Akcija!
geremek_omot-min-min
geremek_omot

ISTORIJA SIROMAŠTVA
Bronislaw Geremek

1,980.00 din 1,349.00 din sa PDV-om

-32%

Čak i u „hristijanizovanom“ srednjem veku nije bilo mnogo razumevanja za siromašne – osim ako siromaštvo nije bilo dobrovoljni izbor – i uzroci siromaštva su često bili predmet teoloških mistifikacija. Siromašni su igrali ulogu u spasenju bogatih kao objekti dobročinstva („Bog bi mogao da učini sve ljude bogatima, ali hteo je da postoje i siromašni na ovome svetu, kako bi bogati imali priliku da iskupe svoje grehe“) i kao oni koji se mole za svoje dobročinitelje. Sa izbijanjem ekonomskih kriza krajem srednjeg veka, koje su naročito pogodile Evropu u 16. veku, sa povećanjem broja prosjaka i osiromašenog seoskog stanovništva koje nadire u gradove, na siromaštvo se sve više gleda kao na opasno, štetno i kao na uzrok društvene nestabilnosti. Siromašnima se zabranjuje da prose i uvodi se stroža razlika između „pravih“ siromaha i onih sposobnih za rad, koji se potom prisiljavaju na rad. U 16. veku dolazi do sekularizacije socijalne pomoći i gradovi preuzimaju nekadašnju ulogu crkve u raspodeli milostinje i u ovom veku se otuda začinju prve moderne institucije socijalne zaštite. Međutim, istovremeno dolazi i do prvih primena represivnih mera prema siromašnima (kako bi sprečio i kaznio zloupotrebu nove socijalna zaštite, grad Ruan 1566. podiže četiri vešala) i one će se u narednim vekovima pojačavati.

Opis Proizvoda

Bogati i moćni u državi i crkvi izražavali su, tokom vekova, pomešana osećanja prema siromašnima, koja su oscilirala između sažaljenja i straha, samilosti i gnušanja. Ova studija, koja se bavi ekonomskim, društvenim i verskim aspektima siromaštva, nudi odgovore na to kako su takvi stavovi uticali na javno i privatno delovanje u odnosu na siromašne i baca svetlost na promenjivu prirodu uzroka siromaštva u Evropi od srednjeg veka do naših dana.

Čak i u „hristijanizovanom“ srednjem veku nije bilo mnogo razumevanja za siromašne – osim ako siromaštvo nije bilo dobrovoljni izbor – i uzroci siromaštva su često bili predmet teoloških mistifikacija. Siromašni su igrali ulogu u spasenju bogatih kao objekti dobročinstva („Bog bi mogao da učini sve ljude bogatima, ali hteo je da postoje i siromašni na ovome svetu, kako bi bogati imali priliku da iskupe svoje grehe“) i kao oni koji se mole za svoje dobročinitelje. Sa izbijanjem ekonomskih kriza krajem srednjeg veka, koje su naročito pogodile Evropu u 16. veku, sa povećanjem broja prosjaka i osiromašenog seoskog stanovništva koje nadire u gradove, na siromaštvo se sve više gleda kao na opasno, štetno i kao na uzrok društvene nestabilnosti. Siromašnima se zabranjuje da prose i uvodi se stroža razlika između „pravih“ siromaha i onih sposobnih za rad, koji se potom prisiljavaju na rad. U 16. veku dolazi do sekularizacije socijalne pomoći i gradovi preuzimaju nekadašnju ulogu crkve u raspodeli milostinje i u ovom veku se otuda začinju prve moderne institucije socijalne zaštite. Međutim, istovremeno dolazi i do prvih primena represivnih mera prema siromašnima (kako bi sprečio i kaznio zloupotrebu nove socijalna zaštite, grad Ruan 1566. podiže četiri vešala) i one će se u narednim vekovima pojačavati.

Počev od kraja srednjeg veka, broj siromašnih u Evropi neprestano raste: gubljenjem ili napuštanjem zemlje seosko stanovništvo postaje nadničarsko, a u doba industrijalizacije zanatlije gube svoj status i nezavisnost i nalaze nesigurne poslove u industrijskim pogonima. Iako se suzbija apsolutno siromaštvo, jaz između bogatih i siromašnih biva očigledniji. Pitanje siromaštva je ono koje generiše prve utopijske socijalističke ideale.

