Akcija!
francuska_teorija-min-min
francuska_teorija_8

FRENCH THEORY
Fuko, Derida, Delez & Co
i preobražaj intelektualnog života u SAD
Fransoa Kise

1,990.00 din 1,299.00 din sa PDV-om

-35%

U poslednje tri decenije XX veka, jedna osobena grupa francuskih mislilaca postala je izuzetno uticajna i slavna u SAD. Upoređen sa britanskom rokenrol invazijom, dolazak radova Mišela Fukoa, Žaka Deride, Žan-Fransoa Liotara, Žana Bodrijara, Žila Deleza i Feliksa Gatarija na obale Amerike poznih 70-ih i ranih 80-ih, izazvao je senzaciju.

Izvan univerziteta, tzv. french theory je imala dubok uticaj na tadašnje rađanje identitetskih politika, istovremeno postajući meta desničarske propagande. No, na univerzitetskim katedrama širom zemlje, njihova poststrukturalistička forma radikalne sumnje preobrazila je razne discipline, od književnosti do antropologije i arhitekture. Do 90-ih godina French Theory je već bila duboko utkana u američko kulturno i intelektualno tkivo.

Ova knjiga je prvi sveobuhvatni izveštaj o američkim sudbinama tih neobičnih filozofskih zvezda. Fransoa Kise istražuje zašto je Amerika bila tako plodno tlo za french theory (dajući najpre iscrpnu analizu američkog obrazovnog sistema), kako su tako zahtevni spisi mogli da postanu toliko uticajni, kao i osoben način na koji su čitani i recipirani u Americi, koji se umnogome razlikuju od onih u Francuskoj i u Evropi. Kise živo istražuje i mnoge provokativne kritičke prakse nadahnute francuskom teorijom, a na kraju se odvažuje da rasvetli i relevantnost tih mislilaca za današnji društveni i politički aktivizam.

„U veoma teškom žanru, punom zamki i prepreka, French Theory je uspešna i izuzetna knjiga u svakom pogledu. Pravedna je, izbalansirana i utemeljena na činjenicama. Siguran sam da se postati referenca s obe strane Atlantika.“
Žak Derida

„Odlična priča, puna preokreta… Stvorene i uništene karijere, rasturene katedre, kursevi pisanja pretvoreni u seminare o osećajnosti, politički lov na veštice, javna poruga, neuki medijski napadi i sve što ide uz to. Čitajte i smejte se ili čitajte i plačite. Jedva čekam film.“
Stenli Fiš, New York Times

„Atlantski okean ima dve obale, kao i french theory. Preoblikovana u Americi i izneverena u svojoj zemlji, postala je najradikalniji intelektualni pokret na Zapadu, ali sa globalnim domašajem, pišući o Marksu u poznom kapitalizmu. Izvanredno se krećući između dve kulture, Fransoa Kise nas vodi kroz blistavu pustolovina koja osvetljava poslednjih trideset godina i mnoge decenije koje će tek doći.“
Silver Lotringer

Opis Proizvoda

U poslednje tri decenije XX veka, jedna osobena grupa francuskih mislilaca postala je izuzetno uticajna i slavna u SAD. Upoređen sa britanskom rokenrol invazijom, dolazak radova Mišela Fukoa, Žaka Deride, Žan-Fransoa Liotara, Žana Bodrijara, Žila Deleza i Feliksa Gatarija na obale Amerike poznih 70-ih i ranih 80-ih, izazvao je senzaciju.

Izvan univerziteta, tzv. french theory je imala dubok uticaj na tadašnje rađanje identitetskih politika, istovremeno postajući meta desničarske propagande. No, na univerzitetskim katedrama širom zemlje, njihova poststrukturalistička forma radikalne sumnje preobrazila je razne discipline, od književnosti do antropologije i arhitekture. Do 90-ih godina French Theory je već bila duboko utkana u američko kulturno i intelektualno tkivo.

Ova knjiga je prvi sveobuhvatni izveštaj o američkim sudbinama tih neobičnih filozofskih zvezda. Fransoa Kise istražuje zašto je Amerika bila tako plodno tlo za french theory (dajući najpre iscrpnu analizu američkog obrazovnog sistema), kako su tako zahtevni spisi mogli da postanu toliko uticajni, kao i osoben način na koji su čitani i recipirani u Americi, koji se umnogome razlikuju od onih u Francuskoj i u Evropi. Kise živo istražuje i mnoge provokativne kritičke prakse nadahnute francuskom teorijom, a na kraju se odvažuje da rasvetli i relevantnost tih mislilaca za današnji društveni i politički aktivizam.

