Akcija!
WEB 1  Jelena Dimitrijevic Pisma iz Soluna

PISMA IZ SOLUNA
Jelena Dimitrijević

550.00 din 440.00 din sa PDV-om

-20%

U leto 1908, srpska avangardna književnica Jelena Dimitrijević (1862-1945) zaputila se u Solun, tada još uvek pod turskom vlašću, kako bi se lično uverila u istinitost napisa iz evropske štampe da su se turske žene „razvile“, nakon uspešno izvedene „Mladoturske revolucije“ koja je izbila upravo u Solunu 23. jula 1908. Sa tog putovanja nam je ostavila deset pisama koja su važna i trezvena svedočanstva ne samo o „ženskom pitanju“ na Balkanu, nego i o razvoju našeg građanskog liberalizma.

Oblast:

Opis Proizvoda

U leto 1908, srpska avangardna književnica Jelena Dimitrijević (1862-1945) zaputila se u Solun, tada još uvek pod turskom vlašću, kako bi se lično uverila u istinitost napisa iz evropske štampe da su se turske žene „razvile“, nakon uspešno izvedene „Mladoturske revolucije“ koja je izbila upravo u Solunu 23. jula 1908. Sa tog putovanja nam je ostavila deset pisama koja su važna i trezvena svedočanstva ne samo o „ženskom pitanju“ na Balkanu, nego i o razvoju našeg građanskog liberalizma.

Prevod: Vladimir Bošković i Dejan Aničić
Godina izdanja: 2008.
Broj strana: 237

Slobodanka Peković (1986)

Pisma Jelene Dimitrijevic

Danas gotovo nepoznata i zaboravljena spisateljica, Jelena Dimitrijević, počela je da objavljuje svoje prve pesme u Otadžbini i Vili. (1) Tema pesama je bila karakteristična za njeno pesništvo. Pevala je o ljubavi, o sevdahu, ali na nesvakidašnji način, ili bar na način neprimeren ženskom poimanju ljubavne poezije. Njene su pesme odmah izazvale pažnju, ali i znatiželju. U Videlu, u Jelena Dimitrijevic 200 169x300rubrici posvećenoj pregledu novih književnih dela i pojava, kritičar pomalo patetično pita: „Ko je to što onako kao Mirza peva ljubavi… . To je žena koja voli žene, ali ih voli kao što ih mi volimo“. (2) Mnogo se nagađalo ko se krije iza potpisa Jelena. Sevdalijske pesme i neskriveno erotsko osećanje samo su podsticali maštu. „Od nekuda iskrsnu pripovjetka da je Jelena Turkinja, pobjegla iz jednog harema… . Utoliko lakše moglo se misliti da je Jelena čeljade sa dalekoga istoka, jer je njena poezija tako živi i vjerni otpjev istočnjačke bujnosti i strasnosti, tako rječiti otisak…“ (3). Pesničku ličnost Jelene Dimitrijević suvremeni kritičari su poredili sa Mirzom Šafijem, Sapfo, i, najčešće, sa Jovanom Ilićem i njegovom zbirkom pesama Dahire.

Danas se njene teme ne čine toliko originalnim, jer kada su se 1894. godine u Nišu pojavile Jelenine pesme, pozni romantizam i sasvim posebno interesovanje publike za turske teme, stvorili su pogodno tle za opisivanje sevdaha, strasnih i skrivenih ljubavi. „Istočnjačkim žarom“ već se bio proslavio Jovan Ilić, a oko njega se okupljao i pravi kružok „pisaca sevdaha“. Ipak je sve kritičare zanela i iznenadila baš tema njenih pesama: „Ona je izabrala da peva turski život, ili, tačnije reći, ljubav prema Turkinjama… . Ona je dakle stvorila nov način, nov, originalan rad poezije…“ (4). Ipak, nijedan od njih se nije pozabavio pravom analizom strukture pesama, pa čak ni dubljom analizom nove teme koju je pesnikinja ponudila. Pavle Popović jednostavno konstatuje da su pesme pisane sa „pretensijom“ i da im zato „književnost mora dati naročiti značaj“. Istina, mimo ostalih pohvalnih napisa u kojima se jednostavno tvrdi da su pesme dobre, Pavle Popović iznosi i argument koji je i u današnje vreme zanimljiv. „Ove je pesme pisala jedna žena; taj je slučaj redak… U našem književnom životu, žena ne igra veliku ulogu“.(5)

Pre Jelene Dimitrijević, pesme je pisala Milica Stojadinović Srpkinja. Bila je slavljena, hvaljena, dopisivala se sa znamenitim ljudima, i inspirisala ih svojim rečima i mislima. Život je završila kao napuštena pijanica. Još ranije, Dubrovkinja Cvijeta Zuzorić dosegla je legendarnu slavu, živu i danas. Ipak, nijedna njena pesma nije sačuvana, dok soneti Torkvata Tasa posvećeni ovoj lepoj i talentovanoj ženi nisu bili zagubljeni.