Bronisław Geremek pokazuje u kojoj meri je ključnu ulogu igralo siromaštvo u evropskoj istoriji. Njegova briljantno napisana studija baca novu svetlost na delovanje pojedinaca, grupa i nacija i na ono što je ležalo u osnovi najvećih društvenih promena na starom kontinentu. Istorija siromaštva. Beda i milosrđe u Evropi se smatra jednim od neizostavnih istorijskih radova o ovoj temi ekonomske i društvene istorije.

Prevod: Ljubica Rosić
Povez: Broširani povez
Godina izdanja: 2015.

Uloga siromašnih u društvenoj harmoniji

 

danasrslogo 001Gianmaria Ortes, koga je Marx smatrao jednim od najvećih ekonomista XVIII veka, pisao je 1774. godine „Bogatstvo nacije odgovara njenom stanovništvu, a njegovo siromaštvo odgovara njenom bogatstvu. Vrednoća jednih je uzrok lenjosti drugih. Siromasi i besposličari su neizbežni proizvod bogatih i vrednih. Venecijanski monah iz kamaldoleškog (benediktanskog) reda, izražava ovim rečima uverenje da je siromaštvo prirodna pojava koja predstavlja sastavni deo društvenog poretka.

U raspravi o pravima siromašnih, anglikanski sveštenik Joseph Townsend je smatrao da je beda garancija stalnog dotoka radnih ruku za najteže poslove, pošto glad „ne samo da izaziva miran, tih i neprestani pritisak, već nagoni na najveći napor, kao najprirodniji motiv jedinstva i rada“. Sličan stav zauzimao je početkom XVIII veka Bernar Mandeville u Bajci o pčelama, smatrajući normalnim da siromaštvo predstavlja garanciju za ponudu radne snage. „Nijedan čovek, kad bi to od njega zavisilo, ne bi hteo da odnosi siromaštvo i teško radi za goli život. Ali nužna potreba za jelom i pićem, a u hladnim uslovima i odećom i krovom nad glavom, čini da ljudi pristaju na sve što se samo može izdržati. Kad niko ne bi imao potrebe, niko ne bi radio.“ Iz izlaganja o nužnosti siromaštva Mandeville izvodi zaključak da je „u slobodnom narodu, u kome ropstvo nije dozvoljeno, najveće blago velika masa sirotinje koja radi“.

Konstatovanje ogromnih razmera bede javljalo se, ne samo u kontekstu njenog prihvatanja kao nužnog zla (Mandeville se pozivao na to da je „čitava zemlja prokleta i za nas nema drugog hleba do tog koji jedemo u znoju lica svog“) ili pak, posledice podele društvenih funkcija, već i pretnje za javni red i smetnje u pravilnom funkcionisanju društvenog sistema. Malthus se može smatrati najglasovitijim predstavnikom ove tendencije: tretirajući pauperizam kao pojavu opasnu za društvenu ravnotežu, njegove izvore vidi u prevelikom broju radničkog stanovništva. Po Malthusovom shvatanju, upravo je pauperizam tretiran kao neizbežna pojava koja sve više jača, u zavisnosti od demografskih stanja, koju je teško kontrolisati.

Zajednička osnova različitih mišljenja izricanih o pitanju siromašnih, o kojima smo prethodno raspravljali, predstavljalo je uverenje o glavnom karakteru rada kao istinskog stanja siromašnih ljudi. Obezbeđenje mogućnosti rada vršilo je istovremeno ulogu društvene pomoći i instrumenta borbe s padom društvenog morala. U utopijskim vizijama reorganizacije društvenog poretka, a njih je mnoštvo u delima novovekovne Evrope, rad je tretiran kao lek kako za siromašne, tako i za zločin. Zabrinutost moralnim posledicama siromaštva preti uverenje o zastrašujućim posledicama života u besposličarenju, a na račun društva. Zato se prisiljavanje na rad neprestano vraća u savremenim istraživanjima siromaštva u socijalnoj politici, ono je i osnovna forma državne intervencije u sistem socijalnog staranja. Dovoljno je pomenuti francusku praksu depots de mendicite koju Napoleonova administracija uvodi i u Italiju kao represivno-edukativni sistem za prosjake i siromahe. U Engleskoj tzv. Workhouse Test Act iz 1723. godine koji omogućuje parohijama da se povezuju radi stvaranja zajedničkih radnih domova, ne samo da je kršio načelo odgovornosti lokalnih zajednica za „svoje“ siromahe, već i ispoljavao netrpeljivost imućnih slojeva prema besposličarenju siromašnih: prinudni rad je tretiran kao specifični društveni lek. Pravilnici o radnoj disciplini u prvim fabrikama poticali su iz istih pretpostavki.

