Mišel Fuko
Volja za znanjem; istorija seksualnosti I
Prevela: Jelena Stakić
Karpos, 2006.
Nisam, nažalost, pronašao jedan tekst o Fukou koji sam objavio pre više godina i koji je imao izvesnog odjeka u našoj javnosti, koja i pored brojnih prevoda Fukoovog dela, mislim, naravno na stručnu javnost, nije pokazala naročito zanimanje za njegovo delo koje je, bez sumnje, ostavilo značajan trag u savremenom mišljenju. Kako valja razumeti ovaj pokušaj Dejana Aničića da redakcijom starog prevoda Jelene Stakić iz 1978. godine, ovog Fukoovog dela iz srednje faze, što nije postupak ustaljen u ovoj sredini, koja je danas još manja nego što je bila da, možda, oživi ponovni interes za novo čitanje Fukoa? Jer, Fuko se jedva i pominje u našim udžbenicima filozofije. Da podsetim, recimo, da je značajan projekat ponovnog prevođenja Ničea izgleda zapao u nepremostive teškoće. O razlovima za svoj poduhvat Aničić razložno govori u “Belešci za novi prevod Volje za znanjem“: “Mišel Fuko se“, piše Aničić, “na srpski prevodi u kontinuitetu od preko 35 godina i u toj prevodilačkoj istoriji takođe se lako uočavaju svi ovi fenomeni terminološke neusaglašenosti (ona je, međutim, u izvesnom smislu upravo zbog toga zanimljiva, budući da te razlike u prevodilačkim rešenjima ponekad reflektuju kulturne osobenosti određenog trenutka). U nastavku ćemo se koncentrisati na tri konkretna teoretska pojma koja smo drugačije preveli u odnosu na prvi prevod iz 1978. godine. To su dispozitiv umesto ranijeg mehanizam, moć umesto ranijeg vlast i diskurs umesto govor.“
Moram da kažem da ova beleška deluje isuviše skromno u odnosu na značaj koji novi prevod ima u odnosu na stari pošto su ova tri termina: dispozitiv, moć i diskurs, umesto starih: mehanizam, vlast i govor, doista, osnovni u Fukoovom konceptu, njegovoj teoriji, koja nipošto nije nešto stabilno i koja se menja od projekta do projekta, kao što je to slučaj i sa ovom “Istorijom seksualnosti I” koja je, kao i drugi Fukoovi projekti, ostala nezavršena. Uostalom, Fuko i sam više nego jasno, definiše ove termine pišući da moć nije vlast a diskurs nije govor, dok je u pogledu dispozitiva očigledno da ga ne treba prevoditi budući da je u ovoj nestabilnoj trijadi dispozitiv ono što je najstarije i što joj kao dispozicija, odnosno sama mogućnost, stoji u osnovi.
Poklič “Zaboraviti Fukoa!”, kao što je poznato, dolazi od Bodrijara, ali ne bi bilo Bodrijarovih simulakruma da nije bilo Fukoove arheologije znanja koja je promenila idealistički koncept o privilegovanom statusu kognitivnog subjekta i zamenila ga diskursom, ili arhivom, iz kojih dolazi ova složena igra moći, znanja i samog diskursa koji proizvodi i umnožava moderni subjekt ili subjekte. Posle Fukoovih arheoloških istraživanja postalo je očigledno da su ovi složeni, nestabilni i otvoreni odnosi moći i znanja, znanja i moći koji stvaraju ove teške i anonimne diskurse, kao i moderni diskurs o seksualnosti koji je ovde analiziran kao, u osnovi, politički dispozitiv tzv. “normalizujućeg društva“ ili “seksualnog društva“, odgovorni za arheološki status starog subjekta. Postoji još jedan razlog radi kojeg je Aničić veoma u pravu kada insistira na novom prevodu, pošto Fuko eksplicitno govori o tome da seksualnost i moć nisu nikakve ontološke, prirodne strukture, budući da seks nema svoju “prirodu“ i ne pripada “prirodi“ nego diskursu i diskursima, odnosno arhivu i arheologiji modernog znanja. “Nema sumnje da treba biti nominalist”, piše Fuko, “moć nije jedna ustanova i nije jedna struktura, ona nije izvesna snaga kojom su neki obdareni: moć je ime koje se nadeva nekoj složenoj strateškoj situaciji u datom društvu“.
Kako, dakle, “zaboraviti Fukoa“ koji je na kraju sva pitanja ostavio otvorenim u ovom polemičkom i polisemičkom disputu pa i ono o “pravu smrti i moći nad životom“. Jer je tvrdnja “seks jeste vredan smrti“, samo ironija jednog dispozitiva.