Theodor W. Adorno
ASPEKTI NOVOG DESNOG RADIKALIZMA

„Znam da Vi, gospodine Guy Verhofstadt, predstavljate vrstu političke klase koja veruje da globalni uticaj može da se postigne samo bombardovanjem“. Ovakvu i brojne slične kritike na račun militarizma, zloupotrebe moći, čestih vojnih intervencija koji nisu doveli ni do kakvog poboljšanja (u Iraku, Avganistanu, Libiji) godinama je u Evropskom parlamentu „levičarima“ upućivao jedan „desničar“, „engleski nacionalista“ i „suverenista“ – Nigel Farage. Adresati su se obično, kako se to može videti na brojim youtube videima, na to samo cinično smejali, jer ko još može da veruje da „socijalisti“, „socialdemokrati“, „levičari“, nisu istinski pacifisti, demokrati, ljudi posvećeni internacionalnoj pravdi i usrećivanju ljudi. Za nekog semiotičara, pak, koji posmatra politički život, neumitno se nameće jedan utisak: označeno je isuviše dugo klizilo ispod označitelja, da je gotovo potpuno iskliznulo. Ono na šta označitelj „levica“ danas referiše, nema mnogo veze sa referentom od pre 50 godina.
I upravo stoga se postavlja pitanje – šta nam to relevantno danas može poručiti Adornovo predavanje iz 1967. godina o desnici, koja je tada bila optuživana da pokreće ratove i sukobe, kojoj se pripisivala nekričnost, nedemokratičnost, nacionalizam, reakcionarstvo, bezosećajnost za potrebe i interese drugih i drugačijih, rasizam i neokolonijalizam? Danas znamo da su granice porozne i da nema oštrih dihotomija. Upravo je u Nemačkoj jedan visokopozicionirani poličar Socijaldemokratske partije Nemačke – Thilo Sarrazin – objavio 2010. godine knjigu „Nemačka samu sebe ukida. Kako našu zemlju stavljamo na kocku“ u kojoj je ponavljao najveći deo stavova koje je tradicionalna desnica zastupala i radio ono što je ona odvajkada radila: esencijalizovala lične i kolektivne identitete („ti si takav, bio si i bićeš“) i vrednosno hijerarhizovala kulture i posledično ljude. Nemcima su godile te stare melodije i knjiga je statistički najprodavanija „non-fiction“ knjiga u Nemačkoj u modernoj istoriji – do 2012. se prodala u oko 1.5 miliona primeraka, a njene delove su objavljivali Der Spiegel i Bild-Zeitung (Axel-Springer-Verlag).
Ako prihvatimo da linija razgraničenja između levice i desnice danas nije u svim vidovima tako jasna kako je bila, čini nam se, u Adornovo vreme, njegovo predavanje „Aspekti novog desnog radikalizma“ i dalje je izuzetno aktuelno, budući da problemi o kojima je govorio – ekstremni nacionalizam i rasizam, nedostatak empatije i tolerancije, nesamokritičnost, propaganda koja preuveličava i širi laži i poluistine – i dalje pritiskaju ne samo nemačko, nego, razume se, naše i druga evropska društva.
„Izlaganje Theodora W. Adorna o Aspektima novog desnog radikalizma iz 1967. spada u filozofova javna posredovanja. Kako je reč o čistom usmenom predavanju održanom na Bečkom univerzitetu, koje je do sada postojalo samo kao tonski snimak, ono je ostalo gotovo nepoznato. Međutim, više od pola veka kasnije još impresionira ekspresivnost analize koja se mestimično čita poput komentara na aktuelna dešavanja.“
Volker Weiss