Uverenje o nužnoj intervenciji države povodom pitanja socijalnog staranja bilo je jasno formulisano u XVIII veku. Montesquieu je dokazivao da je država dužna da svima osigura odgovarajuća sredstva i uslove za život. to treba da bude izraženo pre svega u pravu na rad. „Čovek koji ne poseduje ništa, a kome se zabranjuje da prosi, ima pravo da zahteva da mu se omogući da živi od rada“ – govorili su francuski enciklopedisti. Svest o odgovornosti društva za siromaštvo vodilo je formiranju državne socijalne politike koja se ostvarivala kao težnja ka formiranju sistema socijalne zaštite ili pak kao državna kontrola dobrotvornih ustanova. Uostalom, stepen državne intervencije zavisio je od mnogih faktora. U XIX veku ograničavana je u ime doktrine liberalizma, u XX se zahtevalo njeno proširenje. Znatne razlike javljale su se između pojedinih zemalja – u Francuskoj intervencija države tokom XVIII i XIX veka nesumnjivo je bila jača nego u Engleskoj, gde su državne vlasti organizovale pre svega borbu sa skitničkim načinom života, ostavljajući lokalnim vlastima, parlamentu, a u Škotskoj prezviterijanskim crkvama, nadzor nad socijalnim staranjem.

Engleski akt, usvojen u parlamentu 1834. godine, nazvan „Novim zakonom o siromašnima“, može se smatrati pravom pobedom načela da socijalno staranje mora da bude podređeno interesima tržišta rada: strogost represivnih mera treba da poveća atraktivnost rada. Pomoć siromašnima smata se štetnom, ako im omogućava bolji život nego kad rade. Na taj način prinudni rad ima samo ekonomski karakter. U radnim domovima uspostavlja se zatvorska disciplina, tako da oni postaju instrument straha. Meru efikasnosti ovih odluka daje sumorna slika domova u Dickensovim romanima. Istovremeno su nestajale prepreke za kretanje radne snage, strah od radnih domova gurao je višak radne snage iz sela u grad. Politika javnog socijalnog staranja trebalo je da bude svedena na minimum. Ipak, društveno-ekonomska situacija primoravala je – kako u slučaju Engleske, tako i drugih zemalja koje su donele odluke – na stvaranje sistema javnog staranja. Zakoni o siromašnima su iščezavali (u Engleskoj su ukinuti 1929. godine), a državne vlasti su preuzimale aktivnosti koje se tiču nezaposlenosti, staranja o deci i starcima, zdravstvene zaštite itd.

Iza svih doktrina socijalnog staranja industrijske epohe mogu se zapaziti dva najkarakterističnija uverenja. Pre svega je to tretiranje pauperizma ili pak njegovih naročito izraženih oblika kao zabrinjavajuće pojave koju treba podvrgnuti mehanizmima kontrole i ograničavati. Prethodno predstavljeno mišljenje o potrebi siromaštva kao podsticaja za rad nije uopšte protivrečno ovom uverenju. Francuski lekar Philippe Hecquet, koji je smatrao da mudrost zahteva održavanje razlika u materijalnoj situaciji i postojanje siromašnih, upravo je pisao: „Postojanje siromašnih je nužno, ipak, ne bi trebalo da bude jadnika (miserables). Dok prvi predstavljaju sastavni deo političke ekonomije, postojanje drugih je stid za čovečanstvo.

