Akcija!
zapisi_pitomca_min-min
zapisi_pitomca-min18422779_1922627008020882_4185175949504975361_o

ZAPISI PITOMCA ŽANA ŽENEA
Jozef Vinkler

990.00 din 649.00 din sa PDV-om

-34%

„Žan Žene je svojim stvaralaštvom ispunio jedan zahtev Franca Kafke. „Verujem“, pisao je Kafka Ernstu Polaku, „da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i ubadaju. Ukoliko nas knjiga koju čitamo ne opali kao maljem po glavi, zašto je onda uopšte čitamo? Da bi nas usrećila, kao što ti misliš? Bože moj, bili bismo srećni i bez knjiga, a knjige koje nas usrećuju, mogli bismo u slučaju nužde i sami da pišemo. Potrebne su nam knjige koje na nas deluju poput neke nesreće koja nas veoma boli, kao smrt nekoga koga volimo više od nas samih, kao kada smo proterani u šumu, daleko od svih ljudi, kao samoubistvo, knjiga mora da bude sekira kojom lomimo zaleđeno more u nama.“ Romani nisu humanitarni izveštaji. Radujmo se, naprotiv, što ostaje dovoljno surovosti, bez koje ne bi bilo lepote [Žan Žene].““
Jozef Vinkler
Vinklerovi Zapisi pitomca Žana Ženea su izjava ljubavi poznatom lopovu i piscu i svojevrstan uvod u Ženeovo delo. U prvom poglavlju pripovedač je u potrazi za Ženeovom posmrtnom posteljom. U poslednjem poglavlju dugo traga za Ženeovim grobom u Maroku. Između toga Vinkler nam u više poglavlja govori o Ženeovom životu i pisanju. Njegova pažnja je posebno usmerena ka „pitomcu“ raznoraznih socijalnih i kaznenih ustanova, ka Ženeovom okrutnom detinjstvu i mladosti.
„Zapisi pitomca Žana Ženea prate genealogiju čitanja Jozefa Vinklera i time slede gotovo zaboravljenu tradiciju, u kojoj pisac svojim uzorima posthumno odaje priznanje u sopstvenom delu. Zapisi Jozefa Vinklera su književni prikaz tuge i tihog sjaja.“
Paul Jandl, Der Standard

Opis Proizvoda

Prevod sa nemačkog: Paola Petrić
Broj strana: 96
Godina izdanja: 2016.

Jozef Vinkler
ZAPISI PITOMCA ŽANA ŽENEA
Piše: Zoran Janković

„Zapisi pitomca Žana Ženea“ Jozefa Vinklera, cenjenog i nagrađivanog ali kod nas daleko manje poznatog literate sa nemačkog govornog područja, biografski je roman sročen, gle čuda, u čast upravo Žana Ženea. Vinkler svoje neprolazno, višedecenijsko i očigledno nedvosmisleno, formativno i snažno ushićenje Ženeovim delom, baštinom, ali i likom, potpuno ogoljujuje već na prvim stranicama ove vrhunske proze. „Zapisi pitomca Žana Ženea“ (sa nemačkog prevela Paola Petrić, objavila kuća Karpos) krajnje je intimistički, lirski intoniran i uznet biografski roman, koji se bez mnogo preterivanja može posmatrati i vrednovati i kao ljubavno pismo ako ne svemu, a ono barem dobrom delu onoga što je Žene predstavljao i dalje predstavlja u doživljaju sveta njegovih poštovalaca i inih knjigoljubaca. Jozef Vinkler ovde i u prostornom (geografskom) i u idejno-emotivnom smislu prati stope neprevaziđenog Ženea, te, sa glavom punom citata iz Ženeovih kako udarnih tako i opskurnijih izdanja i pregršt asocijativnih i subjektivističkih opažanja, kreće u potragu za novim spoznajama o Ženeu i njegovoj ličnoj/privatnoj istoriji, ni jednog trenutka pritom ne gubeći Ženeovu literarnu zaostavštinu kao vernu pratilju i prekopotreban kontekst kako bi se Žene shvatio u što većoj punoći i življenja i stvaralaštva kao neodvojivog mu dela. Vinklera tako zatičemo u sobi u trošnom pariskom hotelu, u kojoj je Žene (navodno) proveo svoje poslednje zemaljske dane, na lokacijama surovih sirotišta u kojima je sticao i klesao svoju krajnje osobenu ličnost, ali i na severnoafričkim kotama koje su tom slavnom i unikatnom peru pružale kakav-takav spokoj tokom tih silnih i, reklo bi se, nužnih lutanja i traženja.
Vinkler na tom putu saborca nalazi u rečitoj i ekcesivnoj introspektivnosti, kojoj je, tu spora nema, i sam Žene silno bio odan; u jednom trenutku, pri sredini ovog kratkog romana (reč je o oko 90 strana teksta), pominjući glasovitu Ženeovu „Bogorodicu od cveća“, kao za njegov život odlučujuću knjigu, Vinkler će se pozvati na misao Elijasa Kanetija – „Od slučajnosti pročitanog, zavisi šta smo“. Shodno tome, sa podosta vere u krajnju tačnost te ipak prilično odvažne tvrdnje, moglo bi se zaključiti da je i Ženeova književnost u ogromnoj meri zavisila od slučajnosti (i svih potonjih mu ličnih izbora) koje su se dešavale u životu tog nezaboravnog maga francuske i svetske književnosti. Što se queer aspekta, pak, tiče, Vinkler njemu pristupa krajnje nonšalantno, tolerantno i razmahano, a što se u značajnoj meri rimuje i sa Ženeovim doživljajem tog dela identiteta i postojanja mu. Kako bi dobar udeo Ženeove književnosti, ali i života iz stvarnosne dimenzije, i pored silnih naslaga političke korektnosti na svetu danas, bio u najmanju ruku stigmatizovan, „Zapisi pitomca Žana Ženea“ se ističu i po tom duhu proživljenog i smislenog slobodarskog nepristajanja na kanon. Tome treba dodati da se ova kraća proza može sagledavati i kao uvod u magiju Ženeove književne zaostavštine, mada bi poštenije bilo ustvrditi da je za pun užitak u onome što Jozef Vinkler ovde nudi ipak potrebno prilično podrobno poznavanje Ženeove proze.
Optimist, br. 35, april, 2017.

