Posted on

Horas Engdal

Horas Engdal

Engdal je rođen 1948. u Karlskroni, na jugu Švedske. Istaknuti je švedski pisac, književni kritičar i teoretičar, poznat po studijama iz oblasti književnosti romantizma, kao i stručnjak za francuski poststrukturalizam. Engdal je takođe preveo više dela sa francuskog i nemačkog na švedski (Blanšoove eseje, Klajstove drame). Godine 1997. je izabran za člana Švedske akademije, a 1999. je postao njen stalni sekretar. Engdal je čitavu deceniju pred kamerama prvi izgovarao ime dobitnika Nobelove nagrade za književnost, a u velikoj meri i uticao na njihov izbor. Nakon skandala koji je izazvao njegov intervju u oktobru 2008. godine, gde je savremenu američku književnost ocenio kao nedostojnu Nobelove nagrade, povukao se 2009. godine sa mesta stalnog sekretara Švedske akademije.

Meteori su prvo njegovo delo u prevodu na srpski.

Amerika je književna provincija
Adam Kirš

Oštra kritika američke književnosti Horasa Engdala, stalnog člana žirija za dodelu Nobelove nagrade za književnost, izazvala je neobuzdane reakcije u Americi. Prenosimo jednu od umerenijih

Kada je Sol Belou saznao da je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1976. godine, na vest je reagovao na način na koji jedino veliki pisac može ili treba da reaguje: istinski se potrudio da tome ne prida veliku važnost. „Drago mi je da sam je dobio“, izjavio je Belou, ali „mogao bih živeti i bez toga“. Ovog meseca, kada se Švedska akademija sprema za svoju godišnju nominaciju, Belouvi naslednici na vrhovima američke književnosti – Rot, Apdajk, Pinčon, DeLilo – već znaju da će živeti bez Nobelove nagrade. Horas Engdal (Horace Engdahl), stalni sekretar Akademije, jasno je izneo ove sedmice, u intervjuu za Associated Press, da američki pisci prosto nisu dorasli standardima za Nobelovu nagradu. „Američka književnost je isuviše izolovana, isuviše ostrvska“, izjavio je. „U Americi se ne prevodi dovoljno i ona uistinu ne učestvuje u velikim književnim raspravama. Američki pisci su isuviše prijemčivi za trendove vlastite masovne kulture i nemaju dovoljno znanja“.

Nije trebalo dugo čekati da američki pisci zagrizu udicu. Majkl Dirda u Washington Post-u je izneo kako je upravo Engdal taj koji pokazuje „ostrvski stav prema veoma raznolikoj zemlji“. Malo je smešno da građanin Švedske, čiji je broj stanovnika isti kao i broj stanovnika Njujorka, Ameriku naziva „izolovanom“. Dejvid Remnik, urednik The New Yorker-a, primetio je kako je sama Švedska akademija odgovorna za upadljivo neznanje u toku veoma dugog perioda: „Mislite da bi nas stalni sekretar Akademije koja pretenduje na znanje ali je u istoriji previdela Prusta, Džojsa i Nabokova, samo da pomenen nekoliko ne-nobelovaca, poštedeo kategoričkih lekcija“.

Sve ove kritike su, naravno, istinite. Ali pravi skandal u vezi sa Engdalovim komentarima nije u tome što oni otkrivaju tajne predrasude dela Švedske akademije. On je u tome što je postalo službeno ono što je bilo očigledno svakom ko je je obraćao pažnju: Nobelov komitet nema pojma o američkoj književnosti. Amerika bi trebalo da odgovori ne preklinjanjem komiteta za poštenije istraživanje nego raskidom, jednom za svagda, sa lažju koja je Nobelova nagrada za književnost postala.

Kada Engdal optužuje američke pisce da su sirovi i zaostali, da nisu upućeni u poslednje razvoje u Parizu ili Berlinu, on samo ponavlja stereotipe koji praktično sežu do Revolucionarnog rata. Pre skoro dvesta godina je Sidni Smit, engleski humorista, napisao za Edinburgh Review: „Ko čita, u četiri četvrtine zemaljske kugle, američku knjigu?“ Ironično je da je, dok Engdal danas ocrnjuje američki provincijalizam, Nobelov komitet u većem delu istorije Nobelove nagrade vrednovao upravo „zaostalost“ u američkoj književnosti.

