Akcija!
pravo_na_lenjost_min
pravo_na_lenjost

PRAVO NA LENJOST
Pol Lafarg

880.00 din 599.00 din

-32%

„Čudno ludilo obuzelo je radničku klasu svih zemalja u kojima vlada kapitalistička civilizacija. Ovo ludilo je izazvalo individualnu i društvenu bedu, koja muči tužno čovečanstvo već dva veka. To ludilo jeste ljubav prema radu, ona neobuzdana strast za radom koja ide čak do iscrpljivanja vitalnih snaga individue i njenog potomstva. Umesto da ovaj duševni poremećaj suzbijaju, sveštenici, ekonomisti i moralisti blagosiljaju i veličaju rad. … Radite, radite, proleteri, kako biste uvećali društveno bogatstvo i svoju bedu; radite, radite, kako biste, još više osiromašivši, imali razloga da radite i da budete bedni. To je neumoljivi zakon kapitalističke proizvodnje. Slušajući lažljive reči ekonomista, proleteri se predaju dušom i telom poroku rada i guraju celo društvo u one industrijske krize hiperprodukcije koje potresaju društveni organizam. Tada se, usled suvišnog nagomilavanja robe i zbog nedostatka potrošača, fabrike zatvaraju a glad počinje hiljadostrukim bičem šibati radnički narod. Proleteri koji su zaluđeni dogmom o radu ne vide da je suvišni rad, kome su se oni predali u prividno dobrim vremenima, uzrok njihove sadašnje bede…“

Pol Lafarg

„Delo Pravo na lenjost je bio publicistički uspeh. Pre 1917. godine ni jedno društveno-revolucionarno delo, osim Manifesta komunističke partije, nije prevedeno na toliko jezika. Izveštaji od Rusije do Španije dokazuju koliko često je ova brošura bila povod za žustre rasprave na radničkim skupovima. Osim toga, priznanje se širilo daleko izvan proleterskog tabora. Buržoaski autori, koji inače ne bi pisali recenzije o socijalističkoj literaturi, hvalili su Lafargovu „briljantnu paradoksalnost“. Ljutiti spis je posejao temeljnu sumnju po političkim rovovima. U Istočnom bloku su ga birokrate držale pod ključem u ormanu s otrovom, da ne bi ugrozio socijalistički moral.“

Gijom Paoli

Opis Proizvoda

„Spis Pravo na lenjost je bio publicistički uspeh. Pre 1917. godine ni jedno društveno-revolucionarno delo, osim Manifesta komunističke partije, nije prevedeno na toliko jezika. Izveštaji od Rusije do Španije dokazuju koliko često je ova brošura bila povod za žustre rasprave na radničkim skupovima. Osim toga, priznanje se širilo daleko izvan proleterskog tabora. Buržoaski autori, koji inače ne bi pisali recenzije o socijalističkoj literaturi, hvalili su Lafargovu „briljantnu paradoksalnost“. Ljutiti spis je posejao temeljnu sumnju po političkim rovovima. U Istočnom bloku su ga birokrate držale pod ključem u ormanu s otrovom, da ne bi ugrozio socijalistički moral.
Prošlo je više decenija, peripetije i dela starog radničkog pokreta odavno su postali istorija, kada je knjižica doživela drugu mladost. Sada je pohvala lenjosti postala popularna, uklapala se u subkulturu i reklamne spotove, u gerilu zabave i društvo zabave u isti mah. Činilo se da Lafargov pristup čini podnošljivim potrošački hedonizam i subverziju, individualizam i politiku. Sa ovim novim tumačenjem došli su novi nesporazumi.

Ipak se ne sme potceniti koliko je ta teza bila i ostala neprijatna. Podsetimo na to da je kancelar Šreder (Schröder), kako iznosi list Bild, svoj program mera za pogoršanje položaja nezaposlenih objavio populističkom parolom: „U ovoj zemlji nema prava na lenjost!“ Odjednom je ponovo bila tu, sveta alijansa radnog morala koja propoveda umerenost da bi bolje mogla da ćuti o bogatstvu. Nijedna partija, od levih do desnih, ne propušta da na svojim izbornim plakatima opeva nužnost rada i da ga više obećava. Ali koliko god da je kult žrtve raširen, socijaldemokratska partija ima prednost u istorijskom smislu. Ona je ipak oduvek bila partija rada. Otuda ne čudi što joj je Pravo na lenjost od početka bilo trn u oku. Crvene poslanike koji su nastojali da buržoaski tabor uvere u to da osmočasovni radni dan ne znači odmah propast sveta, nije posebno zabavljala tvrdnja da bi prava mera bio tročasovni radni dan. Verovatno treba zahvaliti Lafargovom istaknutom položaju unutar pokreta što je uopšte došlo do objavljivanja knjige. Biće da su oproštena „preterivanja“ vatrenog polemičara. A Engels Eduard Bernštajn (E. E. Bernstein) je ipak upozoravao da se delo ne prevodi na nemački: „Čuvajte se, i Francuzima je čak bilo mestimično prejako!“ Shodno tome, nemački izdavači su smatrali za potrebno da se u predgovoru formalno izvine za neobični ton spisa. Pamflet je nedvosmisleno predstavljan pre kao kabaretska numera, nego kao teza koju treba ozbiljno shvatiti i tako je prigušivan: namera autora svakako nije bila da drugove posle pauze za ručak zabavi dobrom farsom, pre nego što pređu na aktuelni dnevni red.“ …

