Le Korbizje (Le Corbusier, 1887 1887–1965), plodotvoran i svestran teoretičar, pisac i arhitekta u tradiciji Internacionalnog stila koji se u SAD i Evropi razvio kao arhitektonski pravac tokom 1920-ih i 1930-ih, da bi polovinom 20. stoleća postao dominantan arhitektonski trend. Korbizjeov uticaj na arhitekturu dvadesetog veka nemerljiv je. Iako je najviše projektovao privatne kuće, najpoznatiji je po svom doprinosu urbanizmu, objektima za stanovanje koji imaju ogroman broj stambenih jedinica i javnim administrativnim zdanjima za rad birokratskih struktura. Bio je među prvima koji je u gradnji koristio grubi beton a razvio je stil koji funkcionalnost kombinuje s izražajnošću. Le Korbizje je bio i slikar čija su dela poluapstraktne forme iznikle iz kubizma, a takođe je dizajnirao i nameštaj.
Le Korbizje je rođen u Švajcarskoj kao Šarl-Eduar Žanre (Charles-Édouard Jeanneret). Planinski gradić La Šo-de-Fon u kome je rođen i odrastao bio je poznat po tradiciji časovničarstva kojim se bavio i Le Korbizjeov otac. U svom rodnom mestu se kao trinaestogodišnjak upisao u Školu ukrasnih zanata u kojoj je izučio emajliranje i rezbarenje brojčanika ručnih časovnika. Le Korbizje je 1902. godine osvojio nagradu za brušenje i graviranje kućišta jednog ručnog časovnika. Verovatno najvažniji uticaj na mladog Le Korbizjea izvršio je njegov profesor Šarl L’Eplatnije koji je Le Korbizjea upoznao sa stilom Art Nouveau.
Nakon što se, uz podršku svog profesora L›Eplatnijea, posvetio arhitekturi, Le Korbizje je 1905. godine projektovao i svoju prvu kuću u rodnom mestu. Tokom sledećih nekoliko godina on se napajao arhitekturom oblasti Mediterana i Centralne Evrope i radio je ukupno pet godina u različitim arhitektonskim biroima vodećih arhitekata svog vremena, između ostalih u biroima Jozefa Hofmana, Ogista Perea i Petera Berensa.
U Pariz se Le Korbizje konačno doselio 1917. godine i tu je počeo da se bavi slikarstvom. Od 1918. pa do 1925. godine blisko je sarađivao sa kubističkim slikarom Amedeom Ozanfanom – čime počinje Le Korbizjeova slikarska i književna karijera – s kojim je razvio slikarski pravac purizam u kome se svakodnevni predmeti oslikavaju u svojevrsnoj poluapstraktnoj formi, kao što to vidimo na Le Korbizjeovoj slici Mrtva priroda s mnoštvom predmeta (1924). Francuski slikar Fernan Leže snažno je uticao na Le Korbizjeovo docnije slikarstvo.
Le Korbizje i Ozanfan zajedno su objavili 1918. godine svoj puristički manifest pod nazivom Nakon kubizma, a 1920. godine Le Korbizje, Ozanfan i francuski pesnik Pol Derme osnovali su polemički avangardni časopis L’Esprit Nouveau (Novi duh) koji je bio orijentisan na umetničke i humanističke teme i okupljao je izvrsne saradnike koji su zastupali arhitektonske i urbanističke ideje koje su se protivile „stilovima“ prošlosti i razradama nestrukturisane dekoracije a u odbranu funkcionalizma. Upravo je u časopisu L’Esprit Nouveau Šarl-Eduar Žanre prvi put upotrebio pseudonim Le Korbizje koji zapravo potiče od jednog njegovog pretka. Mnoštvo članaka koje je Le Korbizje objavio u časopisu L’Esprit Nouveau sabrano je u knjigu Ka jednoj arhitekturi (1923).
S Pjerom Žanreom, svojim bratom od strica, Le Korbizje je počeo da radi 1922. godine i ta saradnja trajala je osamnaest godina. Iste te 1922. godine Le Korbizje je na pariskom Jesenjem salonu izložio projekte na kojima su prikazana osnovna obeležja njegovih kuća za privatno stanovanje: samostojeći stubovi koji drže građevinu kao i ravne, neukrašene fasade. Budući da je o zgradama razmišljao kao o „mašinama za život“ Le Korbizje je projektovao enterijere tako da se njima širi prostor za stanovanje. Primer ovog arhitektonskog pristupa nudi niz takozvanih Sitroan (Citrohan) kuća iz perioda 1920–1922. godine.
