Akcija!
strah_od_varvara-02-02-2015_odseceno_sajt

STRAH OD VARVARA
Cvetan Todorov

1,350.00 din 1,080.00 din sa PDV-om

-20%

„Varvarin uopšte nije onaj ko veruje da postoji varvarstvo, varvarin je onaj ko veruje da neka populacija ili neko biće ne pripadaju potpuno ljudskom rodu i da zaslužuju tretman kakav bi on odlučno odbio da se primeni na njega… Nijedna kultura nije sama po sebi varvarska, nijedan narod nije konačno civilizovan; svi mogu postati bilo jedni bilo drugi. To je svojstvo ljudske vrste.“

Cvetan Todorov

Knjiga Strah od varvara je jedno od njegovih poslednjih dela. Posvećeno je društvenim i kulturnim nesporazumima koji, možda kao nikada ranije, izazivaju globalnu političku nestabilnost. Todorovljevi argumenti u ovoj knjizi su uverljivi, a njegovi uvidi su izuzetno pronicljivi i, pre svega, dobronamerni.

Opis Proizvoda

„Varvarin uopšte nije onaj ko veruje da postoji varvarstvo, varvarin je onaj ko veruje da neka populacija ili neko biće ne pripadaju potpuno ljudskom rodu i da zaslužuju tretman kakav bi on odlučno odbio da se primeni na njega… Nijedna kultura nije sama po sebi varvarska, nijedan narod nije konačno civilizovan; svi mogu postati bilo jedni bilo drugi. To je svojstvo ljudske vrste.“

Cvetan Todorov

Knjiga Strah od varvara je jedno od njegovih poslednjih dela. Posvećeno je društvenim i kulturnim nesporazumima koji, možda kao nikada ranije, izazivaju globalnu političku nestabilnost. Todorovljevi argumenti u ovoj knjizi su uverljivi, a njegovi uvidi su izuzetno pronicljivi i, pre svega, dobronamerni.

Prevod: Jelena Stakic
Broj strana: 270

Strah od varvara – s onu stranu sudara civilizacija

Prevela: Jelena Stakić
Karpos: 2010.

Sanja Petkovska
Univerzitet u Beogradu, Fakultet političkih nauka, Beograd

logo kultura 000Savremena tendencija sve intenzivnije međusobne povezanosti kulturoloških i političkih fenomena dovodi pitanja kulture u centar diskusije o okvirima i principima zajedničkog života pojedinaca i grupa različitih sociokulturnih obeležja. Tema je do sada uveliko obrađivana kao tema multikulturalizma, politika priznanja, politika identiteta, ili u nekom drugom vidu razmatranja rešenja i objašnjenja složenih problema odlučivanja i upravljanja pitanjima kulture savremenih zajednica – kulturne politike. Problematikom su se najintenzivnije bavili civlini sektor i međunarodne organizacije, ali je ona uveliko i tema teoretičara različitih disciplina društvenih nauka.