Suvremenice Jelene Dimitrijević bile su Milica Janković i Isidora Sekulić. Milica Janković je bila pravi predstavnik „ženske književnosti“. Pisala je sentimentalne ljubavne romane namenjene sasvim određenoj, ženskoj publici. Nju je kritika prihvatila blagonaklono, a najznačajniji kritičar epohe, Jovan Skerlić, pohvalno je govorio o prvim zbirkama pripovedaka Milice Janković. Naprotiv, njegov sud o prvoj zbirci pripovedaka Isidore Sekulić, bio je porazan. Skerlić nije prihvatao, nije shvatao novi, introvertni, krajnje individualni pogled na svet kakav je iskazala Isidora Sekulić. Postoji još nešto: u književnosti i kulturnoj sredini u kojoj je veliki reformator jezika, pa i pogleda na literarno stvaranje, Vuk Karadžić, podelio naše narodne pesme na muške i ženske, to jest, na epske i lirske, jasno se znalo koji je domen žene pisca.

Ženskom književnošću smatrane su lirske pesme, ljubavni romani i pripovetke, dnevnici, pisma i putopisna književnost. Sve naše spisateljice, izuzev Isidore Sekulić, uklopile su se u dozvoljene oblasti. Ona je bez zazora pisala o ličnom doživljaju sveta, bavila se kritikom, čak je sačinila i programske tekstove. Tako je Jovan Skerlić imao dva razloga da ne prihvati njeno stvaralaštvo: pripadala je i bila jedan od glavnih stvaralaca moderne književnosti, one koju je Skerlić nazivao „crnom“, i bila je žena pisac koja se nije pridržavala ograde zabrana. Ipak, sem po pitanjima čisto književne prirode, Isidora Sekulić nije bila prevratnica. Prevratnica je bila Milica Janković i još više Jelena Dimitrijević. Jelena Dimitrijević nije u svome književnom stvaralaštvu prelazila okvire postavljene ženi piscu. Ona je pisala lirsku poeziju, bavila se putopisima i pismima, ali je zato sav njen život bio neprekidna pobuna žene svesne svoje snage da se iščupa iz orijentalnog nasleđa, da pobedi balkanski patrijarhalizam u kojem je žena bila onoliko vredna koliko joj je rod vredeo.

Jelena Dimitrijević roćena je 1862. godine; udala se sa devetnaest (1881); sama je naučila francuski, turski, engleski, ruski, italijanski i grčki jezik. Od devojke koja je bila vaspitavana po načelu „bolje je devojka čuvena, a neviđena“, njena volja i želja za znanjem pretvorili su je u veliku putnicu, u ženu za koju se može reći da je bila pravi borac za ženska prava i, verovatno, prvi pravi pisac „ženske književnosti“, i to „prave ženske književnosti, jake i priznate, ravne u svim pogledima muškoj književnosti, ne samo tek na početku evolucije, (koja) je počela u nas da se javlja pojavom ‘naše Safo’, kako je to slikovito rekao Svetomir Jakšić, Jelenom J. Dimitrijević“.(6)