Prosvetiteljsko uverenje o vezi društvenog progresa sa osećanjem ljudske solidarnosti, kao i sa glavnim značajem prosvete za prevladavanje prepreka na putu napretka, vodilo je tretiranju bede kao posledice zaostalosti siromašnih i nepostojanja opšteljudske solidarnosti bogatih. Condorcet, Godwin ili Wolff dokazivali su da je pomoć siromašnima osnovni izraz ljudskih osećanja, a represivna delovanja društvenih institucija su negiranje načela ljubavi čoveka. Thomas Paine je pisao o tome: „Ima nečeg lošeg u vladajućem sistemu, ako vidimo da starce šalju u domove rada, a mlade na vešala. Spoljašnji prividi u takvim zemljama izgleda da svedoče o potpunoj sreći, ipak, od očiju prosečnog posmatrača skriveno je mnoštvo bednika, koji mogu da očekuju da tek nešto više od toga da umru od gladi i u sramoti. Siromasi ulaze u život već noseći žig svoje sudbine; ne možemo ih kazniti pre nego što se ne preduzmu efikasne mere protiv bede. Promocija zaštitničkih stavova izražavala se naročito u razvoju škola za siromašnu decu. Stvaranje takvih škola zahtevali su još renesansni mislioci, a dobrotvorne ustanove, kako u katoličkoj Veneciji, tako i kalvinističkoj Ženevi, realizovale su taj program; uostalom, protestantske sredine su u ovoj oblasti radile znatno doslednije i efikasnije nego katoličke. Philantropinum, uzorna škola u Desau, koju je osnovao i vodio u periodu 1774-1785. godine J. B. Basedow, bila je primer realizacije programa ljubavi čoveka, odnosno, filantropije. Filantropski pokret je isticao privatno dobročinstvo, u njemu je tražio oslonac za postojanje karitativnih školskih ustanova i drugih oblika pomoći za siromašne, jer su se na taj način više postvarivale motivacije nego u slučaju javne zaštite i davane su trajne osnove za društveni mir. Tretirajući siromaštvo kao rezultat lošeg načina života, škole su se smatrale načinom vaspitavanja u poslušnosti, usađivanja radnih navika i poštovanja pravnog poretka.

Humanizam i filantropija pokušavali su da dobročinstvo oslone na svetovna načela, vršili su svojevrsnu laicizaciju ljubavi prema bližnjem, isto kao što je pokret gradske reforme bolnica i utočišta u prvoj polovini XVI veka vršio laicizaciju karitativnih ustanova. U oba slučaja dolazilo je do usvajanja i mešanja starih i novih ustanova i stavova. Privatno dobročinstvo i javna zaštita međusobno su se dopunjavali – jedni i drugi služe traženju sreće. Razvoj laičke filantropije stvarao je nove podsticaje koji reaktiviraju hrišćanske stavove, izražavane kako u individualnim aktivnostima, tako i u akcijama crkvenih ustanova. Teško je ne zapaziti pozitivne posledice svih tih poduhvata koji su donosili realnu pomoć onima kojima je bila potrebna. Ublažavali su posledice pogoršanja životnih uslova i sudbinskih događaja, sprečavali procese demoralizacije i društvene dezorganizacije. Ipak, očigledno je da su u odnosu na masovne razmere pauperizma to bila sama palijativna sredstva.

Paternalizam svih dobrotvornih poduhvata bio je nesumnjivo veoma odbojan faktor. Više puta iskazivano gledište da siromašni imaju pravo na pomoć imućnih slojeva, nije izlazio iz kruga retorike. Povezivanje bede s radničkim problemom koje je nastalo u industrijskoj epohi, činilo je da su s razvojem klasne radničke svesti i formiranjem sindikalnih organizacija karitativne akcije tretirane sa sve većom netrpeljivošću.

Netrpeljivost (Intolerance) Davida W. Griffitha iz 1915. godine jedno od najvećih dela nemog filma, s jetkom ironijom predstavlja sliku dobročinstva u sredini gradskih siromaha, hipokriziju filantropskih aktivista i ustanova, jaz između karitativnih programa i očekivanja siromaha. U Griffithovoj slici je važno je i to da su socijalnu zaštitu pratile represivne aktivnosti, strog nadzor života društvene sredine siromašnih, njihovog morala i ponašanja u svakodnevnom životu, učešća u vršenju verskih dužnosti, lične higijene. To je davalo izvestan sraman pečat koji smo na početku ovog rada povezivali s kolektivnim predstavama o siromašnima. Na osudu su nailazili svi oblici zabave i razonode, smatrani izvorom demoralizacije i znakom raskalašnog načina života. Filantropske aktivnosti, nezavisno od namera njihovih inicijatora, zbog toga su često nailazile na nepoverenje i odbojnost siromaha, kao i na neprijateljstvo socijalističkog pokreta.

