Opis Proizvoda
Iako je proteklo više od četrdeset godina od rasprave Noama Čomskog i Mišela Fukoa upriličene na holandskoj televiziji 1971. godine, ona nije izgubila ništa od svoje aktuelnosti. Pitanja o ljudskom saznanju, pravdi, demokratiji, političkom angažovanju, otporu i moći, i dalje zaokupljaju pažnju javnosti. Ova izazovna debata dvojice društveno aktivnih intelektualaca otkriva nepomirljivosti, ali i sličnosti njihovih pozicija i predstavlja važan prilog kritici političko-ekonomske paradigme liberalne demokratije.
Broj strana: 85
Nepomirljivi sukob
Noam Čomski i Mišel Fuko: O ljudskoj prirodi – pravda protiv moći
Godine 1971. holandski filozof Fons Elders organizovao je, na holandskoj televiziji, razgovor američkog filozofa Noama Čomskog i francuskog filozofa Mišela Fukoa. Bio je to susret dvojice prodornih, angažovanih, slavnih intelektualaca u punoj snazi i istih ideoloških sklonosti (levih). U atmosferi kojoj su ton davali vijetnamski rat i odjeci godine ’68, oni su izgledali kao savršeni sagovornici. Središnji problem prvog dela razgovora bila je ljudska priroda. U svojoj knjizi Reči i stvari, objavljenoj pet godina ranije (20 hiljada primeraka razgrabljeno za sedam dana), Fuko je izričito ustvrdio da je ljudska priroda, pa time i pojam čoveka, krajnje jedan sumnjiv pronalazak, čime je nasrnuo na noseće dogme svih mogućih i nemogućih nauka, disciplina i ideologija. Pokrenuli su se čitavi ešaloni filozofa, antropologa, psihijatara, sociologa, pisaca… s namerom da ga zgaze. Reakcije su se kretale u rasponu od slabo kontrolisanog besa i gađenja do iskrene zbunjenosti. Ni Čomski nije bio oduševljen. Njegova filozofija jezika počivala je upravo na pretpostavci ljudske prirode. U drugom delu razgovora, u uljudnom ali oštrom sučeljavanju, sagovornici su ispitivali kako njihovi teorijski modeli funkcionišu u (političkoj) praksi. Ispostavilo se da ova dvojica filozofa, u osnovi, ne dele ništa.
S jedne strane, dakle, imamo Čomskog koji pretpostavlja da čovek poseduje nekakvu prirodu, odnosno da su svim ljudima zajedničke izvesne biološke datosti koje sačinjavaju osnovu za, takođe zajedničke, mentalne funkcije. (Ovu staru pretpostavku prepoznajemo i u veoma popularnom naučnom vudu ritualu sa mapiranjem strukture gena. Ako, naime, niko ne spori da je moguća, čak i izvesna, uzročna veza između rasporeda gena i, recimo, raka dojke, uspostavljanje uzročne veze između genoma i mentalnih procesa potpuno je proizvoljno). Svoju pretpostavku Čomski dokazuje pre svega ispitivanjem sposobnosti pomoću kojih deca uče jezik. On veruje da i pre samog čina učenja postoji nekakvo “instinktivno” znanje svojstveno svim ljudskim bićima, da postoje urođene strukture koje odvajkada, ili barem od kromanjonskog perioda, omogućuju usvajanje znanja koja dolaze “spolja”. Jezik je, naravno, visokoorganizovano znanje (kao i nauka, uostalom) koje se “prima” u interakciji čovekove inteligencije i spoljašnjih podataka. Da nije tako, veruje Čomski, različiti ljudi ne bi bili u stanju da usvajaju ista znanja: Kinez ne bi bio u stanju da nauči francuski, kao što ni Iranac ne bi mogao da nauči, recimo, arapski. Da nema zajedničke ljudske prirode ne bi postojalo ni univerzalno naučno znanje.