Jelena Dimitrijevic 200 2 194x300Sama Jelena Dimitrijević u svojim Pismima iz Soluna na pitanje da li je feministkinja odgovara: „U nas ima njih dosta… . I ja sam po malo, ali ne kao Amerikanke“.(7) Njen feminizam se iskazivao u, za naše prilike, sasvim specifičnom vidu, pre svega u radu ženskih društava koja su imala raznovrsne programe – od dobrotvornih do prosvetiteljskih. Bila je (1881) najmlađa upravna članica Podružine Ženskog društva u Nišu; bolničarka za vreme balkanskog rata; Upravna članica Kola srpskih sestara i jedna od pokretača kalendara Vardar, kojim je Kolo pokušavalo da suzbije tuđinsku propagandu i uticaje (naročito na jugu) Srbije. Ipak, najzanimljiviju sliku o njenom životnom angažmanu daju upravo sama njena dela. Sve pesme i putopisi, sva pisma, posvećeni su jednoj jedinoj, dominantnoj temi – ženi, njenom položaju u društvu i porodici, njenim osećanjima. Muškarci se i u lirskim i u proznim radovima pominju uzgred, i samo kao neka vrsta pozadine prema kojoj se oslikava žena. Takva su njena prva pisma, Pisma iz Niša o haremima, i sva potonja – iz Soluna, Indije, Misira, Amerike. Takvo, žensko, viđenje sveta utoliko je zanimljivije što je, očigledno, bilo spontano, i što Jelena Dimitrijević nije ni mogla, niti je pomislila da može i nekako drugačije. U proznim delima, njena začuđenost pred očiglednom nepravdom nad ženskim delom čovečanstva nije tako eksplicitna kao u pesmama. Ona će u Pismima iz Misira zabeležiti: „Na magarcima jašu ljudi, a žene idu peške… kroz jednu nozdrvu provučena je karika, srebrna, a možda i zlatna, tek utisak je jedan isti… Jedne su tetovirane po čelu i bradi: obeležene kao koze i ovce da se zna iz čijeg su tora“.(8) Opis je slikovit, jasan, gotovo kao da je prizor uhvaćen fotografskim aparatom. Uz opis je i ironičan spisateljkin komentar. Oseća se u njemu i protest, ali i mala veselost i laki podsmeh na račun stranaca, onih drugih, različitih od nas. U nešto ranijem putopisu iz Soluna njen stav prema položaju žena je pun indigniranog nerazumevanja prema običajima koji njoj izgledaju sasvim neprimereni: „I sad mi padne teret na dušu kad se setim one desetogodišnje ženske dece s dugačkim suknjama: udate… Ali ortaka još ima, čak i u Solunu, gde se duše žena otimaju i bune“.(9) Mećutim, pravu, eruptivnu pobunu iskazala je Jelena Dimitrijević u sarkastičnoj pesmi Žena koja se po svojoj oštrini može meriti sa čuvenim „političkim“ pesmama Jovana Jovanovića Zmaja. Bez zadrške, besno uzvikuje:

Divljaci! ŽENA još je vama „žena“,
Od sto vam leta maloljetna biva –

Još joj kažete: „To nije za žene!“

S fizičke snage u ponosu svome,

Puna vam usta: „Kultura, kultura“ –
Kultura svuda svojim krilima vije,
Al’ do vas puta prokrčila nije –
Puna vam usta: „Kultura, kultura“.(10)

Jetkost ove pesme zahteva da se nad njom zamisli svaki čitalac, pogotovo ako se ima u vidu da to nije revolt mlade, već zrele žene, pesnikinje koja u toj, 1913. godini, kada je pesma objavljena, ima pedeset i jednu godinu i dugogodišnje iskustvo u radu Ženskog društva i Kola srpskih sestara.

