Posted on

Ernst Tugendhat

Ernst Tugendhat (rođen 1930. godine) studirao je klasičnu filologiju u Stanfordu i filozofiju u Frajburgu kod Martina Hajdegera. Bio je profesor filozofije u Hajdelbergu i Berlinu, saradnik Maks-Plankovog Instituta za istraživanje životnih uslova naučno-tehničkog sveta u Štarnbergu i gostujući profesor na brojnim univerzitetima u Nemačkoj i inostranstvu. Godine 2005. je dobio Majster-Ekartovu nagradu i počasni doktorat madridskog univerziteta Autónoma. Ernst Tugendhat, koji slovi za jednog od najvažnijih predstavnika analitičke filozofije u Nemačkoj, završio je univerzitetsku karijeru kao profesor filozofije na Univerzitetu u Tibingenu.


 

Vreme za filozofiranje je isteklo

 
Intervju sa Ernstom Tugendhatom

Ernst Tugendhat je rođen u jevrejskoj porodici u Brnu 1930. godine. Studirao je klasičnu filologiju i filozofiju u Frajburgu, kod Martina Hajdegera, čiju će filozofiju kasnije kritikovati u svojim radovima. Bio je profesor filozofije u Berlinu, Hajldelbergu i Tibingenu, saradnik na Maks-Plankovom institutu i gostujući profesor na mnogim univerzitetima u Evropi i Americi. Jedan je od najeminentijih predstavnika analitičke filozofije u Nemačkoj a poslednjih godina je skrenuo pažnju šire javnosti svojim inovativnim esejima o smrti i antropologiji (poslednja mu knjiga nosi naziv „Antropologija umesto metafizike“, 2007). Povodom njegove najave potpunog povlačenja iz akademskog i filozofskog sveta, razgovor s njim vodila Ulrike Herman.

Intervju je trebalo da oduzme svega dva popodnevna sata, ali se nastavio skoro do ponoći. Počeo je čajem, a završio se viskijem. Ernst Tugendhat, sada u svojoj 77 godini, imao je dilemu da li uopšte da ga objavi. Konačno, javio se pismom iz Tibingena napisanim zaobljenim slovima stare pisaće mašine: „Smatram da je tekst, kakav je sada, u redu“. Filozof očigledno ne voli elektronsku poštu: njegove misli još uvek nam stižu u poštansko sanduče.

Vaša se filozofija u poslednje vreme bavi stra­hom od smrti. Kada ste prvi put osetili taj strah?

– Prvi rad o smrti napisao sam kada sam imao 64 godine. U to sam vreme boravio u Čileu potpuno sam i osećao sam da je smrt jedino što me čeka. No, možda sam već bio otvoren za tu temu, s obzirom da sam počeo upravo kao Hajdegerov student, a smrt u njegovoj misli igra važnu ulogu. Kada god pomislim da mi je preostalo još samo malo vremena, ja se naježim. Ne zato što želim da živim večno po svaku cenu, već zato što osećam da sam protraćio svoje vreme i da je trebalo živeti drugačije, veoma drugačije.

A kako?

– Nemam odgovor na to pitanje. Imam samo strepnju da sam mogao da propustim ono najvažnije. U međuvremenu sam ovaj osećaj potisnuo misticizmom.

Kako misticizam može da pomogne?

– Misticizam pomaže da shvatite kako vi niste pre­više važni. To je u vezi sa čuđenjem pred onim što Hajdeger naziva bićem ili, kako je to Vitgenštajn kazao, pred činjenicom da ovaj svet uopšte postoji.

Ako smatrate sebe potpuno nebitnim, oda­kle crpite volju za životom? Nije li obeshrabrujuće verovati da je sve važno, sem nas samih?

– Ne, ja sam važan koliko i bilo šta drugo, ali upravo to – ni više, ni manje. Pored toga, imam i filozofske ambicije i srećan sam kada uspevam u onome čime se bavim, ali tu vrstu sreće zapravo prezirem. Pokušavam da sebe ne shvatam previše ozbiljno, ali u stvari samo doživljavam koliko sebe uzimam za ozbiljno.

Nije li to razlog za preispitivanje vaše teorije da ne bi trebalo sebe shvatati previše ozbiljno, da bi sebe trebalo relativizovati?

