Mišel Fuko (Michel Foucault, 1926-1984), francuski filozof i istoričar, istražuje teme poput psihijatrije, medicine, lingvistike, savremenih kaznenih praksi i njihove istorijske prethodnike kako bi artikulisao sisteme mišljenja i njihovu evoluciju. Cilj mu je bio da ilustruje odnos između “znanja” i društvenih praksi i relacije moći putem kojih je to razvijeno i primenjeno. Pod uticajem strukturalizma je naglašavao značaj onoga što se kaže i što može biti rečeno i verovanje da je diskurs nesvesni odraz učvršćenih pretpostavki.
Fuko nije video istoriju kao totalni proces sa razumljivim smislom; za njega je ona pre označena radikalnim diskontinuitetima. Koncepti kojima sebe definišemo, naglo se pojavljuju i iščezavaju. “Normalnost”, “seksualnost” i čak “ideja o čoveku” kao racionalnom i sposobnom za samorazumevanje, jesu uslovljeni i moguće nebitni istorijski konstrukti. Fuko ukazuje na svoje delo kao na arheologiju jer želi da locira ove koncepte kao artefakte naročite istorijske formacije. Oni, međutim, nisu izolovani. Prošla konceptualna struktura je preduslov za sadašnju. Od Ničea pozajmljuje termin “genealogija“ kako bi opisao ovaj fenomen.
Način na koji mi govorimo i kategorizujemo rad, život i jezik, terminima ekonomije, biologije i filologije predstavlja mutaciju ranijeg diskursa o bogatstvu, prirodnoj istoriji i gramatici. Sve izraženiji naučni pristup u ispitivanju nas samih se odražava u oblastima kao što je medicina (doktori se fokusiraju na organe i mehaniku tela pre nego na čitavu ličnost), kao i u društvu u celini. Objektifikacija čoveka je izvršila uticaj na modernu državu, u kojoj je svaka ljudska aktivnost politizovana. Posmatranje tela i društva kao objekata za manipulaciju i kao objekata koje treba kontrolisati, ima za posledicu standardizaciju i njeno sprovođenje pomoću sveprožimajućih formi disciplinarne tehnologije.
Klasifikacija definiše naš konceptualni okvir i odbacuje ono što ne staje u njega. Primera radi, u procesu definisanja seksualnosti, stvorene su kategorije devijantnih. Pokušaji racionalnog razumevanja i organizovanja društva, stvaraju žrtve i nove forme kontrole, umesto da donose slobodu. Fuko je verovao da se moć sama štiti mistifikovanjem njene kontrole nad znanjem, privilegovanjem izvesnih formi diskursa dajući im moć koju oni u osnovi nemaju. Prepoznavanjem porekla socijalno konstruisanih relacija moći omogućava se razumevanje granica i opasnosti načina na koji mi poimamo znanje i time se pruža osnova sa koje se rasuđuje kritičkije i slobodnije.
Fukoova filozofija je nalik teoriji jezika i viđenju prirode društva koje više karakteriše skepticizam nego autoritet i pruža niz oruđa pre nego program za akciju. Ona je manje zainteresovana za nuđenje istine, a više za preispitivanje šta to znači nazvati nešto istinom. Njena važnost leži u pokušaju da identifikuje i objasni socijalne konstrukte, da dovede u pitanje prihvaćene istine, kao što je vera u naučni i humanistički progres.
Volja za znanjem. Istorija seksualnosti I >>>
Volja za znanjem, prikaz (NIN) >>>
Nedokučivi Mišel Fuko (NIN) >>>