Jelena Dimitrijević je poznavala „kao retko ko orijentalni život“, (11) a i zanimanje za običaje doskorašnjih gospodara bilo je veliko. Tako je postojao dvostruki razlog da se objave Pisma iz Niša (12), svojevrstan i po mnogo čemu nesvakidašnji putopis. U svom predgovoru za putopise iz Amerike, već priznata i iskusna spisateljica sama definiše svrhu putopisne književnosti: „Svaki putnik obično opisuje mesta i ljude onako kako ih je on sam video“.(13) Putopisni žanr u vreme Jelene Dimitrijević već je imao određeni umetnički status, i u našoj književnosti obeleženoj dominacijom patriotskog osećanja, brzim društvenim promenama, novim naučnim potrebama i unaprećenjem komunikacijskih sistema, bio je, čini se, posebno popularan, verovatno i zato što je vladala naročita usaglašenost između opisa putovanja i nacionalno-oslobodilačkog preporoda. Najčešće, putopis podrazumeva opis putovanja, impresije s puta; i u taj model se sasvim dobro uklapa većina dela Jelene Dimitrijević. Nešto je komplikovaniji slučaj sa Pismima iz Niša jer u njima nije opisano putovanje, niti je putovanje poslužilo da se napiše naučni izveštaj: istorijski, geografski, etnografski. Velika je razlika između strogog, egzaktnog putopisa Stojana Novakovića (14) objavljenog gotovo u isto vreme i o mestima koja su veoma blizu Niša i putopisa Jelene Dimitrijević. Ipak, ova knjiga jeste putopis u kojem se opisuje jedno mesto, odnosno posebna znamenitost toga mesta – haremski život. A haremski život jeste povod da se priča i o običajima i o istoriji. Pisma iz Niša, putopisni prvenac Jelene Dimitrijević, nose u sebi neke od osnovnih problema koji su zaokupljali spisateljku tokom čitavog njenog književnog života. Pre svega, odnos prema sopstvenom narodu koji se suprotstavlja svim ostalim. Već u prvom pismu upućenom Lujzi Jakšić, čitaoca iznenaćuje prejako izraženo osećanje patriotizma. Danas opis Niša i prvog viđenja ovog grada zvuči isuviše sentimentalno i preterano teatralno. Devojčicu koja sa majkom i bratom ugleda grad, obuzima prenaglašena radost: „… ja zadrhtah, uspravih se da ga bolje vidim, raširih ruke da ga zagrlim i, klonuh: naslonih glavu na grudi moje ostarele majke; obe se zaplakasmo…“. (15) Ipak, o fenomenu ovog preteranog patriotizma u pismima Jelene Dimitrijević moglo bi se raspravljati na više načina. Pre svega bi trebalo da se vidi šta se pod patriotizmom podrazumevalo u ono vreme i kakve su bile funkcije patriotskog osećanja u drugim, sličnim delima. Polazno opredeljenje Jelene Dimitrijević nije bio samo stav prema naciji, već pre prema širem i kompleksnijem pojmu domovine, o čemu se posebno mora voditi računa jer je to vreme ubrzanog formiranja moderne nacije i posebnog nacionalnog ushićenja nastalog posle oslobađanja južnih krajeva Srbije. Stoga je i razumljivo ushićenje spisateljke kada kaže: „U niškoj sam crkvi! Niš je naš!“, i odmah zatim sa još jačim patosom: „Srećna si! – Gledaš turske adete u srpskom Nišu . . .“ (16) Iskazana želja da se putnici po svim srpskim običajima uskoro dočekuju ne samo na Nišavi, nego i na Vardaru, u slobodnom Skoplju, sasvim je u duhu užurbane srpske želje da se sva braća oslobode. Slična osećanja nisu retka ni u drugim putopisima iz tog vremena i patriotski zanos je gotovo opšte mesto u literaturi. Zato Pavle Popović bez dvoumljenja i kaže da je patriotizam Jelene Dimitrijević sasvim razumljiva pojava za to vreme. (17) Posebno je zanimljivo da u tom naraslom patriotskom osećanju, pri opisivanju bivših turskih krajeva, nema mržnje na „muslomane“. O njima se govori sa zanima-njem koje može da pruži egzotičan i nepoznat narod. Sa romantičarskom preteranošću se govori o opsesivnosti orijentalne pesme i ljubavi. Zanos koji izaziva turska pesma je toliki da se zaboravi na rat, na čarke preko rovova. U jednom opisu Niša, pesma koja ima naslov Plač Turaka za Nišom, i koja se čuje sa turske strane, izaziva veliko uzbuđenje. Melodija puna uzdaha „ponese te visoko, visoko nad ovim svakidašnjim, prašljivim svijetom u vasionu“. (18)

U prikazu knjige Milivoja M. Kostića, Pisma s puta, o izuzetno zanimljivom, i za ono vreme, i uzbudljivom putovanju od Beograda do Zaječara, kritičar ističe potrebu nacije za ovakvim štivom: „Putopisna književnost može da bude i od zabave i od pouke. Nama Srbima dobro je došla svaka ovaka književna rabota, osobito kad se tiče naših srpskih krajeva“.(19) U svakom slučaju, upoznavanje života „Muslomana“ bilo je svojevrstan izazov za našu književnost, naročito zbog posebnih vidika koji su bili otvoreni „otkako je prestala… opasnost političkog ropstva“. Muslimanski svet je sada bio posmatran sa simpatijama koje su našim piscima dugo bile potpuno nezamislive. U turskom karakteru više se ne insistira samo na „obesti i nasilju“,(20) već se prepoznaju i druge ljudske osobine. Tako je Jelena Dimitrijević sa svojim putopisom bila potpuno na nivou očekivanja publike. Pisala je utiske iz drugih krajeva, i to muslimanskih, i o temi koja je oduvek golicala maštu nevernika – o životu u hare-mima.

Struktura putopisa je uobičajena i ne odstupa od standardnog obrasca. Jelena Dimitrijević je iskoristila jedan od oblika – pismo, što joj je omogućilo da pravi manje digresije. Oblik pisma joj je dozvolio da i sebe uplete u kazivanje, i to ne samo kao posmatrača i svedoka, već i kao aktera zbivanja. Način na koji su je turske žene prihvatile, ona je iskoristila i da prokomentariše naravi i da sa nešto ironijske distance zaključi da je stvarnost često daleko od proklamovanih ideala. Turci ističu dušu, dobru dušu u prvi plan, ali se ipak desi da se dobra devojka vrati porodici jer je ružna. Na ličnom primeru zaključuje da možda cene i pamet i dušu, ali da je njen izgled ipak bio ono što su jedino videle, pa prema tome i sudile. Pisma su bila povoljna i zato što predstavljaju i zasebne celine koje, ipak, nisu delile niti udaljavale od osnovne zamisli. Svaka ova mala zasebna celina davala je povoda da spisateljka govori i o posebnim temama: o jeziku, pesništvu, kulturnom nasleđu, veri, a da sve te posebne teme, digresije, postepeno dopune celinu zamisli.

