ALHEMIJA REČI
Eseji i govori 2002–2013
Adolf Muschg

Опис Производа

Ovu zbirku eseja i govora proslavljenog švajcarskog pisca i univerzitetskog profesora Adolfa Muschga otvara esej o Velázquezovoj slici „Tkalje“, u kom Muschg već demonstrira sav svoj raskošni talenat za analizu, za neobične uvide koji intelektualno razgaljuju, za lucidne analogije kojima u osnovi leži neumoljiva erudicija. Sav taj esejički dar prožima i ostale eseje, tematski sasvim različite, bilo da govore o obrazovanju („Šta znači obrazovanje“), evropskom identitetu i budućnosti Evrope, našem odnosu prema životinjama („Kako životinja vidi životinje“), izazovima modernog društva i njegove ekonomije, toleranciji, kulturnom pamćenju, digitalnoj revoluciji itd. Muschg ima i izoštreno političko čulo pa su, i imajući u vidu kulturnu klimu zapadne Evrope, njegovi stavovi neobično smeli (naročito kada kritikuje želju nekih etničkih zajednica da monopolizuju status večnih žrtava i želju za privilegijama koje se iz toga priželjkuju, ali i postižu). Muschg je i izvrstan poznavalac nemačke klasične kulture, tako da njegovo upućivanje na Göthea, Humboldta ili Jacoba Burckhardta gotovo uvek podseti čitaoca na činjenicu da veliki autori iz prošlosti i dalje imaju da kažu nešto što je relevantno i za našu sadašnjost.

Adolf Muschg je rođen 1934. u Zollikonu, nadomak Züricha, i do penzionisanja je bio profesor nemačkog jezika i književnosti na Tehničkom univerzitetu u Zürichu (ETH), a u periodu od 2003. do 2006. i predsednik Akademije umetnosti u Berlinu. Napisao je veliki broj romana, među koje spadaju: „U zečjem letu“ („Im Sommer des Hasen“, 1965), „Svetlost i ključ“ („Das Licht und der Schhlüssel“, 1984), „Crveni vitez“ („Der rote Ritter“, 1993), „Suterova sreća“ („Sutters Glück“, 2004), kao i više zbirki pripovedaka, poput „Ljubavnih priča“ („Liebesgeschichten“, 1972) i „Kada je sreća“ („Wenn es ein Glück ist“, 2008). Napisao je i biografiju Gotfrida Kelera (1977), i objavio više zbirki eseja i predavanja („Was ist europäisch“, 2010; „Literatur als Therapie?“, 1981, itd.). Za svoj književni rad dobio je gotovo sve najvažnije nagrade koje se dodeljuju u zemljama nemačkog govornog područja (Hermann-Hesse-Preis, Georg-Büchner-Preis i Grimmelshausen-Preis). Spada među nauglednije žive švajcarske pisce i važi za jednog od najcenjenijih današnjih germanofonih intelektualaca.

„Mi smo danas zabrinuti svedoci zločina koji se čine u nameri da se iskorene zločini druge strane – jer su, razume se, istinski zločini uvek zločini druge strane. I ti zločini ne samo da naše vlastite opravdavaju, već apsolutno zabranjuju da se za njih koristi isti naziv. Za suspendovanje civilizovane semantike u vlastitu korist, za pravedno falsifikovanje vlastitog bilansa uvek postoje najnužniji razlozi. Ko je bio žrtva poput Jevreja, ko više nikada ne želi da bude žrtva, da nikada više sebe ne gleda kao žrtvu, jer je u slici žrtve bio primoran da sebe omalovažava, da sebe prezire, da sebe posmatra očima zlikovca koliko god to bilo mučno, u njegovu perspektivu se uvlači slepa mrlja. Kako bi takav bio inače u stanju da u traženoj odmazdi prepozna žrtvu na drugoj strani, tj. vlastitu refleksiju? Takav sebi zauvek daje za pravo, čak dužnost, da terorom naziva samo neprijateljske poteze, te da zahtev da neprijatelj ovako ili onako iščezne nazove ni manje ni više nego pravednim. Da, takvo nešto priliči Jevrejima koji su pokazali i kojima je pokazano da nisu tek neki običan narod. Šoa, civilizacijski krah, svoje preživele je u odnosu na sve što čine ili ne čine opremila stalnom opremom privilegovane pravde, koja se više ničim ne da poništiti. Nijednom narodu kao nemačkom ne priliči da ćuti o primeni takve pravde.“
Adolf Muschg, „Trpeti znači vređati“