„U veoma teškom žanru, punom zamki i prepreka, French Theory je uspešna i izuzetna knjiga u svakom pogledu. Pravedna je, izbalansirana i utemeljena na činjenicama. Siguran sam da se postati referenca s obe strane Atlantika.“
Žak Derida

„Odlična priča, puna preokreta… Stvorene i uništene karijere, rasturene katedre, kursevi pisanja pretvoreni u seminare o osećajnosti, politički lov na veštice, javna poruga, neuki medijski napadi i sve što ide uz to. Čitajte i smejte se ili čitajte i plačite. Jedva čekam film.“
Stenli Fiš, New York Times

„Atlantski okean ima dve obale, kao i french theory. Preoblikovana u Americi i izneverena u svojoj zemlji, postala je najradikalniji intelektualni pokret na Zapadu, ali sa globalnim domašajem, pišući o Marksu u poznom kapitalizmu. Izvanredno se krećući između dve kulture, Fransoa Kise nas vodi kroz blistavu pustolovina koja osvetljava poslednjih trideset godina i mnoge decenije koje će tek doći.“
Silver Lotringer

Prevod: Olja Petronic
Broj strana: 440
Povez: Broširan povez
Format: 13 x 21 cm
Indeks imena i fotografije
Godina izdanja: 2015.

Francuski paradoks(I)

