Posted on

Rolan Bart (1915-1980)

Rolan Bart (Ronald Barthes, Cherbourg 1915 – Paris 1980), francuski semiotičar, književni teoretičar, kritičar mediokritetstva književnog kriticizma i ideologije, pisac i slikar. Godine 1947. počinje sa objavljivanjem analize belog pisma (écriture blanche) Alberta Kamija u časopisu Combat. Kao nastavnik francuskog u Aleksandriji (Egipat), upoznao je lingvistu Greimasa i počeo da se interesuje za Sosira (Saussure), Hjemsleva i Jakobsona, nastavljajući sa izučavanjem književnosti i pozorišta, usredsređujući se naročito na Brehta i istoričara Mišlea (Michelet).

Bart se nastanjuje u Parizu 1950. god. i ubrzo objavljuje Nultu tačka pisma (Le degré zéro de l écriture) 1953. godine, iza koje sledi Mišle po sebi samom (Michelet par lui-meme) 1954. god. Njegova interesovanja za semiologiju, književnost i nouveau roman (Rob-Grile, Butor itd.) spaja sa kritikom ideologije masovne kulture. Mitologije (Mythologies) iz 1957. god. potvrđuju ovo interesovanje: Bart se fokusira na , od automobila do plastičnih proizvoda, deterdženata i pomfrita, razmatrajući ih kroz kategorije koje pozajmljuje od autora kao što su Sosir, Hjemslev i Marks. Delo Sistem Mode (Systeme de la Mode) objavljeno 1967. god. (pisano između 1957-1963. god.) pripada istom kontekstu. Izučava odnose između verbalnih i neverbalnih semiotičkih sistema kod ženske odeće onako kako je ona ilustrovana u modnim magazinima, što je takođe privuklo njegovu pažnju na modu o kojoj se govori (la mode parlée), bez čega slike ne predstavljaju ništa.

U Elementima semiologije (Eléments de sémiologie) (1964) odnos između verbalnih i neverbalnh znakova je ključan. Bart tvrdi da se lingvistika lingvista mora napustiti da bi se upotrebio mnogo širi koncept jezika kao prakse koja modeluje i organizuje polja diskursa. Ostavljajući po strani ograničeni pogled na lingvistiku kako je poimaju lingvisti (analognu kritiku je izvodio Moris 1946. godine), postaje očigledno da je ‘ljudski jezik više nego obrazac označavanja: on je sam njegov temelj’ i da je ‘nužno izokrenuti Sosirovu formulaciju i sada tvrditi da je semiologija deo lingvistike’. Drugi pomak (shift) koji je ovaj esej izazvao jeste prelaz od semiologije komunikacije (sémiologie de communication) (Sosir, Bujsen, Prieto, Munen) do semiotike označavanja, prema kojoj znakovi nisu samo ono što je intencionalno produkovano za komunikaciju (nego su, primera radi, simptomi u medicinskoj semiotici, ili „snovi“ prema Frojdu). Ovim studijama o opštoj semiotici, koje imaju konkretne aplikacije, može se dodati i spis (1966).

Transgresivni karakter semiotike je takođe prisutan u Bartovim doprinosima književnoj analizi kao što su: O Racinu (Sur Racine) (1963), Kritički eseji (Essais critique) (1964), Kritika i istina (Critique et vérité ) (1966), S/Z (1970), Sad, Furije, Lojola (Sade, Fourier, Loyola ) (1971), Zadovoljstvo u tekstu (Le plaisir du texte) (1973), Carstvo znakova (L’Empire des signes) (1970) i Fragmenti ljubavnog govora (Fragments d’un discours amoureux) (1977). Ovde njegovi interesi za književost idu ruku pod ruku sa njegovim interesima za signifikaciju i za ono što, u eseju iz 1975. god. () naziva treći smisao, semiotika značenja, čiji objekt nije poruka (semiotika komunikacije), niti simbol u frojdovskom smislu (semiotika označavanja), nego tekst ili pismo, što će reći, maksimum otvaranja smisla što naročito karakteriše književne spise. Ali i filmsko, slikovno, muzičko (Image-Music-Text, 1977), fotografično (up. Svetla komora (La chambre claire) (1980)) takođe stiču značenje. Usled međuzavisnosti između čitljivog (lisible) teksta i pisljivog (scriptible) teksta pisca (scripteur, écrivant), koja je manje prisutna u tekstu ne-književnog autora (écrivant), čitalac preuzima ulogu sa-autorstva i otuda dijaloški učestvuje u stvaranju smisla.

Od 1962. do 1967. godine, Barthes predaje Sociologiju znakova, simbola i reprezentacija na École Pratique des Hautes Etudes en Sciences Sociales. College de France mu je 1977. ponudio mesto predavača. Njegovo pristupno predavanje na Kolež de Fransu (Lekcija (Leçon), pripisuje književnom spisu subverzivni karakter zahvaljujući pomeranju izvedenim označavanjem: on omogućava piscu (écrivant) da govori a da se ne identifikuje sa subjektom-autorom, te on tako izmiče poretku diskursa koji se reprodukuje kada se pokorava Jeziku (langue).

Prema: The Routledge Companion to Semiotics and Linguistics, izd. P. Cobley, London/ New York 2001.
<écriture blanche>

Knjige Rolana Barta u prevodima:

1. Rolan Bart: Književnost. Mitologija. Semiologija. Pre­veo Ivan Colović. “Nolit”, Beograd 1971.
2. Rolan Bart: Zadovoljstvo u tekstu. Preveo Jovica Aćin. “Gradinac”, Niš 1975.
3. Rolan Bart: Sad, Furije, Lojola. Preveo Ivan Čolović. “Zodijak”, Beograd 1979.
4. Roland Barthes: Carstvo znakova. Prijevod Ksenija Jančin. “August Cesarec”, Zagreb 1989.
5. Rolan Bart, Rolan Bart po Rolanu Bartu. Preveo Miodrag Radović. “Svetovi” Novi Sad 1992.
6. Rolan Bart, Svetla komora. Nota o fotografiji. Preveo Mirko Radojičić. “Rad”, Beograd 2004.
7. Rolan Bart, Lekcija. Pristupno predavanje Kolež de Fransu, prev. Anja Miletić, Loznica: Karpos 2010.

O Bartu:

Luj Žan Kalve, Rolan Bart. Jedno političko gledanje na znak. Preveo Zoran Stojanović. “Bigz”, Beograd 1976.