– Ne. Misticizam i egocentrizam nisu alternative koje se međusobno isključuju. Verujem da čovek nikad neće moći da prevaziđe to, takođe kao mistik, da sebe uzima za ozbiljno. Jer u praktikovanju misticizma, on je zainteresovana za činjenicu da ON praktikuje misticizam. Postoji taj jaz između preteranog pridavanja značaja sebi samom i smirene relativizacije samoga sebe.

Kada neko kaže da nije važan on takođe ka­že da ni drugima nije važan. Da li može onda postojati ljubav?

– Naravno, ljubav podrazumeva međusobno razumevanje, da ljudi jedni druge vide kao važne. Jedino verujem da u jednoj tački dolazi do osamostaljivanja tog momenta.

Meni se ipak čini da prevazilaženje straha od smrti kod Vas zahteva da budemo oslobođeni svih strasti.

– Da.

Nije li to ipak previsoka cena?

– Gledajte, te suprotnosti su samo suprotnosti u okviru napetog odnosa, tenzije. Uzmite, na primer, sujetu. Ona je svima čudna jer predstavlja preuveličavanje sopstvenog značaja.

Da li ste vi sujetni?

– Svi smo mi egocentrični. Samo su neki toga više svesni od drugih. A elite su toga posebno nesvesne.

Sme li neko da se raduje svom uspehu?

– Odlično pitanje. Rekao bih da sme, sve dok u tome ne preteruje.

Kojim uspehom ste Vi bili najzadovoljniji?

– Kada sam održao svoje prvo predavanje kao profesor u Hajdelbergu. Tada sam odahnuo. Godinama pre toga, svih tih godina dok sam bio asistent u Tibingenu, nisam verovao u sebe. Čitao sam oglase za posao u novinama, ali nikada nisam našao ništa za šta sam se osećao sposobnim. Nisam imao vere u sebe kao u filozofa. Imao sam kompleks niže vrednosti – to važi za veliku većinu ljudi – koji su s druge strane gordi.

Bili ste gordi?

– U suštini uvek sam imao visoko mišljenje o sebi. Postepeno sam sticao samopouzdanje, ali i dalje u izvesnoj meri zavisim od toga kako drugi reaguju na moja predavanja, što vidim kao preterano. To me deprimira. Moja predavanja su, međutim, uvek bila vrlo dobro primljena u Nemačkoj, za razliku od anglosaksonskih zemalja.

U čemu je razlika?

– Na ovdašnjim univerzitetima ima puno zavarava­nja, naduvavanja ako hoćete. U Engleskoj i SAD ljudi imaju drugačiji pristup formulaciji pitanja, posebno sa mnom, jer je moj stil mišljenja prilično anglosaksonski. Mnogim nemačkim kolegama lakše je u SAD jer ljudi tamo misle – oh, pa to je neka nemačka dubokomislenost, toliko „duboka“ da se ionako ne može shvatiti.

Danas se, dakle, filozofijom ozbiljno bave sa­mo u Engleskoj i SAD?

– Ne. Verujem da su ljudi u Nemačkoj danas svesniji šta zaista jesu krupna pitanja. S druge strane, međutim, ne poklanjaju dovoljno pažnje metodologiji i još manje disciplini diskusije. Nakon predavanja u Nemačkoj, mnogi će ustati i početi da pričaju o ovome ili onome, bez ikakve veze sa onim što je predavač upravo izneo. Nemačka publika je sklona da sebe vidi kao učesnike nekakve panel-diskusije.

Kakav je Vaš odnos sa Jirgenom Habermasom? Znate se veoma dugo.

– To je previše komplikovano pitanje.

Mogu li onda da ga preformulišem? Habermas takođe otkriva religiju.

– Da, ali na drugačiji način. On sam nema potrebe za religijom, on to otvoreno priznaje. Šta ga tačno u njoj interesuje ja ne bih znao da vam kažem. U svakom slučaju to nije ono što mene zanima. Ja svakako imam potrebu za religijom. On je zainteresovan za moralne komponente religiozne tradicije, ne za religiju kao takvu.

Vaša nova knjiga čini se paradoksalnom. Sa snažnim naglaskom na smrt, ona deluje kao rastanak – ali i kao novi početak.

Kako to da imate utisak novog početka?