Knjiga Jelene Dimitrijević specifična je još na jedan način. Ovaj putopis krije u sebi i nagoveštaje veće i celovitije epske forme – romana. Svako pismo upućeno iz Niša po jedna je stepenica dalje u otkrivanju svadbenih običaja, ali se u isto vreme pažljivo prati i sentimentalni život aktera. Kritičari su odmah uočili skrivenu romanesknu formu: „Prikazati u skromnom okviru pisama čitav roman, i to ne roman jednoga lica nego čitave nacije. .“.(21) Mlada i mladoženja nisu imaginarne ličnosti, već pojedinci sa ličnim osećanjima, karakterima, socijalnom pozadinom. Spisateljka se nije zadržala samo na opisu običaja i obreda, već je pravila i male, ovlašne portrete ličnosti. Sve žene koje sede, piju kafu i pričaju cele noći, imaju svoju sopstvenu sudbinu koju Jelena Dimitrijević saopštava. Nevesta je nesrećna jer ne može da pođe za dragog, i iz pisma u pismo prate se promene na mladoj devojci. Kako vreme odmiče, ona slabi, tužna je, a žene komentarišu, sažaljevaju. I sve ostale prisutne hanume imaju svoje priče, i svaka se priča saopštava počasnoj gošći, inoverki, ženi koja može da razume i čija je učena različitost upravo garancija za dobar prijem ispovesti.

Opisi žena u haremu su dvojaki. Pre svega, opisuje se tačno sve ono što okružuje žene. Tačno se opisuje odeća, šminka, nameštaj, običaji. Tu spisateljka nimalo ne pušta svojoj mašti na volju; njen opis je slikovit, ali egzaktan.

Međutim, Jelena Dimitrijević koristi sasvim drugi jezik kada opisuje unutrašnji život Turkinja, ili kada iznosi svoje lične komentare. Tada zaboravlja na svoju ulogu objektivnog posmatrača i dozvoljava svome sentimentu da se potpuno iskaže. Ucveljena mlada kao da je junakinja iz dela Janka Veselinovića ili Čedomilja Mijatovića. Slikajući njena osećanja spisateljka se služi stereotipima i klišeima koji su, s jedne strane, bliski našem kulturnom nasleđu jer se prepoznaju u narodnim pesmama (sunašce sjajno, evo jedva zeman dođe i slično), ali i onima koji su trivijalni i koji samo opterećuju tekst. Devojče je „nežno i tužno“, „krupne suze“ vlaže „zamišljeno oko“, „dubok uzdah“ izlazi iz „nemirnih grudi“. Ipak, ovakav način pisanja bi se mogao objasniti željom da se predmet oživi iznutra, da se uđe iza postavljene barijere i da se opisane stvari proosećaju, da se prikažu same sobom.

Jelena Dimitrijević je poznavala orijentalnu književnost i knjige muslimanskih putopisaca o našim krajevima. Pišući kitnjasto, sa mnogo deminutiva koji danas smetaju čitaocu, ona je zapravo o Turkinjama pisala njihovim sopstvenim jezikom. Sama kaže da „Muslomanke“ mnogo vole deminutive, pa se čini i logičnim da kada piše o Muslimankama i govori na njihov način. Zato su i opisi koji podsećaju na pripovedanje iz Hiljadu i jedne noći, česta upotreba stihova kojima se ilustruje pripovedanje, jedan od načina uživljavanja u atmosferu.

Malo bi teže bilo objasniti zašto Jelena Dimitrijević upotrebljava toliko turcizama? Upotreba živopisnog govora niških Turaka opravdana je kada se govor tačno prenosi. Opravdan je i kao začin i ukras u opisima same spisatjeljke, ali rukopis je pretrpan rečima koje su možda u ono vreme zvučale manje nepoznato, ali za koje je danas neophodan prevod. Rečenice poput „Džan’m’ džigerëm, kad sam tek sada az’r sa svojim muhabetli pismom“ skoro su nerazumljive. Verovatno je ovakav način pisanja bio upotrebljen zbog spisateljkine vere da se tako oživljava tekst, da mu se daje neophodna autentičnost i egzotičnost. Ali, istina je i da je u to vreme Jelena Dimitrijević već bila naučila turski i da joj je bio „ćeif da vidiš koliko sam naučila“.(22) Pored toga, moguće da je zatvoreni haremski život izazvao potrebu da se o njemu piše na jedan poseban način, sa mnogo preterivanja i patosa. Možda je i poznavanje jezika u kojem postoji poslovica „Tatli dil’n (slatki jezik tvoj) pamet mi uze, srce mi odnese…“, omogućavao da se lakše izrazi ono osećanje strasnog treperenja i zanosa primereno drugačijem mentalitetu naroda koji smatra da je reč, pesma zato da „kazuje najmiliju kćer neba – ljubav“.(23)

