Akcija!
hugo_lecer_min-min
hugo_lecerhugo_lecer

DA LI JE MOJE VREME
BILO MOJE VREME
Hugo Lečer

1,430.00 din 1,199.00 din sa PDV-om

-16%

„Samo nekoliko dana pre nego što će se pojaviti Da li je moje vreme bilo moje vreme, Hugo Lečer je umro od posledica teške operacije na srcu u 79. godini života u Cirihu [18. 8. 2009]. Ovo delo je trebalo da bude piščev intelektualni i biografski bilans. Ali postalo je njegovo zaveštanje kojim je on još jednom pažljivo, autoironično, duhovito i dirljivo predstavio velike teme svog života. Kao i sva ostala njegova dela, i ovo vrca od radosti i zadovoljstva pripovedanja, koji se sjedinjuju sa strašću humaniste i blagošću moraliste, ne prezajući od postavljanja najvažnijih egzistencijalnih pitanja.“
Neue Zürcher Zeitung
Dečak sedi kraj reke i pušta niz vodu drvenu lađicu, „glasnika“ koji najavljuje da će ubrzo neko doći za njom. Dečak je odrastao, postao pisac i otisnuo se tragovima lađice. Krenuvši od reke svog detinjstva, ciriške Zil, stigao je do Volge, Nila, Amazona, Jangcea… Sećajući se putovanja, bezmalo po celom svetu, veliki švajcarski pisac Hugo Lečer (Hugo Loetscher, 1929–2009) ispisuje svoju intelektualnu biografiju i svodi bilans pred kraj života. Njegova priča teče duž reka i mostova, previre od duhovne radoznalosti i čuđenja i meandrira od humora do melanholije. Od rečnih i životnih tokova Hugo Lečer briljantno skicira geografsku kartu svoje osećajnosti. Ali u isti mah on svoje životne i književne teme razvija do sveobuhvatne autogeografije, do priče o razvoju jedne globalne svesti.
Hugo Lečer je, kako saznajemo iz ovog dela kojim se oprostio od sveta, rođen pod sazvežđem znaka pitanja, skeptik koji zna da su pitanja često lepša i važnija od odgovora, čovek neiscrpno radoznalog duha, kosmopolita koji je uvek na putu ka novim obalama i nepoznatim kopnima i, konačno, nepopravljivi humanista.

Opis Proizvoda

„Samo nekoliko dana pre nego što će se pojaviti Da li je moje vreme bilo moje vreme, Hugo Lečer je umro od posledica teške operacije na srcu u 79. godini života u Cirihu [18. 8. 2009]. Ovo delo je trebalo da bude piščev intelektualni i biografski bilans. Ali postalo je njegovo zaveštanje kojim je on još jednom pažljivo, autoironično, duhovito i dirljivo predstavio velike teme svog života. Kao i sva ostala njegova dela, i ovo vrca od radosti i zadovoljstva pripovedanja, koji se sjedinjuju sa strašću humaniste i blagošću moraliste, ne prezajući od postavljanja najvažnijih egzistencijalnih pitanja.“
Neue Zürcher Zeitung
Dečak sedi kraj reke i pušta niz vodu drvenu lađicu, „glasnika“ koji najavljuje da će ubrzo neko doći za njom. Dečak je odrastao, postao pisac i otisnuo se tragovima lađice. Krenuvši od reke svog detinjstva, ciriške Zil, stigao je do Volge, Nila, Amazona, Jangcea… Sećajući se putovanja, bezmalo po celom svetu, veliki švajcarski pisac Hugo Lečer (Hugo Loetscher, 1929–2009) ispisuje svoju intelektualnu biografiju i svodi bilans pred kraj života. Njegova priča teče duž reka i mostova, previre od duhovne radoznalosti i čuđenja i meandrira od humora do melanholije. Od rečnih i životnih tokova Hugo Lečer briljantno skicira geografsku kartu svoje osećajnosti. Ali u isti mah on svoje životne i književne teme razvija do sveobuhvatne autogeografije, do priče o razvoju jedne globalne svesti.
Hugo Lečer je, kako saznajemo iz ovog dela kojim se oprostio od sveta, rođen pod sazvežđem znaka pitanja, skeptik koji zna da su pitanja često lepša i važnija od odgovora, čovek neiscrpno radoznalog duha, kosmopolita koji je uvek na putu ka novim obalama i nepoznatim kopnima i, konačno, nepopravljivi humanista.