Malo je pisaca u istoriji evropske književnosti koji su otišli tako daleko u demaskiranju ljudske hipokrizije, kao Mandeville; nisu se bez razloga savremenici okretali od njega kao od cinika. Njegova razmatranja o samilosti imala su demonstrativno buntovnički karakter. Autor Basne o pčelama tretira milosrđe kao jednu od najvećih vrlina – ipak, pod uslovom da ćemo „deo iskrene ljubavi koju gajimo prema samima sebi“ prenositi potpuno nesebično na ljude, s kojima nas ništa ne vezuje. Međutim, samilost je lažna vrlina koja se samo prividno podudara s milosrđem. Slično kao strah ili gnev, to je naglo, spontano osećanje, nezavisno od ljudske volje. Dakle, to je strast, mada sasvim dobroćudna – pod uslovom da ne narušava očigledne dužnost. Upravo samilost, zajedno s gordošću i taštinom, dovodi do nerazumnih fondacija, poklona, zaveštanja. Zbog toga treba prekinuti takve aktivnosti: „Društvu ne bi bila naneta nikakva nepravda, ali bi se ljudi sprečili da guraju prekomerna blaga u mrtve zalihe kraljevstva. Samo milosrđe može da bude i štetno, ako krši načela koja vladaju u društvenom životu, pogoduje besposličarenju, ubija volju za rad, uništava snalažljivost: tada kolektivni interes treba staviti iznad ličnih osećanja, strasti ili težnji ka vrlini. Treba biti u stanju i priznati da sreća naroda zahteva postojanje velikog broja prosjaka, a samilost prema siromašnima može biti istoznačna sa svirepošću prema bogatima“; dakle: „Zar mudri zakonodavac ne treba da ih (siromašne) što brižljivije gaji i isto tako sprečava njihov nestanak, kao što sprečava nestanak prehrambenih proizvoda?“

Dakle, može se sumnjati kako u samo osećanje milosrđa, tako i u njegovo praktikovanje: polazište za vrednovanje osećanja i ponašanja moraju biti, s jedne strane, individualne psihološke motivacije, a sa druge, pak – kolektivni interesi.

Polazište za zauzimanje stavova prema siromaštvu predstavlja uzajamna pomoć osnovnih ljudskih grupa, tj. rodbinskih i susedskih, a potom i profesionalnih; one obično dolaze u pomoć onim svojim članovima koji nisu bili sposobni da sami obezbede sebi egzistenciju. Čak i onda kada siromaštvo dobija opštiji karakter, to načelo lokalne odgovornosti ostaje na snazi – kako u reformi karitativnih ustanova XVI veka, tako i nekim stavovima o pitanju bede u Trećem svetu. Pored osećanja grupne solidarnosti, zasnovane na uzajamnosti, u p omoći siromašnima nalazili smo takođe vezu dara s njegovim antropološkim odnosima, kao i eshatološkom nadom u vrednost čina pomoći. Ovo dovodi do još jednog aspekta pomoći – milostinja se tretirala kao žrtva u poretku odnosa čoveka s natprirodnim silama. Dovodeći u red pojmove, trebalo bi reći da čin milosrđa – glavno značenje reči caritas kao ljubavi – počinje tek onda kad isključimo ove elemente koristoljublja. U društvenim ponašanjima stalno se prepliću elementi „koristoljublja“ i jednostavne ljubavi prema bližnjem, prezrive samilosti i stvarne pomoći. Milostinja data prosjaku koji demonstrativno ispoljava svoju sakatost i siromaštvo, podjednako je reakcija samilosti kao i trenutne emocije, saosećanja za neposredno zapažanu bedu kao i, najzad, nada u zasluge i nagrade na eshatološkom planu. U filantropskoj aktivnosti javljaju se, jedne pored drugih, humanitarne motivacije, afirmacija sopstvenog bogatstva, traženje javnih znakova ličnog prestiža, kao i „ljubav prema čoveku“. Milosrđe je složeno osećanje i vid ponašanja.

Razmatrajući istoriju milosrdnih stavova u milenijumu evropske istorije, bavili smo se istorijom institucije, društvene politike, diskursa o siromašnima – u izvesnoj meri ponašanja prema bedi – u neprestanoj konfrontaciji sa istorijom bede kao društvene pojave. Ova konfrontacija vodila je upravo stvaranju slike evolucije u kojoj se promena moralnih i društvenih modela javljala kao odgovor na izazov vremena, na društvene zahteve stvarnosti. Ovi modeli ipak pokazuju specifičan obim autonomije. Protagonisti nove društvene politike ispoljavali su privrženost tradicionalnijem karitativnom stavu. U periodima velikih represija prema skitnicama i siromašnima nisu se uopšte ugasile individualne milosrdne aktivnosti. Trajnost milosrdnih ponašanja sigurno se povezuje s činjenicom da su ona ukorenjena u ljudskim osećanjima – zato i treba imati svest o značaju horizonta „istorije osećanja“ za razumevanje istorije stavova prema bedi.