Pisati o životu harema u ono vreme nije bilo lako. Malo je bilo onih koji su mogli da zavire iza rešetaka prozora. Jelena Dimitrijević je uspela jer je bila žena, i jer je bila učena žena. Nju su poštovali i verovali joj. Prema ličnom svedočenju u Pismima iz Niša, u turskim kućama bila je primana kao poštovani gost, ali i kao osoba od poverenja. Ona je znala jezik i mogla je da razume, a to su bili preduslovi da se odobri druženje sa haremima. Ulazeći iza zavese, Jelena Dimitrijević je bila pažljiv posmatrač koji sa zanimanjem gleda, ali i radoznala osoba koja se čudi, odobrava ili osuđuje. Iako je, mnogim uzgrednim zapažanjima, ispričala dosta o turskom shvatanju života, ipak je pravo interesovanje bilo usmereno na ženu, njen život, njen odnos prema muškarcima. Hanume iz niških harema su posredstvom Jeleninih pisama dobile dimenzije stvarnih osoba, žena koje su zaokupljene životnim problemima, koje razmišljaju. Haremske odaje su izgubile sjaj kojim su romantičarski pesnici i slikari obasjali svoja dela. U prizorima iz niških harema nestalo je lepih, ali beživotnih odaliski. Zainteresovana Jelena Dimitrijević ulazi u hareme oboružana znanjem i oštrim okom. Dok objašnjava običajno-pravne odnose pri sklapanju braka, pažljiv posmatrač uočava detalj: meku ruku kadune neradnice. Docnije, u pismima, biće objašnjeno kako žene u haremima malo, ili nimalo ne rade. Spisateljka kaže da je sama videla kako njen stari sused čisti grašak, a drugi prostire pelene dok se žena šeta obalom reke da uhvati svežeg vazduha. Osoba iz druge kulturne i verske sredine s podjednakom pažnjom primećuje i dobre i loše strane turskih običaja. Čini joj se sitničav ugovor u kojem se nabrajaju sve stvari koje mlada donosi, bez obzira što taj ugovor štiti ženu ukoliko je muž otera. Ironična je prema zabrani venčavanja rođaka jer se zbog očuvanja imanja, zabrana često krši. Blagonaklono opisuje ruho i nakit, ali sa prezirom emancipovane Evropljanke govori o šminkanju i malim kozmetičkim operacijama. Ipak, ona se ne podsmeva drugačijem osećaju za lepo i kada je u (neprijatnoj) situaciji da se njena prijateljica glasno smeje, njen bes se obrušava na Srpkinju koja je sujetna i netolerantna.

Kao i u svim ostalim knjigama Jelene Dimitrijević i u ovoj je jasno iskazan stav prema ženskim pravima i ženi kao neshvaćenom i odgurnutom delu ljudske zajednice. Spisateljka ne voli kada se bezrazložno podsmeva ženskim navikama i uvek oštro reaguje tražeći oslonac u ironiji: „Što se Hajrija doteruje nije čudo – žena je. A šta je Ali-beg?“ Ali ono što je najviše pogađa je obespravljenost žena i ženska pomirenost sa tim stanjem. Evropljanka ne može nikako da shvati potpunu zavisnost Turkinje od muškarca, oca ili muža. Sklapajući brak, nevesta u znak pokornosti, ljubi muža u čelo, ruku i – nogu. To ljubljenje muževljeve noge kojim se simbolično priznaje ko je stariji izaziva zaprepašćenje. Njeno čuđenje i otpor izazivaju i mnoge druge stvari koje ne prihvata, ali to je ne sprečava da se divi i običajima koji su za pohvalu. Ne zaboravlja da kaže da čak nije „ni čula da je koju muž istukao“. Pošto je upoznala porodični život, podsmeva se zabludi o lošem mužu koja se u našim krajevima iskazuje poslovicom „zao kao Turčin“. Jer, ona se uverila u suprotno.

Knjiga pisama iz Niša nije samo zanimljiv opis nesvakidašnjih prizora, ona je i mnogo više; blagi protest feministkinje, jasno iskazan životni stav nekonvencionalne žene, svedočanstvo o jednom vremenu i, naročito, o jednom jeziku koji je danas teško prevesti.