Prevod sa nemačkog: Mirjana Avramović
Broj strana: 286
Godina izdanja: 2017.

ESTETIKA IMUNOG

In memoriam: Hugo Lečer (1929-2009)
Roman Buheli
overlay neuezuercherzeitung„Nikada nije sasvim pripadao tu“, kaže se na jednom mestu o Imunom u istoimenom autobiografski zasnovanom romanu Huga Lečera. To je važilo i za pisca Huga Lečera – ali uz jedno paradoksalno ograničenje. Hugo Lečer je više od ostalih pripadao tu, zato što je konsekventno izbegavao svaku pripadnost. Uvek je plivao pomalo protiv struje – ne pridajući tome neki veliki značaj. Između Direnmatovog zagonetnog humora i Frišovog moralnog rigorizma, između realizma Ota F. Valtera i poetskih abrevijacija Petera Biksela, on je u književnoj Švajcarskoj išao vlastitim putevima. Uzore je tražio na drugoj strani: valja pomenuti Montenja ili Albera Kamija, najzad portugalskog jezuitskog sveštenika Antonija Viejru sa njegovim baroknom umetnošću propovedi.

PISAC I NOVINAR

Nikada nije tu pripadao, ali upravo zato je njegov glas stekao autoritet koji on svakako nije tražio. Hipotetički, njemu pripada zasluga što je jednom pravničkom terminu dao književni blagoslov: njegova književnost treba da bude „pouzdana“ [nem. behaftbar sein, odgovoran], pisao je jednom prilikom. On je svojim delom bio to kao malo ko drugi, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što je odbijao pripadnost ne povlačeći se. Bio je društven i znao da bude šarmantan i duhovit kao retko ko; nikada u neprilici, bogatog duha, nije se ustezao ni da kaže nešto direktno, ali uvek sa taktom. Dugačke i uske stepenice vodile su do njegovog stana u kući u ciriškoj Štorhengase. Onaj koga je on dočekao na njihovom kraju, dugo će se sećati njegove gospodske srdačnosti.
Rođen 22. decembra 1929. u Cirihu, nakon studija filozofije, sociologije i istorije u Cirihu i Parizu Lečer je najpre radio kao slobodan književni kritičar, dok 1958. nije postao urednik časopisa za kulturu „Du“ i u njemu zasnovao rubriku „Das Wort“.Uporedo sa tim otpočela je njegova književna delatnost: dramom „Smena“ („Schichtwechsel“) debitovao je 1960. u ciriškom Schauspielhaus. Bio je to priličan neuspeh, kao što je to uostalom bio i njegov poslednji pozorišni komad „Ćudi sreće“ („Die Launen des Glücks“), izveden na istom mestu 1997. Kada su mu 1962. ponudili šefovsku fotelju u redakciji, Lečer se odlučio „za belinu papira“, kako je rekao u svom minhenskom predavanju o poetici. Postao je – privremeno – slobodni pisac. Već naredne godine pojavio se njegov roman prvenac „Otpadne vode“ („Abwässer“), za koji je dobio nagradu Šarl Vejon (Charles-Veillon-Preis). Sledili su „Pletilja venaca“ („Die Kranzflechterin“, 1964.) i „Noje“ („Noah“, 1967).
Ovo rano delo predstavlja, bez obzira na stilske razlike, nešto kao trilogiju društvenih autsajdera. Još pre nego što se pojavio poslednji od ova tri romana, Lečer je ponovo napustio slobodnu egzistenciju i stupio u redakciju feljtona u časopisu „Weltwoche“ u kojoj je kasnije postao glavni urednik. Pisac Hugo Lečer je privremeno zanemeo a novinar je, i nakon njegovog povlačenja iz nedeljnika „Weltwoche“ do koga je, ne njegovom voljom, došlo 1969. godine, još dugo imao reč.
Lečer je zacelo bio i jedno i drugo, i novinar i pisac. Novinarska reportaža i književno delo za njega su bile ravnopravne forme izražavanja. U tom pogledu držao se latinoameričkih i frankofonskih autora i njihovog, u poređenju sa nemačkim govornim prostorom, šire shvaćenog pojma književnosti. Hugo Lečer je posebno za vikend-priloge u NZZ (Neue Zürcher Zeitung) decenijama – često i u pratnji renomiranih fotografa, pisao reportaže iz Evrope, Azije i Južne Amerike.
Važan presek u vlastitom stvaranju Hugo Lečer je 1975. načinio romanom „ Imuni“ („Der Immune“). Ta knjiga – zajedno sa nastavkom „Papiri Imunog“ („Die Papiere des Immunen“, 1986.) – može da se čita kao poetika širokog spektra i kao intelektualna biografija takođe. Delikatnost pitanja pripadnosti ovde se objašnjava skepsom prema reči „identitet“: „Gde god je želeo da se prilagodi, to nikada nije bilo sasvim moguće. Shvatio je da uvek nešto ostaje, da uvek iznova ima nekog ostatka i da je to uvek neki drugi ostatak, i da njega čine ti sakupljeni ostaci.“ „Sakupljeni ostaci“ našli su odjek i na nivou forme ne samo „Imunog“, nego gotovo svih knjiga koje je Hugo Lečer otad napisao. Linearani način pripovedanja ranih roman je napušten u korist epizodičnih formi i polifone raznolikosti glasova.