Prva privatna kuća koju je projektovao u Parizu bila je kuća namenjena Ozanfanu i datira iz 1922. godine. Kuća koju je 1923. godine projektovao za Raula la Roša (koji je preminuo 1965. godine) postala je sedište Fondacije Le Korbizje odmah po njenom osnivanju 1968. godine. Vila Savoj u Poasiju (koja je nastala između 1929. i 1930. godine) sagrađena je od betona i gipsanih zidova i tipičan je predstavnik Le Korbizjeove kuće koja je smeštena na jednoj čistini, u polururalno okruženje. Samo zdanje počiva na pravougaonoj celini s ravnom, belom fasadom i vodoravnom trakom prozora koji se nalaze jedan uz drugi dok čitavu konstrukciju podupire sa spoljnih strana niz belih stubova. Kada je 1930. godine završio rad na ovoj kući Le Korbizje se oženio manekenkom Ivon Gali.
Krajem 1920-ih Le Korbizje se svojski posvetio projektovanju zgrada javnog sektora. Kada se 1927. godine prijavio na konkurs za izgradnju nove zgrade Lige nacija u Ženevi, njegova prijava je eliminisana zbog neispunjavanja jednog tehničkog uslova, ali je njegov rad ovom diskvalifikacijom privukao na sebe pažnju međunarodne javnosti. Kada je 1928. godine osnovan Međunarodni kongres savremene arhitekture (CIAM) s ciljem da promoviše modernu arhitekturu, Le Korbizje je aktivno učestvova u organizaciji ove institucije i to u svojstvu sekretara francuske sekcije i pomogao je u izradi Atinske povelje 1933. godine koja je doneta tokom četvrtog zasedanja Kongresa održanog u Atini pod nazivom „Funkcionalni grad“.
U komunističkom Sovjetskom Savezu Le Korbizje je pobedio na konkursu za izradu zgrade Centrosojuza (1929-1935), a 1931. godine sačinio je nacrt za moskovsku Palatu sovjeta. U njegovom Švajcarskom paviljonu u pariskom Međunarodnom univerzitetskom gradu (1930-1932) dominira pravougaona konstrukcija koju podupiru stubovi. Istom ovom prostoru u Parizu Le Korbizje je 1959. godine dodao i svoj Brazilski paviljon. Među zdanjima javnog sektora koja je projektovao tokom 1930-ih godina, svakako treba spomenuti i Le Korbizjeovu zgradu brazilskog Ministarstva obrazovanja i zdravlja u Rio de Žaneiru (1936).
Tokom perioda Drugog svetskog rada Le Korbizje je izložio svoju koncepciju Modulor kojom je nastojao da arhitektonske sadržaje dovede u smislen odnos sa ljudskim proporcijama, pa je konkretne izračune vršio imajući u vidu takozvani „zlatni presek“ iako se krajni rezultat uvek izražavao u racionalnim brojevima. Svoju viziju objekata za stanovanje koji imaju ogroman broj stambenih jedinica prvi put je ostvario izgradnjom osamnaestospratnice Stambena jedinica (Unité d’Habitation) koja je u Marseju građena između 1945. i 1952. godine. Ubrzo je usledila izgradnja novih stambenih kompleksa poput ovog u Marseju. Među poznate Le Korbizjeove građevine spadaju još i sedište Ujedinjenih nacija u Njujorku (1949-1951), katolička kapela Notre Dame du Haut (Bogorodica od visine) u francuskom mestu Ronšan (1950-1955), Nacionalni muzej umetnosti Zapada u Tokiju (1960) i Karpenter centar za vizuelne umetnosti pri Univerzitetu Harvard (1964).
Le Korbizje je puno pisao kako bi promovisao svoje ideje o arhitekturi. Među njegove knjige spadaju Urbanizam (1929), Kada su katedrale bile bele (1937), Povodom urbanizma (1946) i Modular I (1948).