Napomene:

1) Značajnu pomoć prilikom upoznavanja vremena u kojem je živela i radila Jelena Dimitrijević pružio mi je svojom bogatom arhivom podataka o Srbiji u vreme potpunog oslobađanja od Turaka, inženjer Živorad Krstić.
2) Harru, „. . . “ „Videlo“, 13. decembar 1892. g. XII, br. 147
3) ***, Jelena Jov. Dimitrijevića, „Bosanska vila“, 1899, g. XIV, br. 5-6, str. 58.
4) Pavle Popović, Pesme Jelene Jov. Dimitrijevića, „Književni pregled“, 1895, g. I, br. 7. str. 220.
5) Isto, str, 219.
6) Vlastoje Aleksijević, Naša žena u književnom stvaranju, Novi Sad, 1941, str. 20.
7) Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Soluna, Sarajevo, 1918, str. 45.
8) Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Misira, Beograd, 1929, str. 4.
9) Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Soluna,Sarajevo. 1918, str. 27.
10) Citirano prema Borđe Perić, Jedan folklorni proplamsaj pesnikinje Jelene Dimitrijević, „Razvitak“, mart-april, 1985, br. 2, str. 71.
11) Dragan Erić, Jelena J. Dimitrijević, „Kratki ogledi“, Ćuprija, 1925, str. 17.
12) Jelena Jov. Dimitrijevića, Pisma iz Niša o haremima, Beograd, 1897, isto je objavljeno prvo u Delu.
13) Jelena J. Dimitrijević, umesto predgovora, „Novi svet ili u Americi godinu dana“, Beograd, 1934.
14) Stojan Novaković, S Morave na Vardar, putne beleške, Beograd, 1894.
15) Jelena J. Dimitrijević, Pisma iz Niša, str. 4.
16) Isto, str. 8, 9.
17) Pavle Popović, Pesme Jelene Jov. Dimitrijevića, „Književni pregled“, 1895, g. I, br. 7. str. 220.
18) Dragomir Popović, Majske noći – jedna noć u Nišu, „Srpsko Kosovo“, 1923, g. IV, br. 15, str. 11.
19) „Brankovo kolo“, 1897, g. III, br. 1, str, 30 u rubrici Kovčežić: Književne beleške, prikaz knjige Milivoje M. Kostić, Pisma s puta. Beograd-Paraćin-Zaječar, Beograd, 1896.
20) J. Ž. (Jeremije Živaljević), Jelena Jov. Dimitrijević: „Fati sultan Safi-hanum Mejmerhanum“, „Letopis Matice Srpske“, 1919, g. V, CCHLVI, br. 10/11, str. 116.
21) Cenzor, Pisma iz Niša, „Brankovo kolo“, 1897. g. III, br. 29. str. 956.
22) Jelena Jov. Dimitrijević, Pisma iz Niša, str. 78.
23) Isto, str. 54, 71.

Članak je objavljen kao pogovor fototipskom izdanju dela Jelene Dimitrijević, Pisma iz Niša o haremima, Beograd-Gornji Milanovac, 1986, str. I-XV.

Tekst objavljujemo s ljubaznim dopuštenjem gospođe Peković.

© 2006 Karpos Books. All Rights Reserved


blic knjiga 001

Jelena Dimitrijević, zaboravljeno žensko pero

na Dimitrijević (1862-1945), iz rodnog Kruševca udajom je prešla u Niš. Ona je bila, videla, zapisala i, za razliku od Sremca, otišla dalje u svet. Devojčica iz srpske varoši, odgajana u patrijarhalnim okvirima i obrazovana uglavnom samostalnim čitanjem, otkrila je sopstveni talenat za pisanje relativno rano, ušavši u srpsku književnost poezijom kao i njene prethodnice među kojima je najčuvenija bila Milica Stojadinović Srpkinja. Dok se vode odlučujuće bitke za oslobođenje Južne Srbije od turske vlasti, Milica tavori svoje poslednje dane u Beogradu, sirotuje zaboravljena i prezrena od svih, a Jelena, nevesta kraljevskog majora Dimitrijevića, donosi odluku da joj se slična sudbina neće dogoditi. Istina, na tom putu ima dve okolnosti koje joj veoma idu u prilog – zaleđe braka i materijalna sredstva koja će joj omogućiti da se posveti pisanju i otkrivanju sveta oko sebe.

Ukoliko danas spomenemo pojam starog Niša iz vremena s kraja 19. veka i prvih godina 20, prva literarna asocijacija je delo Stevana Sremca i njegovi, odskora ponovo, popularni likovi. Malo ko će se setiti dela Jelene Dimitrijević.