RAĐANJE INTELEKTUALCA

Ključna scena iz biografije Imunog opisuje kako se još mlad protagonista prvi put instinktivno distancira od svoje okoline. Svojoj majci Imuni za rođendan poklanja keramički servis. Otac to smatra rasipnošću. U slepom besu on ga komad po komad razbija dok ga dečak, spolja miran, posmatra: „Dečak je prvi put naučio da se isključi i da samo posmatra. […] Imuni je učestvovao u vlastitom stvaranju. U kuhinji je na svet došao intelektualac.“ Čovek je trajno, tako je zabeležio pripovedač, osposobljen za saučešće ako mu pođe za rukom da na momente suspenduje učešće. Intelekt uspeva da imunizuje, što ne čini ravnodušnim, ali intelektualcu čuva sposobnost delanja. Iz toga je izvedena paradoksalna estetika imuniteta koja je formirala Lečerovo kako književno, tako i žurnalističko stvaranje.
Književni likovi Huga Lečera su gotovo bez izuzetka autsajderi. Oni na svet gledaju spolja. Pletilja venaca je imigrantkinja i kao starica ona će se malo ljubakati. Inspektor otpadnih voda, koji putuje podzemljem, ima „pogled od otpadnih voda“ i otkriva dole više nego što se nama gore to čini mogućim. Patetično izmaknuta perspektiva svojstvena je Noji u istoimenom romanu koji, ubeđen u apokalipsu, baca tobože poslednji pogled na svet u nestajanju. Protagonisti u „Jesen u Velikoj narandži“ (1982.) pogled su opet zamračile vizije smrti: gradski lutalica u Los Anđelesu ravnodušno beleži znake propadanja civilizacije i veruje da se kraj njegovog životnog veka poklapa sa krajem sveta, što mu je opet tobože poslednje zadovoljstvo.