„Žan Žene je svojim stvaralaštvom ispunio jedan zahtev Franca Kafke. „Verujem“, pisao je Kafka Ernstu Polaku, „da bi trebalo čitati samo knjige koje ujedaju i ubadaju. Ukoliko nas knjiga koju čitamo ne opali kao maljem po glavi, zašto je onda uopšte čitamo? Da bi nas usrećila, kao što ti misliš? Bože moj, bili bismo srećni i bez knjiga, a knjige koje nas usrećuju, mogli bismo u slučaju nužde i sami da pišemo. Potrebne su nam knjige koje na nas deluju poput neke nesreće koja nas veoma boli, kao smrt nekoga koga volimo više od nas samih, kao kada smo proterani u šumu, daleko od svih ljudi, kao samoubistvo, knjiga mora da bude sekira kojom lomimo zaleđeno more u nama.“ Romani nisu humanitarni izveštaji. Radujmo se, naprotiv, što ostaje dovoljno surovosti, bez koje ne bi bilo lepote [Žan Žene].““
Jozef Vinkler
Vinklerovi Zapisi pitomca Žana Ženea su izjava ljubavi poznatom lopovu i piscu i svojevrstan uvod u Ženeovo delo. U prvom poglavlju pripovedač je u potrazi za Ženeovom posmrtnom posteljom. U poslednjem poglavlju dugo traga za Ženeovim grobom u Maroku. Između toga Vinkler nam u više poglavlja govori o Ženeovom životu i pisanju. Njegova pažnja je posebno usmerena ka „pitomcu“ raznoraznih socijalnih i kaznenih ustanova, ka Ženeovom okrutnom detinjstvu i mladosti.
„Zapisi pitomca Žana Ženea prate genealogiju čitanja Jozefa Vinklera i time slede gotovo zaboravljenu tradiciju, u kojoj pisac svojim uzorima posthumno odaje priznanje u sopstvenom delu. Zapisi Jozefa Vinklera su književni prikaz tuge i tihog sjaja.“
Paul Jandl, Der Standard

Dodatne informacije

Prikaz

aa

O Autoru

Jozef Vinkler (Josef Winkler) je rođen 1953. u Kameringu (Koruška), živi u Klagenfurtu. Objavio je desetine romana i spada među najuglednije austrijske savremene pisce. Njegovi romani često sadrže autobiografske elemente i mnogi govore o temi smrti i teskobe. Dobitnik je brojnih nagrada za književnost, među kojima je i nagrade Georg Büchner, koju dodeljuje Nemačka akademija za jezik i pesništvo.