Jer pokušavate da date nove odgovore na pitanje šta je filozofija. Kakav je Vaš metod? Postoji li neko opšte pitanje koje može da pre­vaziđe individualne filozofske discipline?

– U predgovoru kažem da mi se ono što sam do sada rekao u vezi sa određenim problemima čini nedovoljnim. Već sam bio rekao u slučaju moje prethodne knjige da je i moja poslednja. Nakon toga, napisao sam ove članke, koji su objavljeni u martu. Ali ovog puta, verujem, to je zaista moja poslednja knjiga.

Zato što se zadovoljni sobom?

– Ne, već zato što osećam da je moje vreme za filozofiranje isteklo. Uskoro se selim u Brazil.

Ponećete i Vašu pisaću mašinu?

– Mogu da razmišljam samo kada sedim pored pisaće mašine. Imam malo parče papira, veličine pola normalne strane. Broj strane je desno, datum stoji levo. Slažem ih hronološki.

Imate gomilu listova u rukopisu koja broji skoro 2000 strana. Kako pronalazite ponovo svoje misli?

– To je ponekad teško. Sve sam bacio pre odlaska iz Čilea 1999. godine i rasprodao sve što je još uvek imalo vrednost. Ne vezujem se za stvari.

Čak ni za vlastite misli?

– Kada napišete članak možete da bacite beleške.

To je prilično nezgodno za potencijalnog bio­grafa.

– Treba sve pobacati neposredno što umrete. Ne želim da bilo ko dođe u iskušenje da bilo šta objavi. Hajdegerova pisma njegovoj ženi upravo se štampaju. Mislim da se on ne bi s tim složio. Ne mogu da shvatim zašto ljudi misle da ne duguju nikakvo poštovanje preminulom i da mogu javno da prevrću po njegovom privatnom životu.

Uprkos svemu, tražim još jedan „trag“ za potencijalnog biografa: kako ste provodili slobodno vreme? Kažu da je Ludvig Vitgenštajn čitao detektivske romane.

– Veći deo svog života nisam se bavio ničim drugim do filozofijom. Možda sam pomalo slušao muziku, ili sretao ljude. Mislim da sam bio radoholičar.

Da li ste imali uzore u tome?

– Svoje roditelje, možda. Moj otac bio je vrlo smiren, vrlo strog, zračio je autoritetom.

Dvadeset pet godina preokupirala Vas je etika, a sada, u poznim godinama, okrenuli ste se antropologiji. Kako je došlo do te promene tema?

– Bavio sam se određenim problemima u vezi sa Hajdegerom u članku koji sam napisao 1999. godine, konkretno njegovom upotrebom pojma Man (neologizam koji referira podjednako na Mann (čovek) i man (neko), prim. prev.). Pokušao sam da pokažem da je Hajdeger razvio pogrešnu antropologiju i da ne može da objasni vlastite pojmove. Do toga je došlo relativno slučajno, ali sam krenuo time i dalje da se bavim.

Može li se Vaš čitav filozofski život opisati kao prevazilaženje Hajdegera?

– Da. Pročitao sam „Biće i vreme“ kada mi je bilo 15 godina. U to vreme često sam proučavao filozofske tekstove sa majkom, više iz ljubavi prema njoj. Bilo joj je veoma važno da nešto radimo zajedno. U Nemačku sam došao čim je to moglo, 1949. god. i sve vreme sam studirao u Frajburgu.

Hajdeger je važio za veoma rezervisanog čoveka.

– Znate, kao osoba on mi nikad nije previše značio. Kada je rehabilitovan – bio sam tada, mislim, na drugoj godini – radio sam tri vežbe koje je ponudio. Od tada sam ga, s vremena na vreme, posećivao u Frajburgu i išli bismo zajedno u šetnju. Uvek sam bio ukočen od straha jer sam se osećao potpuno nespremnim. Onda mi je poslao dopisnicu o tome kada da dođem i dodao: „Nema potrebe da se pripremate“.

A nakon toga?

– Imali smo jedan zaista dobar razgovor nakon što sam kritikovao njegov pojam istine u mojoj habilitaciji. Bio je to početak kratkog perioda kada je bio obuzet mnome. Ali naš lični odnos meni je bio potpuno nevažan. U to vreme nisam smatrao Hajdegerov nacizam dovoljno važnim, što je bilo pogrešno. Bilo je i naivno. Kasnije sam sebi zamerao zbog toga.