GRANICE IMUNOSTI

Protiv nemosti naći reči koje nedostaju: tako je glasila jedna od maksima Imunog. Zbog toga svakako mora biti napuštena distancirana perspektiva autsajdera. Ovo ukidanje imuniteta se egzemplarno sprovodi u Lečerovoj najdirljivijoj knjizi „Svet čuda. Jedan susret u Brazilu“ („Wunderwelt. Eine brasilianische Begegnung“, 1979), putem postepenog optičkog pretapanja perspektive trećeg lica u perspektivu prvog lica. Putnik po Brazilu želi da umrloj devojci Fatimi „opeva“ život, kako bi ona bila „malo manje mrtva“. Priča joj šta je mogla postati na siromašnom severoistoku Brazila. Bio bi to jadan život – a ipak život koji bi se isplatilo živeti.
Pripovedač, pre toga samo iz daleka posmatrač neobične scene sahranjivanja, umešao se i pripovedajući probio bezosećajnu distancu. Time se ispunjava središnji paradoks ove estetike imuniteta. Ako je imunizacija trebalo da štiti osetljivost i da za trenutak „oslobodi ruke“, zaštita imuniteta se ukida čim se te ruke iskoriste za ono za šta je Imuni želeo da ih ima slobodne i za šta jedino valjaju, naime za pisanje.
U „Papirima Imunog“ to neophodno ukidanje imuniteta se na kraju dramatično predočava. Pripovedač u prvom licu, u svojstvu izdavača zaostavštine nestalog Imunog, nailazi u njegovim papirima na sopstveni alter ego. Zapanjen otkrićem svog dvojnika, pripovedač ubija vlastiti odraz u ogledalu. Briše se veštačka figura koju je Ja guralo u prvi plan i ukida se imunitet na koji je ona polagala pravo.
Hugo Lečer je, kao i njegovi likovi, uvek stajao malo „sa strane“, kako kao novinar, tako i kao pripovedač. Ipak, tu svesno suspendovanu pripadnost kompenzovao je svojom posvećenošću ljudima i predmetima o kojima je pisao. Direnmat je jednom istakao nežnost sa kojom je Lečer pisao o onima koji su mu bili bliski. To je važilo i za samog Direnmata sa kojim je Lečera vezivalo dugo prijateljstvo, i važilo je za sve likove majki koje je Lečer u svojim tekstovima stvorio kao dirljiv omaž vlastitoj majci.
HUMANISTA I MORALISTA
Samo nekoliko dana pre izlaska najnovije knjige Hugo Lečer je umro u Cirihu u 79. godini od posledica teške operacije na srcu. „Da li je moje vreme bilo moje vreme“ („War meine Zeit meine Zeit“) je trebalo da bude njegov intelektualni i književnički bilans. Sada je to postalo zaveštanje, kojim je on još jednom brižljivo, samokritično, duhovito i dirljivo predstavio velike teme svog života. Kao sva njegova dela i ova knjiga vrca radošću i strašću pripovedanja koje se spajaju sa strašću humaniste i nežnog moraliste i ne prezaju upravo ni od poslednjih pitanja egzistencije.
U potrazi za „rečima koje nedostaju“ s obzirom na priličnu nesavršenost sveta, Hugo Lečer je ostavio životno delo za koje je 1992. bio nagrađen Velikom nagradom švajcarske fondacije pisaca i kojim se, možda više nego što bi smatrao za moguće, približio jednoj od svojih neostvarivih želja: „Biti koristan kao Gotfrid Keler (Gottfried Keller ) i poetičan kao Robert Valzer (Robert Walser)“. Ubuduće će njegov glas nedostajati, ne samo u književnim krugovima, već i u političkom svakodnevnom životu zemlje.
ROMAN BUHELI (ROMAN BUCHELI),
NEUE ZÜRCHER ZEITUNG, 18. 8. 2009.
———————————————————————————

