovor na iskušenja i strahote Drugog svetskog rata, u kome je Elitis učestvovao kao borac na albanskom frontu, nemačke okupacije i grčkog građanskog rata koji je usledio ubrzo zatim. Tekst je uronjen u poetiku evropskog modernizma, naročito francusku poeziju čiji je Elitis bio veliki poznavalac i poštovalac, ali u fazi njenog zrelog preispitivanja, kada je svoje pisanje ukorenio dublje u tradicije helenske prirodne filozofije, platonizma i metafizičkog romantizma (uključujući izuzetno zanimljivu figuru Dionisija Solomosa, čija je poezija nažalost slabo poznata van granica Grčke). Kompozitor Mikis Teodorakis sastavio je muziku na duže odlomke iz poeme, i pojedine pesme njegovog „narodnog oratorijuma“, naročito četvrta i šesta oda, i danas su široko popularne u Grčkoj. Poema je nagrađena grčkom Državnom nagradom za poeziju i prevedena na više od petnaest jezika.

Opis Proizvoda

Prevod sa novogrčkog
Vladimir Bošković
Broj strana: 104
Godina izdanja: 2017.

Poema Dostojno jest (1959), Elitisov opus magnum na kome je radio jedanaest godina, jedan je od najznačajnijih tekstova grčke književnosti XX veka. Nastala je kao poetski odgovor na iskušenja i strahote Drugog svetskog rata, u kome je Elitis učestvovao kao borac na albanskom frontu, nemačke okupacije i grčkog građanskog rata koji je usledio ubrzo zatim. Tekst je uronjen u poetiku evropskog modernizma, naročito francusku poeziju čiji je Elitis bio veliki poznavalac i poštovalac, ali u fazi njenog zrelog preispitivanja, kada je svoje pisanje ukorenio dublje u tradicije helenske prirodne filozofije, platonizma i metafizičkog romantizma (uključujući izuzetno zanimljivu figuru Dionisija Solomosa, čija je poezija nažalost slabo poznata van granica Grčke). Kompozitor Mikis Teodorakis sastavio je muziku na duže odlomke iz poeme, i pojedine pesme njegovog „narodnog oratorijuma“, naročito četvrta i šesta oda, i danas su široko popularne u Grčkoj. Poema je nagrađena grčkom Državnom nagradom za poeziju i prevedena na više od petnaest jezika.

JEZIK MOJ, NA OBALAMA HOMEROVIM

Saša Đorđević, neohelenista i prevodilac
Prikaz knjige „Dostojno jest“ Odiseja Elitisa, u prevodu sa novogrčkog Vladimira Boškovića, Politika, Kulturni dodatak, 17. 06. 2017.