Jer ste se zbog njega vratili tako brzo iz emigracije u zemlju zločinaca?

– Bio je to veoma problematičan potez. Moj gest pomirenja sada mi izgleda skandalozan prema žrtvama. Jer ja nisam stradao od nacizma. Nisam emigraciju doživeo ni kao lični gubitak. Plovidba do Venecuele bila je za mene avantura jer sam imao 11 godina.

Ali morali ste da napustite jednu od najpoznatijih kuća u istoriji moderne umetnosti, „Vilu Tugendhat“, koju je za Vašeg oca izgradio bauhaus arhitekta Mis van der Roe (Mies van der Rohe) u Brnu.

– Ta kuća nikad nije igrala važnu ulogu u mom životu, a ako i jeste, odigrala je negativnu. Meni je sasvim svejedno gde živim. Možda je to posledica toga što je moja porodica preko svake mere izdizala tu kuću.

Zašto Vam je trebalo tako dugo da pomislite da se Vaš povratak u Nemačku desio preuranjeno?

– Odrastao sam u krugu Jevreja emigranata koji su studirali kod Hajdegera. Svi su se oni ponašali kao da mogu da odvoje njegovu ličnost od njegovog rada. To da sam se ja kao Jevrej vratio u Nemačku isuviše rano – s tim sam se suočio u svakom slučaju.

Niko drugi Vam nije to zamerao, samo Vi sami sebi?

– Ne, nije bilo prebacivanja ili optužbi. Ali su ljudi bili izenađeni.

A Vaša porodica?

– Moja porodica mi je tada zamerala. Ali imao sam prijateljicu u Berlinu sa kojim sam se viđao u kafeu „Ajnštajn“ sredinom osamdesetih. Bila je poreklom Engleskinja, i pitala me je zašto sam se zapravo vratio u Nemačku. I tada sam primetio da, govoreći sa distance, ne mogu da dam dobar odgovor na to pitanje. To je bio jedan od razloga zbog čega sam iz Nemačke otišao za Južnu Ameriku 1992. godine.

Moguće je ispraviti postupak star 50 godina?

– Bilo je to krajnje iracionalno. Verovatno je to bila agresija protiv sebe samog koju sam ispoljio. Odjednom, bio sam pun mržnje prema Nemačkoj i želeo sam da je se oslobodim.

Vratili ste se drugi put u Nemačku 1999. godine. Kako se danas osećate? Normalno?

– Došao sam u Tibingen samo zbog biblioteka i one će mi nedostajati kada ponovo odem u Južnu Ameriku.

Bili ste dekan u Hajdelbergu 1968. godine. Kako Vam se tada činila Nemačka?

– Studentski pokret mi je omogućio da se pomirim sa Nemačkom. Tih prvih godina osećao sam se kao stranac. Ali onda sam se u potpunosti poistovetio sa studentskim protestima. Bio sam zastrašen čudnom reakcijom većine svojih kolega. Nisu želeli da im se remeti mir. To je ipak bilo za mene neverovatno iskustvo. Bio sam tretiran kao normalno ljudsko biće! Mi profesori smo se prosto međusobno svađali. Moje kolege nisu bile ni antisemitski, ni prosemitski nastrojene. Do današnjeg dana nisam to razumeo. Sve su to bili ljudi koji su iskusili period nacizma.

Kako je bilo nakon svega toga?

– Ja lično nisam iskusio bilo kakav antisemitizam. Ali to nije objektivna tvrdnja, možda je to samo slučajnost. Ono što sam svakako doživeo jeste filosemitizam, kada mi, na primer, Nemci kažu da nemaju prava da kritikuju Izrael na način na koji ja to činim, kada opisujem, između ostalog, cionizam kao nacionalistički. Mnogi Nemci ne bi smogli hrabrosti da urade ništa slično.

Vratimo se Hajdegeru. Kako ga sada vidite?

– Izdavačka kuća C. H. Beck predložila mi je da napišem knjigu o „Biću i vremenu“. Ali to bi mu učinilo preveliku čast. Nije samo njegovo ponašanje bilo užasno u doba nacizma, već je i ono što je izgovarao nakon 1945. takođe bilo odvratno. Mislim da je bilo nečeg lažljivog, nečasnog u vezi sa njim. U ljudskom i političkom smislu svakako, ali i u filozofskom.

