TAKO MI ŠEŠIRA MOJE MAJKE
Adelheid Duvanel

Opis Proizvoda

Stalno se govori kako je književnost tu za elite. Obični ljudi, sirotinja i ljudi na rubu društva tu ne dolaze do reči. Da ovaj prekor paušalno nije tačan, dokazuje delo bazelske autorke Adelheid Duvanel.
Junaci i junakinje njenih, uglavnom sasvim kratkih, ekstremno zgusnutih pripovedaka su Wendelin, džeparoš („Češalj“), ili zbunjena starica koja živi u nekakvoj nedovršenoj zgradi („Prva betonska crkva u Evropi“), često i deca ili mladi. Svi su usamljeni. Roland i Annie („Susret“) svakog dana idu autobusom na posao i jedno drugom govore rečenice o vremenu. Oboje se gotovo guše u svojim kapsulama, a ipak ne nalaze put jedno do drugog.
Pripovetke Adelheid Duvanel iznose na videlo život u senci slika o usponu, uspehu i sreći koje nas medijski saleću, i okružuju likove dostojanstvom – kao oreolom. Otkrivaju unutarnji svet protagonista „koji je veći od spoljašnjeg“ („Šal“). Pritom, tekstove nikako ne treba shvatiti kao društveno-realističke slike momenata, za to su suviše umetnički i precizno komponovani. Ko čita Duvanel mora da se upusti u svet sa svojevrsnim zakonima. Svet koji je užaren od mračne, nadrealne poezije. Suverenim pokretom, glas književnice odmah u prvim rečenicama stvara atmosferu, boje, temperaturu: „Jesen“ – tako počinje „Prva betonska crkva u Evropi“ – „polaže svoje ruke svetlosti na kuće, kao da želi da zagreje hladne zidove, ali su i ruke svetlosti hladne.“
U tom trenutku stvarnost može da se otvori prema deluziono-vizionarskom i u svakom trenutku sve može da oživi. U svojoj fragmentarnoj logici sna, ove pripovetke podsećaju na neke rane verzije onih misterioznijih Grimovih bajki. I kao najbolje bajke, pripovetke Adelheid Duvanel mogu stalno iznova da se čitaju, a da se njihovoj tajni ne uđe u trag. To je stoga jer nam, za razliku od zaigranog deteta iz pripovetke „Georg“, niko neće pokazati kako se skida poklopac: „Ličio je na dete koje se igralo zatvorenom kutijom i bilo zadovoljno, ali nakon što su mu pokazali da poklopac može da se skida, ono bi plakalo jer nije moglo ponovo da ga stavi.“

Adelheid Duvanel je prve tekstove objavljivala pod pseudonimom Judith Januar u listu Basel Nachrichten. Njene pripovetke su posthumno objavljene u zbirkama Poslednji prolećni dan (1997) i Tako mi šešira moje majke (2004), a njene sabrane pripovetke je nedavno objavio Limmat Verlag (Fern von hier, 2021), kao i njena pisma iz poslednjeg životnog perioda (Nah bei Dir. Briefe 1978–1996, 2024). Adelheid Duvanel se smrzla usred leta u šumi nedaleko od Bazela.