politika logo manji 000 1Pred nama se, nakon višegodišnjeg iščekivanja, konačno nalazi prevod kapitalnog dela grčkog pesnika i nobelovca Odiseja Elitisa, Dostojno jest. Knjigu je objavila izdavačka kuća „Karpos“ iz Loznice, u okviru sada već poznate i priznate edicije „Panelinion“, a za prevod teksta sa originalnog novogrčkog pobrinuo se Vladimir Bošković, mladi helenista koji živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama.
Reč je o književnom delu od ogromnog značaja, koje je trebalo da se pojavi mnogo ranije pred srpskom čitalačkom publikom. Bilo je, treba to pomenuti, i ranije pokušaja prevođenja Elitisove poezije na srpski sa originalnog grčkog ili engleskog, još tokom, sada dalekih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, sa podjednako uspešnim i neuspešnim rezultatima. Ovaj polovični učinak svakako je uticao na recepciju Elitisovog dela u Srbiji, koja, i nakon više od dve decenije od pesnikove smrti, ne postoji u dovoljnoj meri. Ipak, ako uzmemo u obzir veličinu i kompleksnost samog prevodilačkog poduhvata, jasno je da je trebalo sačekati da se pojavi prevodilac koji će biti spreman da se uhvati u koštac sa jezičkom raznovrsnošću i zahtevnom strukturom originalnog teksta. Uopšte, ako krenemo od izabranog stilskog rešenja za korice, naslovne stranice sa crno-belom fotografijom dečačića na tamno plavoj pozadini koji, uhvaćen objektivom kamere u raskoraku, odvažno skače sa jedne drvene klupe na drugu, biće nam jasno koliko je truda i znanja zaista uloženo u to da knjiga bude predočena javnosti na pravi način. Na način kojim bi, iskreno u to verujem, i Odisej Elitis bio zadovoljan.
Poema Dostojno jest (Άξιον Εστί) predstavlja književno delo koje je nastajalo više od jedne decenije. Odlomci iz poeme su prvi put objavljeni u atinskom listu Umetnička revija (Επιθεώρηση τέχνης) 1957. godine, a u zasebnom izdanju tekst se pojavio dve godine kasnije. Prema mišljenju kritičara i neohelenista, pisana je u etapama, pre nego što je dobila konačan oblik kakav danas poznajemo. Prema rečima samog pesnika, ideja da započne sa pisanjem poeme javila se tokom boravka u Evropi u periodu od 1948–1951. godine, nakon što su njegovom zemljom protutnjali Drugi svetski rat, okupacija i Građanski rat. Duboko pogođen i, istovremeno, inspirisan protivrečnostima svoga vremena, Elitis se odlučuje za posebnu vrstu pesničke sinteze, na korak koji je, čini se, ilustrovan upravo na naslovnoj stranici ovog prevoda.
Naslov za poemu Dostojno jest uzet je iz tropara posvećenog Bogorodici, a isti naziv nosi i čudotvorna ikona koja se nalazi u Protatu u Kareji, na Svetoj Gori. Svojom složenom strukturom, zahtevnom leksikom i dubinom filozofske misli uronjenom u mediteranski pejzaž, ovaj tekst stvara, a u suštini otkriva, čitav jedan svet ogrnut Elitisovom svojevrsnom solarnom metafizikom. Morfološki strogo podeljena na tri celine koje nas podsećaju na delove Starog i Novog zaveta, „Postanje“, „Stradanja“ i „Slavoslovlje“ – u prevodu V. Boškovića – poema u svojoj biti nosi određene tradicionalne numeričke vrednosti koje su pesniku naročite bile drage i korisne u stvaranju jedinstvenog, ali i prepoznatljivog poetskog iskaza, a odslikavaju se pre svega u brojevima 7 i 3. Pažljivom kombinacijom ritmički proznih i poetskih celina, što je posebno uočljivo u drugoj celini, „Stradanja“, gde su intenzivnije primenjeni principi vizantijske himnografije kroz „psalme“ „ode“ i „čtenija“, pesnik rekreira, oduhovljava i oživotvoruje konkretan (geografski) prostor koji se pred očima čitalaca prikazuje i pulsira kao „OVAJ svet mali svet veliki“. Tekst naročito svojim jezičkim registrima zadire duboko u helensku prošlost i tradiciju, od antičke preko vizantijske do savremene grčke, zahvatajući istovremeno u duh evropskog modernizma. Da citiramo Elitisa i jedan od najpoznatijih stihova iz poeme u prevodu: „Jedina briga mi je jezik moj na obalama Homerovim“, kojim nas nedvosmisleno upućuje na izvorište sveukupne evropske tradicije, ali i na osnovni princip i pokretačku silu ove poeme: grčki jezik u svojoj dijahroniji, kao ključnu kariku u tvorenju jedinstvenog helenskog identiteta.
Radi se, u to nema sumnje, o izuzetno zahtevnom tekstu, i u prevodilačkom smislu. Vladimir Bošković veoma dobro zna da književnom prevođenju kao specifično kreativnom činu prethodi potpuno razumevanje celokupnog opusa jednog stvaraoca i duha vremena kojim to delo odiše, naročito kada je u pitanju autor kao što je Odisej Elitis. Jer, upravo poema Dostojno jest kao delo sa centralnom pozicijom u sveukupnom pesnikovom stvaralaštvu, emanira određene ideje, kosmogonijske i poetičke principe i obasjava tekstove koji su mu prethodili, kao što su oni iz Orijentacija i Sunca prvog, ali i pesničke sinteze koje su neposredno usledile, kao što su, recimo, one iz knjige Šest i jedno kajanje za nebo. Bošković u ovom prevodu demonstrira neophodno poznavanje antičke grčke i vizantijske, ali i srpske crkvene i književne tradicije, zahvaljujući čemu vešto pronalazi vrlo uspešne i funkcionalne jezičke ekvivalente u našem jeziku, ali i odgovorno interveniše kao poeta kada nema zadovoljavajućih, već zgotovljenih stilskih izbora u srpskom. To, u ovom slučaju, ni na koji način ne utiče negativno na ostvareni estetski efekat, jer prevodilac ume vešto da „hibridizuje“, odnosno, kako je u jednom tekstu za Elitisa izjavio Dimitris Maronitis, da uspešno „nakalemi stariju jezičku materiju na stablo savremene poezije“, tj. da transformiše svoj idiom tamo gde to originalni tekst iziskuje od njega, koristeći se crkvenoslovenskim jezikom, na šta otvoreno ukazuje u komentarima koji se nalaze na kraju knjige. Upravo u tim komentarima nudi korisne informacije o istorijskim i kulturološkim referencama iz teksta, manje ili više poznatim ličnostima, ali i određenim prevodilačkim rešenjima, po uzoru na izdanja prevoda na druge jezike, kao što je, recimo, engleski iz 1974. godine, koji su priredili Edmund Kili i Jorgos P. Savidis. Na kraju, priložena je i „Reč prevodioca“, jedan odmereni i, pre svega, iskreni lični osvrt na godine provedene pred Elitisovim tekstovima, i na nužnost određenih jezičkih izbora upotrebljenih u prevodu.
Reč je, zaista, o prevodu dostojnom svog izvornika, putem kojeg Vladimir Bošković još jednom demonstrira snažan prevodilački etos i uspeva da u potpunosti prenese u srpsko jezičko polje estetskog delovanja i promišljanja pesničke stvarnosti ono što je grčki kritičar Tasos Lignadis svojevremeno nazvao „autentičnim glasom“ pesnika Elitisa.

