ARS AHUMANA
ANTROPOCENSKE ONTOGRAFIJE U UMETNOSTI I KULTURI 21. VEKA
Andrija Filipović

1,480.00 din 1,149.00 din

Arsu naslovu knjige je dvoznačno. Ars, kako termin danas uobičajeno prevodimo, znači umetnost. U tom pogledu, u ovoj knjizi autor razmatra različite umetničke prakse za koje smatra da imaju neposredne veze sa onim ahumanim. S druge strane, ars znači i veština. U tom smislu, autor razmatra različite tehnike kojima se ono ahumano konstruiše i kojima se ahumano zahvata. Ahumano je ono što se otkriva u trećoj ortogonalnoj projekciji, u dubini, kao transcendencija naspram dvodimenzionalne ravni imanencije. Dubina i transcendencija služe kao ontološki oslonac za kritiku imanencije jer imanencija je danas relativna (ako ne i apsolutna) imanencija kapitalizma, a njen glavni efekat je izumiranje biljnih i životinjskih vrsta, zagađenje i eksploatacija životne sredine i globalno zagrevanje – antropocen – uz patrijarhat i njemu pripadajuće forme rodnosti i seksualnosti. Nama je neophodna dimenzija dubine i transcendencije kako bismo mogli da konceptualizujemo otpor imanenciji kapitalizma i antropocena, da zamišljamo postkapitalističku i postantropocensku budućnost kao radikalno otvorenu ili zatvorenu u zavisnosti od toga koja nam je forma (ne)živog početna premisa. Zbog toga je i reč o veštinama koje su neophodne za konstrukciju treće dimenzije kao dubine transcendencije. Veštine kojima se dubina otkriva i proizvodi nalaze se u umetnosti, ali ih je moguće pronaći i drugde. Prakse otpora zasnovane na dimenziji dubine podrazumevale bi, u najoptimističnijem duhu, izgradnju sveta na posve drugačijim ontopolitičkim osnovama u otvaranju ka neodnosnom apsolutu koji leži u transcendentnoj dimenziji. U manje optimističnom duhu, misleće-osećajne prakse otpora zahtevale bi postajanje-otpornim i istrajavanje u ruinama koje stvaraju destruktivne forme života na ravni relativne imanencije, kao i prenamena onoga što se nalazi u datom stanju stvari i čuvanje prisvojenih ostataka unutar ravni relativne imanencije.