Tome nasuprot Fuko osporava postojanje nekakvog shematizma u ljudskome umu u koji se, kao u unapred pripremljene fioke, trpa i raspoređuje “spoljašnji” materijal. Pokušaje da se opravda ono isto, nepromenljivo, objektivno, zakovano u stvarnosti koja je identična samoj sebi, nezavisna od subjektivnih uslova mogućnosti (ali ne na način transcendentalne, kantovske subjektivnosti), Fuko razume kao svojevrsno nasilje univerzalnog. Njegov paradoksalni izum koji ide direktno protiv neistorijskog, pa time i nepolitičkog univerzalnog, zove se istorijski apriori. Čak i neki od najtvrdokornijih i najtrajnijih, najnesumnjivijih pojmova i fenomena – emocije, ljubav, strasti, pravda, istina, sam život – imaju istoriju, oni se oblikuju u zavisnosti od odnosa moći (ali se i odnosi moći preobražavaju u zavisnosti od snage tih pojmova), što bi značilo da nisu čvrsti, trajni, nepromenljivi i zajednički svim ljudima oduvek i zauvek. Opasati Evropljanina eksplozivom i poslati ga da u ime ideologije sebe digne u vazduh, sa još šezdesetak “neprijatelja”, bilo bi danas dosta teško s obzirom na preovlađujuće shvatanje života u Evropi. Na Bliskom istoku, a to nije daleko odavde, stvar stoji drugačije. Utoliko ni znanje nije nevino, kako veruje Čomski. Japanski kamikaza, nacista u koncentracionom logoru i profesor na Sorboni, svi oni oblikovani su nekakvim znanjem. Drugim rečima, ne prethodi nekakvo znanje odnosima moći, nema znanja izvan odnosa moći, tvrdi Fuko čitalac Ničea, već su znanje i odnosi moći u dubokoj i neraskidivoj sprezi. Valja dodati da je ovaj ničeovsko-fukoovski motiv, koji se danas ponavlja kao svojevrsna mantra (ali uzalud), u tolikoj meri šokantan i u tolikoj meri ga naše tradicionalne i zdravorazumske evidencije odbijaju, da angloamerička filozofska perspektiva, kojoj pripada i Čomski, naprosto nije u stanju da ga misli. To se vidi i u razgovoru dvojice filozofa: Čomski, jednostavno, ne shvata, niti je, s obzirom na način na koji pristupa filozofiji, u stanju da shvati o čemu Fuko govori. On ne može da pojmi istoričnost, odnosno političnost onih stvari za koje se, hiljadama godina, veruje da su bez istorije, dakle da su večne, izvan vremena i politike. Pa dok Čomski tvrdi da pravda prethodi, odnosno mora da prethodi, svakoj (političkoj) akciji – jer ako ne delujemo u ime pravde naše je delanje lišeno dobrog opravdanja – dotle Fuko insistira na tome da se pravda, da se ono pravedno, takođe artikuliše u odnosima moći kao svojevrsna volja za moć. Sve i da je upisana u ideološki projekat koji dolazi pre nego što se upustimo u borbu, sve i da nas pravda, odnosno nepravda, pokreće na delovanje, ona se preobražava u samoj borbi (način na koji su komunisti, dragi Čomskom, shvatali pravdu, ovde je i više nego znakovito; Fuko se, u tom pogledu, relativno brzo bio prizvao svesti). Malo jezivo, ali i otrežnjujuće. Utoliko pomirljivi tonovi dvojice sagovornika ne bi trebalo da nas zavaraju, kao što ne bi smela da nam promakne ni Fukoova ironija: reč je o nepomirljivom sukobu.
Ivan Milenković
48 sati tišine
Autor: Zlatko Paković
U predizbornoj smo tišini, periodu fermentacije stranačkih obećanja i biračkih nada. To civilno tihovanje, kao oblik molitve u sekularnom društvu, iskoristićemo da bismo se pozabavili suštinskim temama za sadašnjost i budućnosti (i) našeg društva, a kao građanski katihizis poslužiće nam knjižica koja je transkript razgovora Noama Čomskog (1928) i Mišela Fukoa (1926 – 1984), direktno emitovanog na holandskoj televiziji 1971. godine, a moderirao ga je Fons Elders.
Da je, i posle četiri decenije, posredi izuzetno aktuelna i edukativna politička rasprava, svedoči i to što je ova obimom malena knjiga, “O ljudskoj prirodi – pravda protiv moći“ (Karpos, Loznica, 2011), u proteklih pet-šest godina ponovo štampana u SAD, Francuskoj i Nemačkoj.