Vremelogocrop 000Kako je heterogena grupa vrlo hermetičnih i vrlo revolucionarnih filozofa uspela da se nametne Evropi i da kolonizuje Ameriku – tema je tri obimne knjige o istoriji savremene francuske filozofije
Za samo godinu dana pojavile su se na srpskom jeziku tri obimne istorije savremene francuske filozofije: Fransoa Kise, “French Theory” (Karpos); Fransoa Dos, “Istorija strukturalizma I” (Karpos); Razmig Kešejan, “Leva hemisfera” (Fmk), sve tri u vrhunskom prevodu Olje Petronić. Dakle, bezmalo 1500 stranica istorije filozofije koja se ni na jednom srpskom Filozofskom fakultetu ne proučava sistematski, dok se samo na novosadskom, kao najdinamičnijem, studenti mogu delimično upoznati sa „Francuzima“. To je prvi paradoks. Izdavači se, dakle, uprkos strahovitoj krizi u izdavaštvu, pokazuju savremenijim i smelijim od fakulteta koji na krizu odgovaraju ukopavanjem u pesak konzervativizma, u sigurnost beznačajnosti, u udobno ignorisanje stvarnosti. Paradoksi se potom nižu gotovo prirodno.
Tekstovi „Francuza“ – Derida, Delez, Liotar, Fuko & all. – najblaže rečeno vrlo su zahtevni, te je, zapravo, zapanjujuće u kojoj meri su, s obzirom na složen jezik, postali delotvorni. Kako je, dakle, heterogena grupa vrlo ozbiljnih, vrlo posvećenih i vrlo hermetičnih filozofa, najzad i vrlo revolucionarnih, uspela da se nametne ne samo Evropi koja je filozofiju i izmislila, već kako se dogodilo da kolonizuju i najmoćniju kulturu današnjice, američku, pitanje je na koje odgovaraju ove knjige. Nije prosto probiti se kroz jednoga Fukoa, recimo, ali idejama koje su otud isklijale teoretičari danas barataju kao oruđem koje se, naprosto, podrazumeva, kao što se u restoranu podrazumevaju kašika, nož i viljuška. I ne samo to. Filozofija dostojna toga imena uvek je filozofija slobode, što znači da je opasna za svaku vrstu autoritarnog mišljenja i delovanja. (Utoliko je danas teško zamisliti studente Filozofskog fakulteta u Beogradu, recimo, koji će se pobuniti protiv autoritarne vlasti. Dominantna analitička filozofija potpuno je bezopasna.)
Epizoda s kolonizovanjem Amerike i američkih katedri za humanističke nauke, o čemu piše u svojoj kompetentnoj studiji Fransoa Kise, posebno je zanimljiva. Amerika nikada nije bila čuvena po filozofiji, te nije čudo što „Francuzi“ nisu uspeli da probiju mrtvu tvrđavu analitičke filozofije. Tome nasuprot francuske ideje preplavljuju katedre za književnost, ili se duboko uvlače na studije antropologije, sociologije, u ne mali broj umetničko-praktičkih disciplina poput arhitekture, ostavljajući značajne posledice. Studenti svikli na konzervativne programe i akademsku močvaru, najednom su se osetili živim u dodiru sa nečim što su prepoznali kao neprestano vrenje ideja, kao ono što ih opskrbljuje oruđem i oružjem za suočavanje sa stvarnošću politike, vremena, za artikulaciju njihovih nezadovoljstava, za to da, uopšte, shvate šta im je činiti. Analitička sholastika, istovremeno, ne samo da se ne suočava ni sa jednim relevantnim problemom, nego se napadno trudi da bude na bezbednoj udaljenosti od svega što je stvarno. Pa i od filozofije. Ona je toliko bezopasna da joj se može dopustiti bilo šta. „Francuzi“, međutim, nagrizaju, riju, žuljaju.
Odličan primer za delotvornost savremene francuske filozofije, te u kojoj meri je ona bila (i ostala) opasna za svaki oblik autoritarne vlasti i autoritarnog mišljenja, jeste Srbija krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošloga veka, vreme, dakle, u kojem započinje veliko rušenje Srbije predvođeno sigurnom rukom Slobodana Miloševića. Tada će, 6. aprila 1991. godine, sala Kolarca biti ispunjena kao nikada ranije samo da bi čula, ili makar videla, Žaka Deridu.Tiskali su se ljudi u tom simboličkom, političkom gestu prisustvovanja – simboličkom jer ogromna većina, zapravo, teško je mogla da prati Deridine filozofske vratolomije – studenti su sedeli po podu ili u tišini stajali u holu slušajući velikog majstora koji je, govoreći o češkom filozofu Patočki i smrti, govorio nama o nama samima. Uzalud. Mišljenje koje odbija prevlast etničkih, nacionalnih, polnih, patrijarhalnih identiteta, mišljenje koje će razliku da pretpostavi svakoj vrsti istosti, ono mišljenje koje će izdaju sopstva, pa time i svega ostalog, da suprotstavi herojskoj pozi i državotvornom nadahnuću, u autoritarnoj Srbiji bilo je prepoznato kao opasno. Uostalom, nijedan poststruktaralista (postmodernista) nije pokleknuo: iz odvratnih, prljavih godina, izašli su neukaljani i kao filozofi i kao ljudi. Za tada dominantne marksiste i hajdegerijance to se ne može reći. Naprotiv.
Istorija francuskog (post)strukturalizma se, u svojoj bitnoj ravni, pokazuje kao istorija otpora svakoj vrsti destruktivnog autoriteta. Ako bismo upotrebili jednu slavnu reč, rekli bismo da je dekonstrukcija lek protiv destrukcije. Utoliko su ove knjige, uprkos mlitavoj filozofskoj sceni, uprkos obezljuđenoj javnosti i beskrvnom društvu (uskoro će i vampiri početi da beže iz Srbije jer neće više biti krvi), uprkos dubokom beznađu, nešto poput filozofskog priručnika za preživljavanje: očaj ne služi ničemu, a za početak ni suočavanje sa sobom i sopstvenim strahovima nije rđav korak.
IVAN MILENKOVIĆ
9. februar 2017. VREME

Američka filozofska frankofonija

 

danasrslogo 001French theory – Fuko, Derida, Delez & co i preobražaj intelektualnog života u SAD Fransoa Kisea, Karpos, Beograd 2015.

U poslednje tri decenije 20. veka imena nekoliko francuskih filozofa dobila su u SAD auru koja je dotad bila namenjena samo zvezdama američkog šou biznisa ili herojima pop kulturne mitologije. Poređen sa invazijom britanskog rokenrola na američku popularnu kulturu 60-ih, dolazak radova francuskih filozofa Mišela Fukoa, Žaka Deride, Žana Bodrijara, Žan Fransoa Liotara, Žila Deleza, Feliksa Gatarija, Ronalda Barta i drugih na obale Amerike, kasnih 70-ih i ranih 80-ih, izazvao je senzaciju.