SADRŽAJ

1. Tkalje – umesto uvoda
2. Kako životinja vidi životinju
3. O mostovima
4. Trpeti znači vređati
5. Evropa, rastrgnuto jagnje
6. Akademija se zahvaljuje
7. Akademija i simulacija
8. Alhemija reči
9. Evropski identitet i poljski veto
10. Povodom 80-og rođendana Hartmuta von Hentiga
11. Kulturna evolucija
12. Vodeća kultura – a čime se ona vodi?
13. Nositi boje – istaći zastavu?
14. O lepoj uzaludnosti
15. Šta znači obrazovanje?
16. Sloboda karikature – karikatura slobode
17. Da li postoji evropski identitet?
18. Videti što još niko video nije
19. Nulta tolerancija?
20. Održana reč
21. Izgubljena istorija
22. Smrt je kum
Napomene

O Autoru

Adolf Muschg je rođen 1934. u Zollikonu, nadomak Züricha, i do penzionisanja je bio profesor nemačkog jezika i književnosti na Tehničkom univerzitetu u Zürichu (ETH), a u periodu od 2003. do 2006. i predsednik Akademije umetnosti u Berlinu. Napisao je veliki broj romana, među koje spadaju: „U zečjem letu“ („Im Sommer des Hasen“, 1965), „Svetlost i ključ“ („Das Licht und der Schhlüssel“, 1984), „Crveni vitez“ („Der rote Ritter“, 1993), „Suterova sreća“ („Sutters Glück“, 2004), kao i više zbirki pripovedaka, poput „Ljubavnih priča“ („Liebesgeschichten“, 1972) i „Kada je sreća“ („Wenn es ein Glück ist“, 2008). Napisao je i biografiju Gotfrida Kelera (1977), i objavio više zbirki eseja i predavanja („Was ist europäisch“, 2010; „Literatur als Therapie?“, 1981, itd.). Za svoj književni rad dobio je gotovo sve najvažnije nagrade koje se dodeljuju u zemljama nemačkog govornog područja (Hermann-Hesse-Preis, Georg-Büchner-Preis i Grimmelshausen-Preis). Spada među nauglednije žive švajcarske pisce i važi za jednog od najcenjenijih današnjih germanofonih intelektualaca.

„Mi smo danas zabrinuti svedoci zločina koji se čine u nameri da se iskorene zločini druge strane – jer su, razume se, istinski zločini uvek zločini druge strane. I ti zločini ne samo da naše vlastite opravdavaju, već apsolutno zabranjuju da se za njih koristi isti naziv. Za suspendovanje civilizovane semantike u vlastitu korist, za pravedno falsifikovanje vlastitog bilansa uvek postoje najnužniji razlozi. Ko je bio žrtva poput Jevreja, ko više nikada ne želi da bude žrtva, da nikada više sebe ne gleda kao žrtvu, jer je u slici žrtve bio primoran da sebe omalovažava, da sebe prezire, da sebe posmatra očima zlikovca koliko god to bilo mučno, u njegovu perspektivu se uvlači slepa mrlja. Kako bi takav bio inače u stanju da u traženoj odmazdi prepozna žrtvu na drugoj strani, tj. vlastitu refleksiju? Takav sebi zauvek daje za pravo, čak dužnost, da terorom naziva samo neprijateljske poteze, te da zahtev da neprijatelj ovako ili onako iščezne nazove ni manje ni više nego pravednim. Da, takvo nešto priliči Jevrejima koji su pokazali i kojima je pokazano da nisu tek neki običan narod. Šoa, civilizacijski krah, svoje preživele je u odnosu na sve što čine ili ne čine opremila stalnom opremom privilegovane pravde, koja se više ničim ne da poništiti. Nijednom narodu kao nemačkom ne priliči da ćuti o primeni takve pravde.“
Adolf Muschg, „Trpeti znači vređati“