Čomski smatra da postoji bazična, urođena ljudska priroda – nešto svojstveno svim ljudima, što i sam imenuje brojnim terminima, jer nijedan to ne može u potpunosti da izrazi; na primer: urođene strukture, urođene ideje, urođeno instinktivno znanje, urođene ljudske intelektualne sposobnosti, urođeni organizujući principi ili mehanizmi, intrinsični mentalni shematizam, intrinsična svojstva razuma, fundamentalna svojstva naše inteligencije. Reč je, dakle, o svojevrsnoj predispoziciji ljudskog uma za strukturiranje znanja i kreiranje.
Ovo strukturirajuće svojstvo se ne može osporiti. Ono je plod milenijumske evolucije. Bez njega, saznavanje ne bi bilo mogućno. Ali, sporno je to što Čomski ovoj kognitivnoj predispoziciji pridaje i izvesne moralne osobine, kao što je osećanje pravednosti. Moral je plod milenijumske socijalizacije čoveka, koja traje neuporedivo kraće od evolucije.
Fuko se ne slaže s Čomskim u vezi s postojanjem bazične ljudske prirode. On smatra da je i sam pojam ljudske prirode epistemološka konstrukcija – nastala pod dugovečnim društvenim pritiskom kako bi i sama prikrivala skrivena uporišta moći.
Ono gde se sasvim slažu dva velika mislioca dvadesetog veka, jeste da pored vidljivih, javnih struktura moći, raspoređenih, pre svega, u političkoj vlasti i njenim institucijama, postoje i prikrivena središta moći, i to ne samo u porodici i obrazovnom sistemu, nego i u organizacijama koje se nominalno zalažu za moralne vrednosti. Zadatak intelektualaca (kao jednog dela radne snage, kako bi rekao Čomski), u tome je da sva ova prikrivena središta učine vidljivim i kritikom što više oslabe. Tako se, smatra Čomski, dospeva do pravednijeg društva. Tu se Fuko s njim razilazi.
Suštinski događaj, koji treba očekivati i koji će se destiti, proleterska je revolucija, smatra Fuko. U redu, saglasan je Čomski, ali samo ukoliko izgrađuje pravednije društvo za sve. Ne, decidiran je Fuko. Proleterska revolucija nije ni u kakvoj vezi s pravednošću! Ukoliko bi se dizala u ime pravednosti, ona bi se, zapravo, borila za ostvarenje jednog buržoaskog shvatanja, kao što je to bio slučaj s Oktobarskom revolucijom. Proleterska revolucija je temeljna promena društvenih odnosa. Krvavo svrgavanje i uništavanje klase na vlasti predstavlja svrgavanje moći. Tada se iz osnova menjaju i pojmovi pravde i ljudske prirode – kojima Čomski upravo fundira svoju, socijalističko libertarijansku, teoriju društvene promene – tačnije, iskorenjivanjem moći, iskorenjuju se i ovi pojmovi. Fuko, stoga, citira Mao Cedunga koji tvrdi da postoje buržoaska ljudska priroda i proleterska ljudska priroda.
Čomski smatra da je temeljna transformacija društva neophodna, ali da je proletarijat na vlasti, takođe uspostavljanje moći. Apsolutna pravednost je nedostižna, ali nije nedostižna bolja pravda, veli revolucionar u lingvistici. Naravno, ni Fuko ne smatra da je moguće uspostaviti idealno društvo. No, jedino bi proleterska revolucija mogla da predstavlja istinski preobražaj društva, tu epohalnu promenu o čijem se sadržaju, iz ove perspektive, ne može ništa ni pretpostavljati. Ta revolucija, korenitra je izmena same perspektive. Ovde smo, dakle, u oblasti s onu stranu morala, na Ničeovoj obali.
Čomski smatra da treba koristiti “resurse i liberalne vrednosti civilizacije“ koju hoćemo da prevaziđemo. Tamo gde pravni sistem propisuje pravednost, koja, dakle, može da obuzda i kriminal državnih struktura i ekonomske vlastele, na njega se treba legalno pozivati. Tamo, pak, gde pravo ne štiti pravednost, treba delovati ilegalno, jer je upravo to legitimno i pravedno. “Ove stvari postoje paralelno“, kaže trezveno Čomski, i to je nauk i nama u Srbiji.
Treba, naime, koristiti pravne resurse i liberalne vrednosti Evropske unije – najpre, da bismo ovde proširili delokrug prava i sloboda koji u njoj već postoji, a zatim, da bismo, unutar nje, prevazišli njene mane, slabosti i nepravednosti.
