ŠTO DA NE?
PETNAEST RAZLOGA ZA ŽIVOT
Rej Robertson

Prevod: Jelena Stakić i Ksenija Vlatković
Broj strana: 163
Format: 13 x 21 cm
Godina izdanja: 2016.

MALE INJEKCIJE SMISLA

Piše: TEOFIL PANČIĆ

„Svako ljudsko biće živi u sopstvenom mraku, svojstvenom samo njemu. Borba da se stoji na svetlosti, ili nekoliko milimetara bliže svetlosti, isto je tako jedinstvena.“ (str. 146)
Kad sam bio mlađi, spremajući se na put najviše sam se brinuo hoću li poneti dovoljno knjiga. Sada je moja glavna putna briga hoću li imati sve tablete i druge lekove koji mi uvek trebaju ili će mi putem zatrebati, ili bi samo mogli da mi zatrebaju. Mlad život je samoodrživ, a kad zađe u starenje potrebne su mu štake: što treba da bude visoko da ostane visoko, nisko da se drži nisko, srednje da stoji u sredini. Lišen mladosti, život se (p)održava spolja, „veštački“, hemijski i na druge načine.
Mladom životu, osim toga, ne trebaju injekcije smisla: on sam je smisao. Kasnije, međutim, život i ti se pomalo zasitite jedno drugog, dođe do nuspojava rutine, dosade, praznine; neuspesi, razočaranja (ona u sebe – ta su jedina ozbiljna: samo se infantilci često razočaravaju u druge) i nedaće koje te skole preteći da te slome: sve to može da dovede do „smisaone disfunkcije“, kako bih nazvao svoju zamisao ili verziju depresivnog stanja.
Kanadski pisac Rej Robertson i ja smo vršnjaci. Ali, odrastali smo na dva kraja sveta. Kao Kanađanin modernog doba, Robertson ne zna – osim teorijski – za nedaće podivljale istorije: ratova, slomova, mržnji, seoba, deoba. Ali sve ono drugo, ono opšteljudsko, tu je; na kraju, svugde se čovek suočava sa divotama i nedaćama ljubavi, rada, umetnosti, poroka, smrtnosti. Iako zdrav, uspešan i u svakom „spoljnom“ smislu ispunjen, Robertson je dugo, dugo patio od opsesivno-kompulsivnog poremećaja koji ga je dovodio u depresivna, na koncu i suicidalna stanja. Knjiga o kojoj se ovde radi nastala je kao neka vrsta autoterapijskog brevijara, lucidnog „borbenog“ dijaloga sa vlastitom mračnom stranom. Da li to znači da se radi o „self help“ literaturi? Taj žanr nije nimalo cenjen među „ozbiljnim intelektualcima“, bazično se smatra zanimacijom dokonih malograđana. To i nije predaleko od istine. Pa opet, ono na šta self help priručnici nastoje da daju odgovore iste su one muke koje muče sve ljude, pa neka su ne znam kako uzvišenog estetskog ukusa i filozofske naobrazbe. Otuda, ovo dakako nije self help, jer prilično uspešno izbegava banalnost a još uspešnije celomudrenost (što je najvažnije), ali nije da baš uopšte ne može da se tretira i tako, ili možda kao self help za one koji nikada ne bi čitali „pravi“ self help, onako kako se za Metallicu pisalo da je hevi metal za one koji inače ne vole hevi metal…
Podnaslov ove zbirke žanrovski teško odredivih tekstova, negde u sivoj zoni između eseja, autobiografskih crtica i kontemplativne proze na zdravoj ironijskoj distanci prema vlastitoj kontemplativnosti, dakle, tih „petnaest razloga za život“ (naslovi su, redom: rad, ljubav, intoksikacija, umetnost, stvarni svet, individualnost, duhovitost, smisao, prijateljstvo, samoća, kritički um, pohvala, dužnost, dom, smrt), po prirodi je stvari ličan, „proizvoljan“, jer pisac nikome – čak ni sebi, ako ćemo pravo – ne nudi recepte za homeopatske kvazilekove za kvarove u predelu duše. Dakle, jer ovo, hvala bogu, naposletku jeste literatura, a ne life-coaching ili neka slična prevarantska mamipara. Može li se „smisaona disfunkcija“ prevazići ili zalečiti baš s „petnaest razloga“, je li to malo ili dovoljno, jesu li to baš ti ili neki drugi razlozi – sve su to, u osnovi, pogrešna pitanja, pa se na njih i ne da odgovoriti. Robertson je dete svog vremena, osetljivo biće koje bi da od života, sveta, sebe i drugih dobije što može i da im da što treba, a da pri tome svojim postojanjem ostavi nekakav trag, po mogućnosti ne rđav. Ne želimo li svi nešto slično? I ne suočimo li se svi u tom nastojanju, pre ili kasnije, s preprekama koje nam se učine previsokim, ili – naizgled suprotno – nevrednim preskakanja, nevrednim truda? Na toj tački možeš da staneš i da prestaneš, a možeš i da se sabereš i sabereš nekih svojih „petnaest razloga“, pa će ti i biti kako se odlučiš. U međuvremenu, užitak u ovim Robertsonovim razlozima je zagarantovan.
ELLE, maj 2017.

INTERVJU
Rej Robertson: Spinoza ili Simpsonovi?