Često Vas citiraju kako govorite da je problem sa Hajdegerom nedostatak koncepta neistinitosti.

– On je razvio svoj koncept istine, pojam „neskrivenosti“ (Unverborgenheit), kome suprotnost pogrešivosti više nije suštinski pripadala. To je relativno komplikovano kod njega. Uvek je imao načina da se verbalno „izvuče“. Ali je, u principu, kritička dimenzija bila kod njega izgubljena.

Pa ipak, i Vi ste ostali fascinirani Hajdegerom čitavog života.

– Ne čitavog života. Prekretnica se dogodila kada sam dobio pozivnicu da odem u An Arbor u Mičigenu, neposredno pred završetak habilitacije o Huserlu i Hajdegeru. Tada mi je bilo 35 godina. Tamo sam uvideo da se uz pomoć analitičke filozofije mogu lakše objasniti stvari, za koje je Huserl izmišljao imena kao što je „kategorijalni pogled“ (kategoriale Anschauung). Bio je to za mene ključni metodološki proboj. Nastavio sam da se posvećujem pitanjima koja je Hajdeger postavio, ali nisam ga više nalazio fascinantnim. Hajdeger je pokušao da primeni svoje metafizičke koncepte na Aristotela. Ja sam, s druge strane, hteo da pokažem da se Aristotel već kretao ka filozofiji zasnovanoj na analizi jezika.

Vaš okret ka antropologiji 1999. godine – istovremeno i odvajanje od Hajdegera – ipak pokazuje koliko je velik uticaj on imao na Vas.

– Toga sam svestan. Na predavanju ovde, u Tibingenu, nedavno sam pokušao da raspletem šta je to što je održivo u Hajdegerovoj filozofiji. I stalno sam morao ljudima da naglašavam da se tako ne može postupati. Zbog toga ne mogu da napišem knjigu o „Biću i vremenu“.

Zato što bi to bilo previše destruktivno?

– Da. Da biste pisali komentare na knjigu, vaš odnos prema knjizi mora biti primarno pozitivan.

Stoga ne možete da napišete da, na kraju krajeva, sve što Hajdeger ima da ponudi jeste „om“, mantra indijskih mistika, kao što ste to učinili u svojoj poslednjoj knjizi. Neki ljudi Vas optužuju da upravo polemički nastupate kada kritikujete.

– Nalazim da mi je lakše da kritikujem, nego da odajem počast. Habermas mi je jednom rekao: „Ti ne kritikuješ, ti pokušavaš da ubiješ“!

Mnogi od Vaših studenata i asistenata pate od „tugendhatske traume“. Vaša primedba „To ne razumem“ kada bi neko imao izlaganje postala je legendarna.

To je prosto bilo tako, nije postojala nikakva strateška namera iza toga.

Upravo je zato bila i smrtonosna.

– Možda sam je nasledio od majke. Ona je bila isto tako naivna kao ja.

Imali ste puno studenata koji su sada i sami profesori. Imate li osećaj da ste iza sebe ostavili neku vrstu škole?

– Ne. Mnogo godina video sam svoju ulogu nemačkog profesora kao onu koja bi trebalo da obezbedi jasnoću spram nemačke dubokomislenosti. Ukoliko sam išta postigao, verujem da je to razvijanje metodološke svesti. Ali skoro da i nema ljudi koji se bave sličnom problematikom.

Da li ste želeli da osnujete školu?

– Ne, to mi nikad nije palo na pamet.

Zato što odbijate izvesnosti?

– Ja odbijam izvesnosti?!

Nazivate ih „opovrgljivostima“ (Retraktionen). Stalno kritikujete svoje stare publikacije u novijim člancima.

– Da, to mi često dešavalo u etici. Ona me preokupira.

Čitaocu se može učiniti da Vam je prvo potrebno da objavite članak da biste bili u mogućnosti da ga dalje razvijete i na kraju odbacite.

– Ne! Tako se ne razmišlja. Samo ponekad sam objavio nešto za šta sam unapred znao da nije sasvim u redu, ali svejedno je. Neka se drugi „znoje“ nad tim.