GLASOVI NA VEST O SMRTI HUGA LEČERA
MAGIČAN I AUTENTIČAN

Dubravka Ugrešić
Huga Lečera sam srela samo dva puta u životu. Poslednji put ne tako davno, u maju 2009. na Danima književnosti u Soloturnu. Učestvovali smo u žanru koji svaki pisac nužno poznaje: u književnoj večeri. U raspravi smo samouvereno branili slobodnu zonu književnosti u kojoj se autori ne svrstavaju prema rasi, klasi, etničkoj pripadnosti, državi i pasošu, već isključivo prema svom pisanju. Hugo Lečer i njegovo delo spadaju u tu slobodnu zonu književnosti. Prilikom oba kratka susreta ostavio je utisak širine, dubokoumnosti i unutarnje vedrine. Taj spoj je redak i teško da se može svesno prizvati. Hugo Lečer je bio čarobna osoba i autentičan pisac.
Dubravka Ugrešić, rođena 1949. u Zagrebu; živi i stvara u Amsterdamu.

U POKRETU

Žak Šese
Mrtav, zaista, Hugo Lečer? Teško mi je da u to poverujem jer je taj veličanstveni čovek blistave spretnosti za mene bio oličenje života. Ljubitelj latinskog, volterovskog duha, istovremeno klasičan po svojoj kulturi i moderan po svojoj neobičnoj žudnji za putovanjima, za otkrićima, za polascima u cilju susreta koji prosvećuju.
Taj čovek je bio opčinjen plodovima zemlje, stilom, metafizikom. Njegovo poznavanje umetnika i njihovih dela odlikovalo se dubinom, humorom i tolerantnošću. U zimu 2000, kada je sa mnom došao u špansku Kvenku (Cuenca) gde sam izlagao svoje slike Minotaura, svojim apsolutnim pogledom je dokazao da je iz prve i u potpunosti shvatio baroknu snagu onoga šta sam ja pokazivao i skrivao. Pre svega ono skriveno. Hugo Lečer je, sa hipersenzibilnošću medijuma, bio majstor u tome da vidi tajnu bića, njihovu skrivenu gustinu, noć koju oni misle da taje. Njegovi izveštaji, priče, eseji i reportaže lukave naivnosti zato su pre svega priče moraliste koji je, uvek u pokretu, Bodlerov „putnik ka dubini nepoznatog da sazna nešto novo“.
Gledao sam kako je Hugo u jednoj srednjovekovnoj taverni Kvenke žrtvovao nepovredivu sijestu, da bi sa razumevanjem umetnosti pojeo celo prase na ražnju. Njega, skeptika, pratio sam na bogosluženje u katedralu koja je nastala od džamije arapske konkviste. Video sam ga kako je u mojoj kući u Roprazu odmah pronašao onu lisičju lobanju koja je inspirisala jednu od mojih pesama. Nestao, Hugo? Mislim na reči Pola Elijara: „Smrt pesnika nije pobeda tame.“
Žak Šese (Jacques Chessex, 1934–2009), pisac iz frankofone Švajcarske. Godine 1973. dobio je, kao prvi strani pisac, Gonkurovu nagradu za roman „L’Ogre“. Objavio je desetine romana i pesničkih zbirki. Njegovo poslednje objavljeno delo za života je „Jevrej za primer“ („Un Juif pour l’exemple“), a posthumno mu je objavljen roman „Poslednja lobanja M. de Sada“ („Le Dernier crâne de M. de Sade“).