„… Na prvi pogled bi se dakle moglo pomisliti da se film brzo odmotao unazad u Lafargovo vreme. Ali utisak vara. Ako Pravo na lenjost čitamo imajući u vidu sadašnju situaciju, onda suštinske razlike postaju očigledne. Mi danas ne doživljavamo cikličnu krizu hiperprodukcije, već jedinstvenu situaciju: dodatna vrednost je iz industrijske proizvodnje pobegla u fiktivni kapital. Glavni izvor uvećanja novca nisu više čelik i ugalj, nije ni high-tech, nego „finansijski produkti“, što znači: dugovi. Stanovništvo zavisno od plate relevantno je još samo ukoliko može da se zadužuje i može da plaća ceh bankama i državama. Ostali su upravo suvišni. Tako su u postindustrijskim zemljama produktivni poslovi postali toliko retki da, kako piše magazin milionera, Forbs, „šanse za uspeh radničke klase svedene su na karijere o kojima se najviše mašta – na karijeru u zabavi, sportu ili suviše često u kriminalu.“ Pošto nema perspektive, ostaje još samo brzo, predatorsko otimanje u sadašnjem vremenu. Tu se bankar ne ponaša drugačije od engleskih pljačkaša. Danas fali pravi Lafargov adresat: radnički pokret (koji bi on rado video kao anti-radnički pokret) klinički je mrtav, pobeđen i rasut na klasnom bojnom polju. To u prvom redu znači da je kapital prepušten sam sebi, bez društvenih protiv-snaga koje bi mogle da obuzdaju njegove tendencije kamikaze.

Namera koju je Lafarg sledio svojom satirom postala je najzad suvišna. Ne treba više da negodujemo protiv „morala i socijalnih pouka koje je posejala vladajuća klasa“: vladajuća klasa je sama porušila svoje moralne standarde. Ono što je posejala poslednjih decenija su bezobzirni egoizam, poricanje opšteg dobra, preziranje produktivnog rada u korist brzog zgrtanja novca, korupcija, utaja poreza, slepilo u odnosu na budućnost i izvanredna mera nekompetentnosti i gluposti. Sada je zabrinuta za žetvu.

Rezultat je razantan porast demotivacije. Galupov indeks angažovanosti za 2011. godinu ovako o tome izveštava: „Rezultati su zastrašujući. Po njima je tek 13% radnika u Nemačkoj emocionalno vezano za svog poslodavca. Većina (66%) je samo neznatno vezana i obavlja dužnost po propisu. A čitavih 21% ne oseća čak nikakvu emocionalnu vezu sa radnim mestom. Drugim rečima, te kolege mrze svoj posao i aktivno rade protiv interesa preduzeća“ – zanimljiv izbor reči: demotivisani se ne žigošu kao „lenji“, oni „aktivno rade“ i upravo je to neprihvatljivo. Kao što kategorija rad više ne valja za opisivanje pozitivnog učešća u sistemu, lenjost više nije odgovarajući naziv za nepokornost. Da bismo aktuelizovali Lafarga, moramo rad da zamenimo sa zavisnost a lenjost sa demotivisanost. Zavisnik, pa i onaj zavisan od rada, pati od tromosti, odvikavanje stalno pomera za sutra, lenjo klizi niz tobogan svakodnevice. Nasuprot tome, demotivisanost zahteva punu meru snage otpora i odlučnosti. Potrebna je, na primer, nova vrsta samodiscipline da se ne odgovori na zahteve kompjutera „u realnom vremenu“ i da se na elektronsku poštu ne odgovori nekoliko dana. Demotivisanost je proces odvezivanja, distanciranje od prethodno montiranih ciljeva koji hoće da nas pokrenu.
Lafarg je našu epohu sasvim adekvatno nazvao po karakteru njene proizvodnje: doba falsifikovanja. Ne falsifikuju se samo pojedini proizvodi, već prvenstveno pobude koje se plasiraju za društvenu reprodukciju. Čudno je samo što falsifikovana motivacija još može da operiše. Zato je nužno jednom snažno ismejati manične finansijske igre, zaglupljujući nerazumljiv govor menadžmenta, glupe izborne kampanje, cinične medijske highlights, omamljujući kulturni život, ciljno vođena optimiranja učinka, verovanje stanovništva preživara. Utoliko Lafargov impuls, uprkos svim prevaziđenim argumentima, ostaje savremen. I danas je, kao i onda, reč o tome da se slomi identifikacija sa mehanizmima koji nas melju. I danas se kao i onda postavlja pitanje: kako želimo da živimo? I šta nas u tome sprečava? Iz ćorsokaka sadašnjosti ne može se više izvesti nikakva utopistička perspektiva. Utoliko snažnija ostaje želja da se dâ „slobodnog maha ljudskim strastima“.“

Gijom Paoli, „Protiv ozbiljnosti života“, pogovor Pravu na lenjost.

Prevod: Goran Bojović i Mirjana Avramović
Broj strana: 121
Godina izdanja: 2016, 2019.