Na univerzitetskim katedrama i unutar kampusa širom Amerike njihova poststruktralistička forma i koncept radikalne sumnje preobrazila je različite intelektualne discipline od književnosti do antropologije i arhitekture. Tim rečima, svoju studiju o uticaju francuskih intelektualaca i njihovih radova (poznatih kao french theory) na intelektualni život u Americi, započinje francuski istoričar ideja, Fransoa Kise. Njegova studija nije samo sveobuhvatni izveštaj o uspehu francuskih mislilaca koji dobijaju status pop filozofskih zvezda u Americi već i izvanredna analiza američkog obrazovnog sistema, kao i razloga zašto je unutar tog univerzitetskog sistema francuska teorija imala toliko uspeha, kakav je uticaj izvršila i koliko unapredila kritičke prakse kao i osoben način na koji su francuski filozofi čitani. Recepcija pomenutih filozofa presudno je uticala na rađanje tadašnjeg intelektualnog megatrenda – istraživanje identitetskih politika, i na savremene studije kulture i roda na postkolonijalne, feminističke i kvir studije i na kraju krajeva, francuska teorija značajna je i za današnji globalni društveni i politički aktivizam i prakse mnogih od savremenih, postmodernih umetničkih formi.

Uticaj koji je ova grupa francuskih filozofa izvršila 70-ih u SAD, nije bio slučajna američka pustolovina francuske teorije, imala je svoju intelektualnu predistoriju u prethodnim decenijama 20. veka. Kise te intelektualne veze vidi najpre kroz istoriju francuskih intelektualnih i umetničkih izgnanika tokom Drugog svetskog rata, potom kroz uticaj, zapravo istoriju tri velika francuska izvozna intelektualna proizvoda, nadrealizma, sartrovskog egzistencijalizma i istraživanja grupe okupljene oko časopisa Anali/Annales, a inauguralni datum za francusku teoriju, smatra kongres na univerzitetu Džon Hopkins iz 1966. Na tom kongresu nastupiće većina francuskih filozofa i teoretičara. Iako studenti iz Pariza ili sa Kolumbije tih godina govore istim antiimperijalističkim jezikom, francuska i američka intelektualna polja nikad nisu izgledala tako udaljena kao 1966. U Francuskoj je ta 1966. čudesna godina strukturalizma u kojoj se pojavljuju ključni tekstovi Barta (Kritika i istina) i Lakana (Spisi), Fukoove (Reči i stvari) koja doživljavaju neverovatan uspeh u Evropi, a slogani poput smrti čoveka i promena paradigme pojavljuju se na naslovnim stranama novina. Za to vreme u SAD između obuzdavanja studentskih protesta i zgranutog iščekivanja građanskog društva na univerzitetima traju ritualna predavanja o logičkom pozitivizmu u filozofiji, ruskim formalistima u književnosti dok studenti čitaju Markuzea i Normana Brauna a na vidiku, u zemlji stripova i herc-romana, nema nikakvog autentično subverzivnog bestselera.

Međutim, kako Kise tvrdi, bez obzira na akademsku apatiju francuske filozofe dočekala je živa američka alternativna, kontrakulturna scena nastala tokom 60-ih, od prvih marševa za građanska prava 1962. do početka 70-ih, u kome je veliki američki studentski pokret evoluirao od labavo organizovane političke opozicije do spontanog modela ponašanja čiji su ciljevi bili iznad svega egzistencijalni – zapravo preobražaj od borbenog antikapitalizma do mističnog slavljena slobodnih tela i halucinogenih iskustava. Ta metamorfoza studentske pobune, ukroćene i brutalnom državnom represijom iz 70-ih, jedan je od ključnih socioloških činilaca prijema, a zatim i preusmeravanja francuske teorije u SAD – premeštanja borbi sa ulica na teren diskursa. To premeštanje i promena područja borbi na teritorije diskursa doživeće žestoku ne samo simboličku kritiku već na konferenciji Šizo-Kultura, koju Silver Lotringer 1975. organizuje na Theacers College, na kojoj se pojavljuje ogroman broj zainteresovanih, a jedna militantna feministkinja sa ekstremne levice prekida Deleza u raspravi, nazivajući njega i Gatarija falokratama, dok Fukoa u raspravi o novim formama fašizma prekida pripadnik sindikalističko-revolucionarnog komiteta nazivajući ga plaćenikom CIA. Ta promena perspektive biće samo jedna od etapa u intelektualnoj pustolovini francuske teorije koja će polako ali sigurno dovesti do inauguracije identitetskih politika i do radikalnog multikulturalizma 80-ih. Fransoa Kise toj istoriji ideja, odnosno razumevanju kako je društvena Amerika prešla sa studentskog protesta na radikalizovani komunitarizam ili sa transverzalne ali sporadične borbe na neprekidne, ali segmentirane bitke i ključnom uticaju francuskih filozofa posvećuje vrlo iscrpna istraživanje humanističkih i egzistencijalnih vrednosti koje su inspirisale američki studentski pokret. On zaključuje da francuska teorija ulazi u SAD na teren na kome su „revolucionarna praksa, teorijsko istraživanje i umetnička inovacija“ već bili udruženi, analizirajući širenje francuske teorije kroz uređivačke koncepte preko petnaestak časopisa (Semitexte, Diaspora, Boundary 2, Diacritics, SubStance…) i programe katedri američkih univerziteta.