To je jedan od uzroka javljanja, u raznim periodima, sličnih formi artikulacije pitanja siromaštva, sličnih izlaganja i ideoloških sporova, kao i sličnih ponašanja. Srednjovekovni etos siromaštva slabi ili se raspada na početku novoga veka, ali ipak utiskuje bitan žig na hrišćansku civilizaciju i na taj način traje i dalje u evropskoj kulturi kao jedna od mogućnosti, kao jedan od predloga. Šezdesetih i 70-ih godina XX veka model odricanja od materijalnih dobara i pohvale siromašnog stanja predstavljao je jedan od odgovora na ideološku krizu „civilizacije izobilja“; ovaj stav dobija ponekad priznanje, ipak, nikada ne stiče institucionalne garancije, predstavlja izbor potpuno marginalnog načina života. Izgleda da je svet neprestano – bez obzira na vreme – nastanjen pobornicima dobrovoljnog siromaštva, kao i glasnicama pohvale snalažljivosti, štednje i bogaćenja, hvaliocima rada i odricanja, pristalicama politike represije ili ravnodušnosti prema siromašnima, a takođe učiteljima milosrđa. Proporcije se ipak menjaju.

Rađanje modernog društva pratilo je zaoštravanje međuljudskih odnosa, istoričari društveno-ekonomskog razvoja tretiraju ga kao društvenu cenu prvobitne akumulacije kapitala. Bilo bi uzaludno razmatrati da li su to bile nužne cene ili pak pokretati pitanje njihove etičke opravdanosti s tačke gledišta ljudi XX veka. Ova cena je ipak plaćena.

GLOSA

Francuski lekar Philippe Hecquet, koji je smatrao da mudrost zahteva održavanje razlika u materijalnoj situaciji i postojanje siromašnih, upravo je pisao: „Postojanje siromašnih je nužno, ipak, ne bi trebalo da bude jadnika (miserables). Dok prvi predstavljaju sastavni deo političke ekonomije, postojanje drugih je stid za čovečanstvo“

O Geremeku

Našoj javnosti najpoznatiji kao ministar spoljnih poslova Poljske od 1997. do 2000. godine, Bronislav Geremek (1932-2008) je bio među vodećim evropskim istoričarima druge polovine dvadesetog veka. Školovao se i predavao na univerzitetima u Varšavi i Parizu. Njegovo kapitalno delo „Istorija siromaštva – beda i milosrđe u Evropi“ pojavila se prvi put na poljskom jeziku 1978. godine, a potom je prevedena na sve veće evropske jezike. U ovoj briljantno napisanoj studiji, autor baca novu svetlost na delovanje pojedinaca, grupa i nacija i na ono što je ležalo u osnovi najvećih društvenih promena na Starom kontinentu. Izdavačka kuća Karpos, Loznica 2015. objavila je ovu knjigu u prevodu Ljubice Rosić. U dogovoru sa generalnim distributerom Krug komercom, Danas objavljuje odlomak iz knjige Bronislava Germaka „Istorija siromaštva“. Izbor teksta i oprema redakcijski.

Dodatne informacije

Prikaz

p

O Autoru

Bronisław Geremek (1932-2008) je poljski istoričar. Studirao je na Univerzitetu u Varšavi, a na École des Hautes Études u Parizu je doktorirao 1960. godine. Na Sorboni je predavao od 1960. do 1965, a potom se vraća u Poljsku, gde će raditi kao naučnik u Poljskoj akademiji nauka. Fernand Braudel i francuska istoriografska škola Anala će ostaviti veliki uticaj na njegov rad, kako u pristupu tako i u izboru tema njegovih istraživanja. Objavio je niz istorijskih studija o evropskom srednjem veku i ranom novom veku. Za knjigu Pariski marginalci u 14. i 15. veku (1976) je dobio nagradu Francuske akademije. Istorija siromaštva. Beda i milosrđe u Evropi se prvi put pojavila na poljskom 1978. godine i prevedena je najpre na italijanski, potom na francuski, nemački, engleski i druge jezike.