DOSTOJNO JEST
Odisej Elitis

Pred nama se, nakon višegodišnjeg iščekivanja, konačno nalazi prevod kapitalnog dela grčkog pesnika i nobelovca Odiseja Elitisa, Dostojno jest. Knjigu je objavila izdavačka kuća „Karpos“ iz Loznice, u okviru sada već poznate i priznate edicije „Panelinion“, a za prevod teksta sa originalnog novogrčkog pobrinuo se Vladimir Bošković, mladi helenista koji živi i radi u Sjedinjenim Američkim Državama.
Reč je o književnom delu od ogromnog značaja, koje je trebalo da se pojavi mnogo ranije pred srpskom čitalačkom publikom. Bilo je, treba to pomenuti, i ranije pokušaja prevođenja Elitisove poezije na srpski sa originalnog grčkog ili engleskog, još tokom, sada dalekih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, sa podjednako uspešnim i neuspešnim rezultatima. Ovaj polovični učinak svakako je uticao na recepciju Elitisovog dela u Srbiji, koja, i nakon više od dve decenije od pesnikove smrti, ne postoji u dovoljnoj meri. Ipak, ako uzmemo u obzir veličinu i kompleksnost samog prevodilačkog poduhvata, jasno je da je trebalo sačekati da se pojavi prevodilac koji će biti spreman da se uhvati u koštac sa jezičkom raznovrsnošću i zahtevnom strukturom originalnog teksta. Uopšte, ako krenemo od izabranog stilskog rešenja za korice, naslovne stranice sa crno-belom fotografijom dečačića na tamno plavoj pozadini koji, uhvaćen objektivom kamere u raskoraku, odvažno skače sa jedne drvene klupe na drugu, biće nam jasno koliko je truda i znanja zaista uloženo u to da knjiga bude predočena javnosti na pravi način. Na način kojim bi, iskreno u to verujem, i Odisej Elitis bio zadovoljan.
Poema Dostojno jest (Άξιον Εστί) predstavlja književno delo koje je nastajalo više od jedne decenije. Odlomci iz poeme su prvi put objavljeni u atinskom listu Umetnička revija (Επιθεώρηση τέχνης) 1957. godine, a u zasebnom izdanju tekst se pojavio dve godine kasnije. Prema mišljenju kritičara i neohelenista, pisana je u etapama, pre nego što je dobila konačan oblik kakav danas poznajemo. Prema rečima samog pesnika, ideja da započne sa pisanjem poeme javila se tokom boravka u Evropi u periodu od 1948–1951. godine, nakon što su njegovom zemljom protutnjali Drugi svetski rat, okupacija i Građanski rat. Duboko pogođen i, istovremeno, inspirisan protivrečnostima svoga vremena, Elitis se odlučuje za posebnu vrstu pesničke sinteze, na korak koji je, čini se, ilustrovan upravo na naslovnoj stranici ovog prevoda.
Naslov za poemu Dostojno jest uzet je iz tropara posvećenog Bogorodici, a isti naziv nosi i čudotvorna ikona koja se nalazi u Protatu u Kareji, na Svetoj Gori. Svojom složenom strukturom, zahtevnom leksikom i dubinom filozofske misli uronjenom u mediteranski pejzaž, ovaj tekst stvara, a u suštini otkriva, čitav jedan svet ogrnut Elitisovom svojevrsnom solarnom metafizikom. Morfološki strogo podeljena na tri celine koje nas podsećaju na delove Starog i Novog zaveta, „Postanje“, „Stradanja“ i „Slavoslovlje“ – u prevodu V. Boškovića – poema u svojoj biti nosi određene tradicionalne numeričke vrednosti koje su pesniku naročite bile drage i korisne u stvaranju jedinstvenog, ali i prepoznatljivog poetskog iskaza, a odslikavaju se pre svega u brojevima 7 i 3. Pažljivom kombinacijom ritmički proznih i poetskih celina, što je posebno uočljivo u drugoj celini, „Stradanja“, gde su intenzivnije primenjeni principi vizantijske himnografije kroz „psalme“ „ode“ i „čtenija“, pesnik rekreira, oduhovljava i oživotvoruje konkretan (geografski) prostor koji se pred očima čitalaca prikazuje i pulsira kao „OVAJ svet mali svet veliki“. Tekst naročito svojim jezičkim registrima zadire duboko u helensku prošlost i tradiciju, od antičke preko vizantijske do savremene grčke, zahvatajući istovremeno u duh evropskog modernizma. Da citiramo Elitisa i jedan od najpoznatijih stihova iz poeme u prevodu: „Jedina briga mi je jezik moj na obalama Homerovim“, kojim nas nedvosmisleno upućuje na izvorište sveukupne evropske tradicije, ali i na osnovni princip i pokretačku silu ove poeme: grčki jezik u svojoj dijahroniji, kao ključnu kariku u tvorenju jedinstvenog helenskog identiteta.
Radi se, u to nema sumnje, o izuzetno zahtevnom tekstu, i u prevodilačkom smislu. Vladimir Bošković veoma dobro zna da književnom prevođenju kao specifično kreativnom činu prethodi potpuno razumevanje celokupnog opusa jednog stvaraoca i duha vremena kojim to delo odiše, naročito kada je u pitanju autor kao što je Odisej Elitis. Jer, upravo poema Dostojno jest kao delo sa centralnom pozicijom u sveukupnom pesnikovom stvaralaštvu, emanira određene ideje, kosmogonijske i poetičke principe i obasjava tekstove koji su mu prethodili, kao što su oni iz Orijentacija i Sunca prvog, ali i pesničke sinteze koje su neposredno usledile, kao što su, recimo, one iz knjige Šest i jedno kajanje za nebo. Bošković u ovom prevodu demonstrira neophodno poznavanje antičke grčke i vizantijske, ali i srpske crkvene i književne tradicije, zahvaljujući čemu vešto pronalazi vrlo uspešne i funkcionalne jezičke ekvivalente u našem jeziku, ali i odgovorno interveniše kao poeta kada nema zadovoljavajućih, već zgotovljenih stilskih izbora u srpskom. To, u ovom slučaju, ni na koji način ne utiče negativno na ostvareni estetski efekat, jer prevodilac ume vešto da „hibridizuje“, odnosno, kako je u jednom tekstu za Elitisa izjavio Dimitris Maronitis, da uspešno „nakalemi stariju jezičku materiju na stablo savremene poezije“, tj. da transformiše svoj idiom tamo gde to originalni tekst iziskuje od njega, koristeći se crkvenoslovenskim jezikom, na šta otvoreno ukazuje u komentarima koji se nalaze na kraju knjige. Upravo u tim komentarima nudi korisne informacije o istorijskim i kulturološkim referencama iz teksta, manje ili više poznatim ličnostima, ali i određenim prevodilačkim rešenjima, po uzoru na izdanja prevoda na druge jezike, kao što je, recimo, engleski iz 1974. godine, koji su priredili Edmund Kili i Jorgos P. Savidis. Na kraju, priložena je i „Reč prevodioca“, jedan odmereni i, pre svega, iskreni lični osvrt na godine provedene pred Elitisovim tekstovima, i na nužnost određenih jezičkih izbora upotrebljenih u prevodu.
Reč je, zaista, o prevodu dostojnom svog izvornika, putem kojeg Vladimir Bošković još jednom demonstrira snažan prevodilački etos i uspeva da u potpunosti prenese u srpsko jezičko polje estetskog delovanja i promišljanja pesničke stvarnosti ono što je grčki kritičar Tasos Lignadis svojevremeno nazvao „autentičnim glasom“ pesnika Elitisa.