Pogledajmo samo tipove američkih pisaca koje je komitet udostojio nagrade. Perl Bak, koja je dobila nagradu 1938. i Džon Stajnbek, koji osvojio nagradu 1962, skoro da su narodni pisci, koji naivno koriste realistički stil da dramatizuju borbe običnog čoveka. Njihove najčuvenije knjige „Dobra zemlja“ i „Plodovi gneva“, isuviše se dobro uklapaju u čitalačku listu srednjoškolaca. Sinkler Luis, prvi amerikanac koji je dobio Nobelovu nagradu 1930. godine, pisao je razvučene satire o američkom provincijalizmu sa ničim formalno avanturističkim u vezi sa njima.

Takvi pisci su u Evropi reflektovali upravo onakvu sliku kakvu su Evropljani želeli da vide: ozbiljnu, grubu, antiintelektualnu. Postojao je kratak trenutak, nakon Drugog svetskog rata, kada je Nobelov komitet smatrao da Amerika može da izrodi sofisticiranije pisce. Niko se na obe strane Atlantika neće sporiti oko nagrada Vilijemu Fokneru iz 1949. ili Ernestu Hemingveju iz 1954. godine. Ali za trideset dve godine, koliko je proteklo otkako je Sol Belou dobio nagradu, Amerika je imala tačno samo jednog lauerata – Toni Morison, čija kritička reputacija u Americi nije ni na koji način stabilna. Ako bismo sudili prema Nobelovom spisku, poslednje tri decenije predstavljaju vreme američke kulturne suše, pre nego doba kada su američki jezik i kultura osvojili svet.

Ali upravo je to, naravno, problem za Šveđane. Sve dok se Amerika još uvek mogla smatrati kao evropski zapećak – dok su pesnici poput T. S. Eliota morali da napuste Ameriku i odu u Englesku da bi postali dovoljno slavni da dobiju Nobelovu nagradu – bilo je lako potapšati Ameriku po leđima s vremena na vreme. Ali sada kada se situacija preokrenula, kada je Evropa ta koja se čini da je kulturno, ekonomski i politički zavisna od SAD, evropski ponos se može utoliti samo pretvaranjem da američka književnost ne postoji. Kada Engdal izjavljuje „da ne možete pobeći od činjenice da je Evropa i dalje centar književnog sveta“, imate jedak eho Glorije Svanson iz Sanset Bulevara koja insistira da je i dalje velika, samo je njena slika postala manja.

Ništa efektnije ne razotriva laž Engdalove tvrdnje o evropskoj superiornosti nego osvrt na dobitnike Nobelove nagrade u poslednjoj deceniji ili više. Čak i Austrijanci i Italijani ne misle da Elfrida Jelinek i Dario Fo zaslužuju svoje nagrade; Harold Pinter je dobio nagradu oko četrdeset godina nakon što je napisao svoje značajno delo. Tvrditi da su ti pisci talentovaniji ili potpuniji nego najbolji američki u poslednjih trideset godina, besmisleno je.

Ono što karakteriše favorite Nobelovog komiteta je, međutim, njihov proklamovani antiamerikanizam. Pinter je iskoristio priliku svog govora na dodeli nagrade 2005. da kaže kako su „zločini SAD bili sistematski, stalni, podli, nemilostivi“ i da pozove da se „Buš i Bler optuže kod Međunarodnog suda pravde za zločine“. Doris Lesing koja je dobila nagradu prošle godine, dala je intervju gde je za 11. septembar rekla kako „nije niti tako strašan, niti poseban kao što to Amerikanci misle“, dodajući da su oni „veoma naivan narod, ili se pretvaraju da to jesu“.

Bilo bi lepo misliti kako Švedska akademija nije odobravala takva gledišta kada je birala Pintera i Lesingovu ili slično naklonjene pisce kao što su Hoze Samarago i Ginter Gras. Ali da se dokaže loša sreća nedavne Engdalove kritike američke književnosti, sve što treba da uradite jeste da pomenete jedno ime: Filip Rot. Engdal optužuje Amerikance da „ne učestvuju u velikim književnim raspravama“, ali nijedan američki pisac nije kosmopolitskiji od Rota. Kao urednik Pingvinove biblioteke „Pisci iz Druge Evrope“, bio je odgovoran za uvođenje mnogih istočnoevropskih velikih pisaca u Ameriku, od Danila Kiša do Vitolda Gombroviča; njegova knjiga iz 2001. Shop Talk uključuje intervjue sa Milanom Kunderom, Ivanom Klimom i Primom Levijem. U svom romanu, takođe, Rot je onoliko pustolovno postmoderan koliko i Kalvino, dok isto tako ostavlja prostora za vrstu pomnog realizma koji je dugo bio stran američkoj književnosti. Osim ako, i sve dok Rot ne dobije Nobelovu nagradu, nema razloga da Amerikanci obraćaju pažnju na uvrede od Šveđana.

Slate
Preveo i priredio: Dejan Aničić