Dodatne informacije

Prikaz

a

O Autoru

Odisej Elitis (Οδυσσέας Ελύτης, 1911–1996), poreklom s Lezbosa, jedan je od najuticajnijih grčkih pesnika 20. veka. Dodeljena mu je Nobelova nagrada za književnost 1979. godine. Pripadao je književnom pokretu tzv. „generacije tridesetih“, koja je u Grčku donela poetiku evropskog modernizma, srećno je ukrstivši sa domaćim književnim tradicijama. U početku sledbenik nadrealista, ubrzo se udaljio od tehnika automatskog pisanja i okrenuo romantičarskim i metafizičkim uticajima. Objavio je petnaest zbirki poezije (Orijentacije, Sunce prvo, Pesma herojska i žalosna za potporučnika nestalog u Albaniji, Dostojno jest, Šest i jedno kajanje za nebo, Drvo svetlosti i četrnaesta lepota, Sunce nad suncima, Pastorčad, Sva ro Erosa, Marija Nefeli, Tri pesme s popustom, Mali nautilus, Dnevnik nevidljivog aprila, Elegije iz Oksopetre, Zapadno od tuge, i posthumno Izbliza), dva obimna zbornika eseja (Otvorene karte, Na belo), i nekoliko knjiga prevoda (Sapfo, Otkrivenje sv. Jovana, Krinagora, sabrani prevodi Drugo pismo). Bavio se književnom i likovnom kritikom, a kratko vreme radio je i kao direktor grčkog državnog radija. Odlikovan je ordenom Legije časti, počasnim doktoratima nekoliko svetskih univerziteta – uključujući i Sorbonu, gde je 40-ih godina nakratko studirao filozofiju – kao i brojnim drugim nagradama i priznanjima.

Vladimir Bošković je helenista iz Beograda. Odbranio je doktorsku disertaciju na temu „Jezički etos i etička filozofija Odiseja Elitisa“ na Univerzitetu Harvard u SAD. Magistrirao je neohelensku književnost na Aristotelovom univerzitetu u Solunu. Radio je kao predavač na Harvardu i Emerson koledžu u Bostonu, i kao postdoktorski istraživač na Prinstonu i Nacionalnom univerzitetu u Atini. Objavio je grčki (2008) i engleski (2017) prevod Pisama iz Soluna Jelene Dimitrijević. Suosnivač je Harvardske radionice za književno prevođenje neohelenske poezije. Objavljivao je tekstove i prevode na srpskom, engleskom, grčkom, starogrčkom i latinskom jeziku. Dobitnik je Brankove nagrade Matice srpske za rad o Elitisu i Sapfi.