Jelena Dimitrijevic 200 169x300

Orijentalni Niš koji se trudi da postane evropejski, hrišćanski, ali u sebi još nosi sve odlike turskog, za Jelenu predstavlja prvi susret s Istokom čije damare na neki način oseća u genima i ne želi od njih da pobegne. Život žena u haremima, odvojenim delovima kuća rezervisanim samo za njih (u starogrčkoj i vizantijskoj civilizaciji – ginekej, sa sličnom tradicijom veoma retkog izlaženja ženskog življa iz kuća) inspiriše je da napiše svoje prvo zapaženo prozno delo koje će nasloviti sa „Pisma“ („Pisma iz Niša o haremima“, Beograd, 1897) najviše pod uticajem francuskih romantičara čije je klišee u posmatranju Orijenta sledila, ali ne i kopirala, dodajući svojim utiscima uvek ličnu i produbljenu notu. Njenu radoznalost privlači erotika kao neodvojivi deo života žene u muslimanskoj kulturi, rafiniranija, kultivisanija i, na neki način, slobodnija, od doživljaja srpske žene toga doba kojoj je stid nametnut kao imperativ, od kolevke do groba.

Mistika pokrivene muslimanske žene naglo se povlači pred prodorom ideja Mladoturske revolucije koje, u jednom važnom istorijskom trenutku, eksplodiraju u Solunu 1908. godine. I Jelena se sa mužem zapućuje u do tada turski, kasnije grčki Solun koji je ponesen idejama o bratstvu i ravnopravnosti svih naroda koji su živeli u Otomanskom carstvu, zaboravio na tradiciju Turaka, Jevreja, Cincara, Bugara… Svih koji su živeli u okrilju njegovih minareta i crkvenih zvonika. Ali, Jelenu zanimaju solunske žene koje ne mogu da raskrste sa tradicijom, koje ne izlaze na ulicu da se pridruže masi, koje ne razumeju promene do kraja, ali ostaju mile i nadnesene nad porodičnim životom koji im pruža sigurnost. U njihovim haremima Jelena je drag i uvažavan gost, kao i spretan sagovornik jer govori šest jezika, izvinjavajući se često da je turski pomalo zaboravila, jer ga ne koristi često… Pisma koja piše prijateljici Lujzi, profesorki jezika Više ženske škole u Beogradu, obojena su iskrenošću, toplinom i željom za ponovnim susretom koju su njeni savremenici tumačili na različite načine, najčešće zlonamerno, smatrajući da je u opisivanju erotike harema našla oduška i sopstvenoj erotskoj orijentaciji.

Kako god bilo, privatnost ostaje skrivena i neprikosnoveno van književnih sudova, a delo govori o načitanoj, umnoj, plemenitoj ženi koja voli ljude iskrenošću deteta i teži da opiše široki svet onima koji ga nikada neće videti u tom obimu i na nivou koji je njena privilegija. Kad dve decenije kasnije otputuje u Indiju, sada već kao udovica, sama i odlučna da joj ništa ne promakne, upoznaće i velikog pesnika Tagoru u njegovim poslednjim danima. Napisaće brojne knjige Pisama sa svih svojih putovanja – iz Indije, Italije, Egipta, sa grčkih ostrva koje je naročito volela (rekli bi-smo – eto našeg Lorensa Darela koga smo sasvim zaboravili!), a potom i iz Amerike koju je upoznala na Istočnoj obali, u Vašingtonu koji ju je podsećao na nešto od antičke časti i pravde i u Bostonu gde se srela sa svetom Henrija Džejmsa i visokorazvijene ženske intelektualnosti i slobode, oličene i u sifražetskom pokretu za koji je gajila divljenje.

Za razliku od svojih književnih sapatnica u zemlji Srbiji prve trećine 20. veka, bila je za života priznata i cenjena, uvaženi član mnogih društava i priložnik u brojnim časopisima i almanasima.

Zaborav Jeleninog dela je počeo nakon njene smrti, zaklonjen iza svojevremeno oštre i šture loše ocene koju je o njenom delu napisao u svojoj „Istoriji srpske književnosti“ Jovan Skerlić, neprebolni Isidorin kritičar čiji je aršin zadugo bio jedini važeći. Deluje da se Jelena nije ni blizu zbog toga brinula koliko Isidora, ni za života, ni posle smrti. Ostajući uverena u ispravnost i valjanost svoga literarnog rada, ostavila je za sobom delo trajne vrednosti koje postaje aktuelno baš sada, u vremenima oskudica i izolacija, kada nam je široki svet dostupan najviše kroz knjige. Ko otvori, npr. njena „Pisma iz Soluna“ koja su nedavno ponovo objavljena, neka dopusti da ga vodi kroz vreme i prostor. Potrebno je samo prihvatiti ruku jedne pametne žene.

Aleksandra Đuričić
Blic Knjiga, 8. avgust 2010.

Dodatne informacije

Prikaz

ii