To bi onda bila nekakva podela rada?

– Ali niko se u stvari time i ne bavi. Nemam osećaj da je puno mojih ideja prihvaćeno.

Da li ste imali utisak da se možda bavite pogrešnom temom?

– Ne, nikad nisam imao takav utisak. Mislim da su neke teme važne, a za druge mislim da o njima mogu tek nešto da kažem, s obzirom na to kakva sam osoba.

Kakva ste osoba?

– U izvesnom smislu, ja sam veoma kratkovid čo­vek. Nisam neko ko ima sposobnost širokog pregleda društvenih odnosa. Mogu samo da istrajavam na svojim malim problemima. S druge strane, imam prednost koju drugi nemaju, jer radim veoma precizno. Striktno govoreći, ne mogu ništa da kažem u vezi sa temama koju su značajne za društvo jer su one za mene previše složene. Govorim isključivo o stvarima koje su deo ličnog identiteta. Dugo vremena sam patio od nemogućnosti da radim empirijski. Onda sam napustio univezitet, Hajdelberg, da bih to naučio.

Šta podrazumevate pod empirijskim radom? Hteli ste da se bavite sociologijom?

– Sociologijom i istorijom. Ali to je bila apsurdna ide­ja. Imao sam tada tu sreću da mi je Habermas ponudio posao na ovom institutu u Štarnbergu. Da sam stvarno radio bez mreže saradnika, bilo bi mi loše. Ali želeo sam da naučim da radim empirijski. U međuvremenu sam od toga odustao. Sada radim stvari koje znam da mogu da radim i jednostavno izbegavam da radim one koje ne mogu.

Pa ipak ste komentarisali Prvi zalivski rat, na primer.

– Bila su to verovatno pitanja koja je relativno lako precizirati. Takođe, govorio sam o opasnosti od nukelarnog rata. Ali, bio sam uplašen i tresao sam se kada sam prvi put govorio o tome.

U to vreme čak i Vaši protivnici su Vam priznavali da imate najbolje argumente, iako niste uvek na pravoj strani.

– Pa ipak sam se tokom 80-ih rasplinuo. Održao sam dva ili tri predavanja u Berlinu koja su imala smisla – ali ne više od toga.

Kakva je uopšte uloga filozofije danas? Postaje li ona suvišna uzimajući u obzir razvoj bihejvioralnih nauka, istraživanja mozga i evo­lucione biologije?

– Bio bih veoma oprezan u vezi s tim. Što se tiče bihejvioralnih nauka, mislim da se prebrzo traže analogije, na primer između ljudskog morala i životinjske požrtvovanosti, altruizma. To je ono što je, između ostalih, radio i Konrad Lorenc. Kada su u pitanju istraživanja mozga, mislim da je ono što se danas zbiva sasvim blesavo.

Zašto?

– Može samo da se utvrdi kakva se vrsta procesa odvija u pojedinim delovima mozga. Ali onda dolaze ti profesori moždane fiziologije i iznose teorije o nepostojanju ljudske slobode. Takve teorije temelje samo na osnovu toga što oni govore da su naučnici i što veruju u determinizam. Uopšte ne uzimaju u obzir filozofsku literaturu iz protekle decenije, koja pokušava da ne posmatra determinizam i slobodnu volju kao suprotnosti. To smatram za potpuno neodržive spekulacije.

Ali istraživanje mozga je i dalje na svom početku.

– Istraživanje mozga će možda postati zanimljivo filozofiji za stotinak godina, ali do sada to nije bio slučaj. Priznajem da sam naturalista; posmatram ljudska bića kao deo biološkog razvoja. Ali ono što biološke nauke govore u vezi sa ljudima teško da ima smisla.

Ako istraživanje mozga toliko malo nudi po­stoji li onda izvesno filozofsko znanje?

– Ne, i nije nam ni potrebno. Želja da budemo na čvrstoj zemlji zaostatak je autoritarnog načina mišljenja. To je relikt vremena u kome su ljudi verovali da će sve suštinske spoznaje dobiti posredstvom božanskih otkro­venja.

Prevod sa nemačkog: Dejan Aničić

NIN, 4. 10. 2007. (Die Tageszeitung, 28. 07. 2007.)
prestampano u: Fragmenta philosophica II, Karpos 2009.