Nekoliko decenija unazad, kako se tradicionalni beogradski Sajam knjiga urušavao, mnogi komentatori u tzv. kulturnim rubrikama, lelekali su kako im najviše smeta dodatni program roštiljske ponude na prilazima Hale 1. E pa, 62. Izdanje Sajma knjiga (22-29. nov.) je učinilo radikalan potez: izbacila je roštiljske kioske sa dugog prilaza Hali 1.
Šta se time dobilo? Ništa bitno, a ceh su platili svi posetioci koji su sad morali da se okrenu ponudi malih kafića unutar sajamskih hala. A tamo, samo neki suvi sendviči po kriminalno visokim cenama (izgubivši konkurenciju, ovi zakupci su shvatili da im se može). Među „kažnjenima“ su najviše to osetili srednješkolci koji su od zore pristizali autobusima iz raznih krajeva domovine.
Njihov boravak na Sajmu je inače prepušten stihiji: oni ne kupuju knjige, sem tu i tamo nešto „blogersko“, vitlali su po sajamskim prostorima boreći se sa katalozima i prospektima, u očekivanju da ih autobusi pokupe. Niko ih nije zapitao šta su doznali na sajmu o važnosti knjige.
Toliko o ukinutim ćevapima.
A kako je izgledao „praznik pisane reči“ (najčešće korišćena sintagma domišljatih novinskih izveštača)? Bila je to mešavina knjižarskih supermarketa i buvljaka, čisti haos.
Polovina glavne hale pripala je izdavačkim mamutima „Laguna“ i „Vulkan“, njima je dozvoljeno da nadgrađuju štandove u visinu, dok su manji izdavači potisnuti ka obodu. Obigravao sam sajamske prostore prvih pet dana (dok me nije zakačio neki virus), neke važne izdavače jedva sam pronašao, a nekima nisam ušao u trag.
Organizacioni odbor Sajma knjiga je dao nadmoćnu prednost onima koji mogu da plate visoke zakupnine, deo manjih izdavača je priredio Sajam odbačenih, u knjižari Beopolis (Dom omladine), jedna od najstarijih i najuglednijhih kuća „XX vek“ (urednika Ivana Čolovića) već godinama organizuje svoj Sajam knjiga u Paviljonu Veljković (petak, 27. novembra). Za male specijalizovane izdavače iznajmljivanje prostora je čist gubitak. Ali, ko ih šiša!
Na kraju je predsednik organizacionog odbora (u kojem izdavači nisu ni imali svog zastupnika!) pobedonosno izjavio: kome se ne dopada organizaciona formula, ne mora ni da učestvuje!
Dalo im se, može im se! A kulturološki razlozi, a naglasak na izdavačkim vrednostima? Ma nek se pleše…
Neki veliki izdavači su rešili da isprazne svoje podrume, izbacili su na tezge izvanredna izdanja po neverovatno niskim cenama. Borba za živi keš je dovedena do vrhunca. Na štandu „Službenog glasnika“ prvog dana našao sam izvanrednu knjigu najvećeg živog pozorišnog kritičara Vladimira Stamenkovića (NIN) „Dijalog sa tradicijom“, analitički pregled svih izdanja Bitefa od 1967-2006. Luksuzno izdanje sa obiljem dragocenih fotosa (mnogi u boji), 500 stranica velikog formata, knjiga teška blizu dva kilograma. A nova cena? Nisam verovao lepim očima: 99 dinara. Da dobro ste videli.
Kapitalna knjiga za sve nekadašnje i sadašnje poštovaoce modernog pozorišta. Izašla je pre pet godina u zanimljivom tiražu od 500 primeraka.
Očekivali bismo da ova knjiga odmah ode u privatne i javne biblioteke. Podatak da se našla na rasprodaji govori kako se urušio odnos prema temeljnim vrednostima naše kulture.
Čim se Sajam zatvorio, uz ogromno zadovoljstvo organizatora (knjiga je imala tretman kao nameštaj, moderna kola, sve ono što se prodaje pod kupolama Sajma), veliki broj izdavača, UPIS (Udruženje profesionalnih izdavača Srbije) i mnogi drugi izrazili su negodovanje zbog vašarsko-cirkuske atmosfere pod kupolama. Slaba vajda od toga. Kako reče onaj ovlašćeni badža: kome se ne dopadaju nametnuta pravila igre, neka se povuče.
Na kraju je zvanični žiri Sajma dodelio silesiju nagrada sa oznakom „najbolje“. Ako mene pitate (a na ovom prostoru se pitam samo ja, da se ne varamo), zvanje najboljeg izdavača dodelio bih dragocenoj kući „Karpos“ iz Loznice. U obilju izveštaja, TV i radijskih hronika nigde nisam primetio da je neko pomenuo ovu kuću koju privatno, o svom ruvu i kruvu, uređuje i vodi naš vizantolog Dejan Aničić, inače sa službom kao bibliotekar u Gradskoj biblioteci Ženeve.
U izdanjima „Karposa“ nema brzih i izvikanih hitova (sa i bez oznake liste Njujork Tajmsa), nema ni beletristike. Aničić znalački i superiorno bira kapitalna teorijska dela novog doba, u izvrsnim i proverenim prevodima. Iz obilja dragocenih knjiga izdvojiću kritičke biografije Margerit Jursenar, Mišela Fukoa, Žaka Deride (upravo objavljeno), Augusta Strindberga, Serena Kjerkegora…
Mala Loznica u nešto većoj Srbiji, a knjige najvišeg reda. I ne morate ići u Loznicu, sa nešto sreće naći ćete ove knjige u knjižarama Cepter, Beopolis. Dovoljno.
https://www.facebook.com/AllforManCosmetics/posts/1487305914640735