SVEDOK

Danijel Švarc
„Et in Arcadia ego“ („I ja u Arkadiji“). Ovu frazu iz nepoznatog latinskog izvora izabrao je za naslov naše prve zajedničke reportaže 1981. u vikend-prilogu NZZ-a, a u zagradi je dodao „stvarno“. Arkadiju, zemlju snova u Grčkoj on je, dakle, ne samo opevao, nego stvarno i posetio. „Posetiti“ je za Huga Lečera značilo „proputovati“, a ovo opet „videti“ vlastitim očima, osluškivati, posmatranjem „uskladiti“ – da bi konačno stigao do vlastitog mišljenja. Pisac je, dakle, načelo svog žurnalističkog rada stavio u zagrade, ali efikasno istakao. Moralom književnog reportera upadljivo oštro je osuđivao ne samo ukidanje neposrednog svedočanstva u novinama, ukoliko su se one još želele sećati takvih metoda i kvaliteta, nego i sa tim dolazeće mešanje „stvarnih“ i pribavljenih činjenica.
Ali stvarno, samo ne u zagradama, već u razgovoru tokom reportaža, Hugo Lečer je svojim fotografima pružao priliku da smanje svoju nelagodnost pred pisanom reči (poštovao ih je kao autore, ali je znao da oni nisu obavezno najradoznaliji čitaoci i da katkad lakomisleno daju legitimnost jednodimenzionalnosti svog medijuma radi postizanja spoljašnjeg sjaja). Nakon Angkora i Toleda smo za predstojeći rođendan zajednički planirali izveštaj o još jednom mestu susretanja raznih kultura: Damasku. Nekada metropola duha, danas prag ka zapaljenom geografskom prostoru. Gotovo osamdesetogodišnjeg Lečera pogled je, umesto povlačenja u vrt, vukao na urgentno gradilište sveta.
Fotograf Danijel Švarc (Daniel Schwartz), živi u Cirihu; sa Hugom Lečerom je išao na mnoga putovanja u cilju pravljenja reportaže.

DALEKI HORIZONT

Fabio Pusterla
Huga Lečera sam prvi put sreo početkom 90-ih godina na sajmu knjiga u Torinu; hteli smo da učestvujemo na književnom podijumu. Ja sam došao iz Portugala gde sam tada živeo i bio sam zbunjen. Impresionirala me je intelektualna veličina mog sagovornika i pitao sam se na kom jeziku ćemo razgovarali. Dok je Hugova simpatična srdačnost prectrala prvu tačku, jezički problem je i dalje postojao. U obzir nisu dolazili ni nemački ni italijanski, a Hugo nije želeo da govori francuski. Najzad smo se, malo neobično, složili oko portugalskog što je za publiku sigurno bilo čudno: dva Švajcarca koji su se mogli sporazumeti samo na istinski stranom jeziku.
Ovo sećanje za mene uključuje mnoge kvalitete Huga Lečera koje sam tada upoznao i naučio da cenim kroz njegovo delo i prilikom nekoliko susreta u Tičinu (Tesinu) i u Cirihu: inteligenciju, senzibilnost, velikodušnost, neodoljivu sposobnost da jednom primedbom preokrene ustaljena gledišta i dovede u pitanje opšta mesta, razumevanje ljudskih slabosti i podjednako duboku odvratnost prema svakoj formi netolerancije i hipokrizije.
Hugo je pripadao onom malom broju švajcarskih pisaca koji su znali da razmišljaju o suprotnostima svoje zemlje, a da ne ostanu zarobljeni u nacionalnom horizontu. Jer njegov je pogled uvek bio usmeren i negde drugde, u prostranstvo sveta, u Latinsku Ameriku. One zemlje, koje je on tako dobro poznavao, dozvoljavale su mu da zapadnjačku aroganciju ili uobraženost posmatra s mudrošću i distancom i ponekad sa besom. Slika iz jedne od njegovih knjiga sažima ekspresivno umeće ovog autora: indijansko dete pita protagonistu – Švajcarca: „A kada je zapravo otkrivena Švajcarska?“ Jednostavno pitanje, koje pak otvara perspektivu, sposobnu da zaprepasti.
Fabio Pusterla (rođ. 1957), švajcarski pesnik i prevodilac iz italijanskog kantona Tičino, živi u Luganu. Autor je brojnih pesničkih zbirki i prevoda frankofone poezije na italijanski. Dobitnik je švajcarskih nagrada „Fridrih Šiler“ i „Gotfrid Keler“ (2007).
NEUE ZÜRCHER ZEITUNG, 18. 8. 2009.
Prevod sa nemačkog:
MIRJANA AVRAMOVIĆ