Kažu da je dokazivanje iz negacije sumanuto, jalovo pa i nemoguće; ipak, knjiga Što da ne? – Petnaest razloga za život (preveli Jelena Stakić i Ksenija Vlatković, objavila kuća Karpos) nikako nije izdanak uglavnom prezrene self-help loze. Kako je autor ove knjige, kanadski pisac Rej Robertson, nedavno tokom par sedmica bio gost Kuće pisaca u Tršiću, porazgovorali smo s njim da razbistrimo nejasnoće i utvrdimo šta onda ta njegova knjiga, inače, zabavna i duhovita u isti mah, zapravo jeste.

Koji je bio ključni trenutak u vašem životu za odluku da napišete baš ovakvu knjigu?

U suštini, ubrzo po završetku prve ruke rukopisa mog šestog romana, Dejvid, tokom leta 2008, patio sam od depresije suicidnog intenziteta. Godinu dana kasnije, nakon što sam se i filzički i mentalno oporavio, ustanovio sam da mi je pružena retka prilika: da napišem knjigu istražujući tu jedinstvenu i korisnu perspektivu dva centralna i najpostojanija životna pitanja – Šta to ljudsko biće čini srećnim? Šta život čini vrednim življenja.

Da li je ovo pred nama integralna verzija – da li ste morali da izostavite izvesne aspekte i delove sa ove vaše konačne liste razloga za život?

Nisam, ali sam prvobitno nameravamo da u knjigu uključim i jedno poglavlje samo o životinjama, koje su meni izrazito važne, ali, kako sam pisao poglavlje naslovljeno Prijateljstvo, shvatio sam da životinje zapravo pripadaju upravo u taj odeljak knjige. Najposle, svi moji psi su bili među najboljim mi prijateljima.

U kom se stepenu knjiga sama po sebi menjala kako ste napredovali sa radom na njoj?

Kako je knjiga sama evoluirala, razni pisci, filozofi, muzičari, itd. uporno su insistirali da se nađu njoj. Rad na knjizi Zašto da ne? bio mi je šansa da u isti mah ponovo posetim neke od knjiga i pisaca koji su me nadahnjivali, nosili i osnaživali kroz život. Na izvestan način, ova knjiga ne samo što je, po svoj prilici, najbliže autobiografiji koju bih ja ikada mogao da napišem, nego je i i knjiga opštih mesta kakvu sam oduvek bio isuviše lenj da sastavim. Svi, od Emili Dikinson do Džonatana Ričmana, su u njoj, i svi oni su mi u ovom ili onom trenutku pomogli da vodim bolji i srećniji život.

Usled samog naslova, da li ste u neku ruku bili zabrinuti da bi neoprezniji čitaoci mogli da ovu vašu knjigu pomešaju sa nekakvim vodičem iz domena samopomoći (self-help-a)?

Svi oni koji znaju moje ostale knjige, posebno moje romane, u trenu znaju da ja niti bih bio zaintersovan niti kadar da napišem knjigu iz oblasti samopomoći. Siguran sam, pak, da oni koji nisu prethodno bili upoznati sa mojim delom doživeli veliko iznenađenje – za neke srećno, a za neke i ne baš tako srećno iznenađenje.

Na osnovu onoga što se može saznati iz ove knjige, čini se da je popularna kultura nepobitno značajan deo vašeg života ali i vašeg identiteta?

Spinoza ili Simpsonovi – ako valja, onda valja, i tačka. Zašto bi pisac, a još pre bilo koji pojedinac, samom sebi poricao pristup onom najboljem od knjiga, filmova, muzike, televizije, itd, bez obzira da li to pripada tzv. visokoj ili „niskoj“ kulturi? Istinski civilizovana osoba trebalo bi da ima sopstvene primerke i Rusoovih Ispovesti i prvi album Ramones-a!

Da li ste zadovoljni konačnim ishodom dokumentarnog filma zasnovanog na ovoj vašoj knjizi? Da li ste učestvovali u njegovom stvaranju i služi li taj film knjizi na čast?

Taj film je u potpunosti delo reditelja Alena Cviga. Moj doprinos se sveo na prodaju prava na knjigu i sastanak sa rediteljem u nekoliko prilika kako bismo nezvanično prodiskutovali o scenariju koji je u tom trenutku nastajao. Mislio sam da je film bio odličan kroki-prikaz knjige, ali ne naravno isto što i sama knjiga, što, uostalom, nije ni bila namera reditelja. Uživao sam u tom filmu.

Ako o tome pričamo baš sada, da li biste u ovom trenutku išta novo dodali i da li biste i šta to uklonili sa tog vašeg spiska razloga za život predstavljenog o knjizi o kojoj upravo razgovaramo?

Pošto sam u biti veoma samotnjački tip, kako starim, pitam se koliko sam toga propustio kada je reč o ljudskoj interakciji. Ništa duboko – naprosto, stvari poput vremena provedenog sa prijateljima, roditeljima, suprugom, itd. Ne mogu da kažem da mi je žao zbog toga – ove godine ću objaviti svoju jedanaestu knjigu, tako da je to vreme već samo po sebi bilo dovoljno plodonosno, ali se pitam šta sam to žrtvovao (i kao osoba i kao pisac) da bih za uzvrat dobio tako plodan rad. Ako kada budem napisao nastavak ove knjige, možda ću onda jedno od novih poglavlja da posvetim upravo zajednici i zajedništvu.

Razgovor sa autorom vodio Zoran Janković