Teme koje su predstavljene kroz prevedene odlomke ili komentare o njima upućuju na kritiku subjekta u različitim modalitetima: kraj čoveka i dislokacija oko Deride, smrt autora i društva kontrole kod Fukoa, nagonske dispozitive koji obuhvataju individualnosti kod Liotara i prvu afirmaciju linija bekstva i šizo“ subjekta kod Deleza i Gatarija. Pored univerzitetskih časopisa i katedri, drugi i izuzetno važan kanal ulaska francuske teorije je američka kontrakulturna scena, njene mreže i napokon izdavačke kuće. Kise pored pregleda same scene i glavnih protagonista navodi interesovanje francuskih filozofa, posebno Fukoa i Deleza za američku kontrakulturnu scenu. Dok je Fuko aludirao na nju u svojim intervjuima, Delez misli na Ginzberga kad hvali psihopatologiju pesnika, muziku Džona Kejdža i Stiva Rajha. Pored toga ukazuje se na snažnu srodnost između Fukoove paradigme panoptikona i Barouzove Nove, aparata potpunog i kružnog nepoverenja kao figure hladne posttotalitarne kontrole. Barouz sa evropskom intelektualnom omladinom i samim Fukoom, smatra Kise, deli zajedničku „želju za raskidom sa snagama kontrole mišljenja, sa državom, sa prošlošću i na kraju krajeva sa poslednjim fetišem semiotike iz 70-ih – integrisanim subjektom“.

Američka interpretacija francuske teorije 70-ih i 80-ih samo je jedna od mnogih formi koje je ona poprimala širom sveta. Avangardni tekstualizam i manjinski radikalizam, njena dva glavna avatara u američkim kampusima, samo su dva primera lokalne upotrebe, dve moguće kulturne metamorfoze. Postoji onoliko čitanja i upotrebljavanja Fukoa, Deleza ili Deride koliko je polja prijema njihovih tekstova, političkih konteksta i kulturnih tradicija u koje se utapaju. Strahovita globalizacija francuske teorije svedoči da je u SAD i ostatku sveta u delima francuskih autora pronađena heuristička plodnost, politička i međukulturna – stvarajući ukrštanja sa lokalnim autorima i diskursima – bez presedana. Iz spisa francuskih autora preuzimana su mišljena koja su bili interpretacija novog svetskog nereda i alatke za intelektualnu emancipaciju u odnosu na lokalne diskurse i oslobodilačke pokrete svih provinijencija, smatra Kise. Preoblikovana u Americi i izneverena u svojoj zemlji, francuska teorija postala je najradikalniji intelektualni pokret na Zapadu, sa globalnim domašajem, smatra jedan od njenih velikih, američkih promotera, Silver Lotringer. Fransoa Kise svojom knjigom vodi čitaoca kroz blistavu intelektualnu pustolovinu koja osvetljava poslednjih 30 godina 20. veka, ali i mnoge decenije koje će doći. Izvanredan prevod Olje Petronić i urednički poduhvat izdavačke kuće Karpos.

Dodatne informacije

Prikaz

p

O Autoru

Fransoa Kise(François Cusset, rođen 1969. g.) je francuski istoričar ideja. Bio je profesor na Institut d’Etudes Politiques u Parizu i na Reid Hallu University of Columbia, a danas predaje američku civilizaciju na Univerzitetu u Nanteru. Objavio je više naučnih studija, a French Theory je doživela veliki uspeh u Americi i Evropi, gde je prevedena na više jezika.