Dodatne informacije

Prikaz

a

O Autoru

HUGO LEČER (Hugo Loetscher) se rodio 1929. godine u Cirihu. Nakon studija filozofije i književnosti, najpre radi kao književni kritičar u listovima „Neue Züriche Zeitung“ i „Weltwoche“. Od 1958. do 1962. je urednik u časopisu za kulturu Du. Godine 1960. u ciriškom pozorištu Schauspielhaus premijerno se izvodi njegova drama „Promena smene“ („Schichtwechsel“). Najranija putovanja Lečera vode u Italiju, Portugaliju i Grčku.
Njegov prvi roman „Otpadne vode. Ekspertiza“ („Abwässer – ein Gutachten“) izlazi 1963, potom slede „Pletilja venaca“ („Die Kranzflechterin“, 1964) i „Noa. Roman jedne konjukture“ („Noah. Roman einer Konjuktur“, 1967). Od 1964. do 1969. Lečer je jedan od urednika u najpoznatijem švajcarskom nedeljniku „Die Weltwoche“. Zahvaljujući dugim boravcima u Latinskoj Americi postaje svestrani poznavalac Južne Amerike i o njoj sve češće piše reportaže. Godine 1975. objavljuje jedan od svojih najpoznatijiih romana „Imuni“ („Der Immune“), sa autobiografskim elementima, a 1979. delo vezano za putovanja po Brazilu „Svet čuda. Jedan susret sa Brazilom“ („Wunderwelt. Eine brasilienische Begegnung“). Od 1976. Lečer sve češće putuje na Daleki istok, pre svega u Jugoistočnu Aziju.
Među kasnije romane spadaju „Sezona“ („Saison“, 1995), „Oči mandarina“ („Die Augen des Mandarin“, 2001), kao i žanrovski teško odredivo delo “Ključ od vešernice ili šta kada bi bog bio Švajcarac (Der Waschküchenschlüssel oder Was – wenn Gott Schweizer wäre, 1998). Pored romana i putopisnih reportaža piše i pripovetke (upor. zbirku Grba (Der Buckel, 2004)), poeziju (upor. Bio jednom svet (Es war einmal die Welt, 2004)) i veliki broj eseja, članaka i predavanja, među kojima valja pomenuti zbirku eseja o švajcarskoj književnosti Čitati umesto penjati se (Lesen statt klettern, 2003), zbirku Slikom stigao na svet. Reportaže i eseji o fotografiji (Durchs Bild zur Welt gekommen. Reportagen und Aufsätze zur Fotografie, 2001), sabrana predavanja o poetici i književnosti Pripovedati o pripovedanju. Predavanja o poetici (Vom Erzählen erzählen, 1999). Posthumno su mu objavljene i reportaže o Brazilu, Pronaći otkrivanje. Na putu u mom Brazilu (Das Entdecken erfinden. Unterwegs in meinem Brasilien, 2016). O Lečeru i njegovoj književnosti postoji objavljena zbrirka eseja Ići u svim pravcima. Članci i govori o Hugu Lečeru (In alle Richtungen gehen. Reden und Aufsätze über Hugo Loetscher, 2005) u kojoj se nalaze tekstovi Fridriha Direnmata, Petera fon Mata i mnogih drugih.
Lečer je bio i gostujući predavač na više evropskih i američkih univerziteta, kao i dobitnik čitavog niza nagrada za svoj književni rad. Smatra se jednim od najznačajnih švajcarskih autora druge polovine 20. veka i jednim od poslednjih „javnih intelektualaca“ u toj zemlji. Da li je moje vreme bilo moje vreme je Lečerovo memoarsko delo, koje se pojavilo neposredno pred njegovu smrt u decembru 2009. godine.