Mišel Fuko (Michel Foucault) rođen je 15. oktobra 1926. godine u gradu Poatjeu (Poitiers), gde od 1940. do 1945. pohađa gimnaziju. Od 1945. godine živi u Parizu i studira filozofiju i psihologiju na uglednoj École normale supérieure. Nakon završetka studija, od 1950. do 1955. godine na istom fakultetu predaje psihologiju, radeći povremeno kao asistent i na Univerzitetu u Lilu. Potom predaje u Švedskoj i Varšavi, da bi 1959/1960. bio direktor Francuskog instituta u Hamburgu. Fukoov misaoni svet je oblikovan pod uticajem Ničea, Marksa, Frojda i Hajdegera. U svojoj disertaciji „Ludilo i nerazum“ (Folie et déraison, 1962), Fuko se bavi istorijskim pregledom dominantnih moći i njihovog razlikovanja ludila od razuma. Glavne teme njegovog stvaralaštva postaju strukture moći, uloga znanja pri njihovom formiranju i njihov odnos prema pojedincu. U delu „Reči i stvari“ (Les mots et les choses, 1966) ispituje nastanak humanističkih nauka. Preko Univerziteta u Klermon-Feranu i dvogodišnje gostujuće profesure na Univerzitetu u Tunisu, naučna karijera vraća ga u Pariz, gde će uglavnom živeti od 1968. godine. Počev od 1970. godine na Collège de France rukovodi Katedrom za istoriju sistema mišljenja, osnovane za njega. Fukoov metod razmišljanja može se grubo svrstati u filozofski pravac poststrukturalizma. U delu „Rađanje klinike“ (Naissance de la clinique, 1963) Fuko kreće da istražuje nastanak društvenih ustanova, što će se nastaviti i u delu „Nadzirati i kažnjavati “ (Surveiller et punir, 1975). U svom poslednjem, za života objavljenom delu „Istorija seksualnosti“ (Histoire de la sexualité), objavljenom u tri toma između 1976. i 1984. godine, govori o nastanku dispozitiva seksualnosti, naučnog diskursa o seksualnosti sa psihijatrijskog, pravnog i moralnog stanovišta. Od posledica HIV virusa umire 25. juna 1984. godine u Parizu, kao jedan od najuticajnijih filozofa novog doba.