Centralni pojam u mišljenju Cvetana Todorova (Todorov, Tzvetan) je nezaobilazni projekat prosvetiteljstva koji je, kako su brojni teoretičari naglasili, počev od Liotara (Lyotard Jean François), zapao u krizu uslovljenu manjkavostima projekta modernizma. Kao posledica krize usledilo je stanje ambivalencije i nedostatka kriterijuma da se relativizovane kategorije urede na način koji bi olakšao njihovo pozicioniranje i implementiranje; razvili su se brojni i neobični fenomeni naporedne koegzistencije inače međusobno nekompatibilnih fenomena, poput arhaičnog i savremenog, ili tradicionalnog i modernog. Društveni pokreti i pokreti oslobođenja koji su delovali nakon Drugog svetskog rata u kombinaciji sa slabljenjem nacionalne države doveli su do velikih pritisaka na normativni okvir uređenja sa vremenih zajednica, kako na nacionalnom, tako i na globalnom nivou koji postaje sve uticajniji i prisutniji. Promene uslovljene postkolonijalizmom i globalizacijom Todorov ne uključuje u svoju analizu, premda se bavi pitanjima povezanim sa globalizacijom kao procesom koji unosi sasvim drugi smisao u postblokovske međukulturne i interkulturne odnose. Centar razmatranja u ovom slučaju je Evropa, i Todorov se fokusira na odnose velikih sila, ali ne i na umrežavanja struktura moći ili na njihove međusobne neravnopravnosti i relacije dominacije i marginalizacije. Odnosi različitih oblika zajednica prema pojedincima ili grupama koje im ne pripadaju ili iz nekog razloga nemaju status ravnopravnog pripadnika, koje označavaju kao druge, strance, različite i način na koji se oni tretiraju u okviru te zajednice i šire, glavna je tema studije. Reakcija na “nepripadajuće” može biti strah koji dalje može da ih mobiliše na različite vrste reakcija. S jedne strane, Todorov želi da uvede jedan novi momenat u promišljanju granice koja deli civilizacije od „onih drugih“, a s druge i dalje ostaje sumnjičav prema mogućnostima da se izgradi zajednički okvir organizacije života i upravljanja poslovima neke zajednice, što svedoči o tome da ta granica ipak opstaje i da neko ostaje isključen.

Reakcije na kritike prosvetiteljstva koje su nastupile u drugoj polovini XX veka bile su različite i generalno se može reći da je reputacija ovog projekta bila ozbiljno narušena. Todorov spada u grupu teoretičara koji su ostali ubeđeni u neospornu vrednost ideologije slobode i jednakosti, smatrajući da oni nisu diskreditovani svime što je usledilo kao posledica nasleđa dve najveće demokratske revolucije, francuske i američke i da se može održati kontinuitet borbe za njihovu realizaciju. Strah od varvara nudi perspektivu neočekivano odlučnog, ali na svoj način paradoksalnog i kontradiktornog smirivanja i stišavanja konfliktnih nesporazuma koji su primer savremene forme odbacivanja drugih, u skladu sa očekivanim aktuelnim evropskim političkim ciljevima. Pojmovni aparat i način argumentacije koji Todorov koristi uključuje jedan sloj dvosmislenog, ali i dalje nekritički esencijalizovanog pozicioniranja koje Todorov ne dovodi u pitanje. (1) Polazna teza studije o varvarstvu pomalo je afektivno formulisana: “Zapadne zemlje imaju puno pravo da se brane od svake agresije i svakog nasrtaja na vrednosti koje su odabrale da na njima zasnuju svoje demokratske režime”. Todorov nema mnogo zamerki na liberalne demokratije, nema sumnji niti preispitivanja, vidi ih kao pozitivnu i jednoznačnu opoziciju totalitarnim režimima i u duhu prosvetiteljske tradicije želi da deluje korektivno na reakcije koje nastaju iz straha, na “nesrazmerne reakcije, preterane i nepravične, jer one vode ishodima suprotnim od željenih”. Tolerancija kao jedna od osnovnih liberalnih vrednosti, “ne znači da treba tolerisati sve” jer “poziv na toleranciju. Mora poći od suštinskog konsenzusa o onome što se u nekom društvu ne može tolerisati”. U duhu fukujamanskih teza, Todorov nas od samog početka obaveštava o postojanju konačnog rešenja i naginje eshatološkom shvatanju uloge evropskog projekta u pacifikovanju multikulturalnih tenzija. Međutim, kada je potrebno da definiše granicu „civilizacijske neprihvatljivosti“, sklon je njenoj relativizaciji i prenebregavanju činjenice da ne postoji ništa što zastupnike različitih kulturnih i socijalnih gru pa čini obaveznim da podrazumevani kriterijum diferencijacije i kategorizacije prihvate kao legitiman.
Za razliku od uobičajenog načina da se varvari posmatraju kao oni čija se pripadnost ljudskom rodu negira zbog neke karakteristike koja se tiče društvene pozicije, porekla ili nekog oblika ponašanja, Todorov varvarstvo definiše kao “poricanje pune ljudskosti drugih”. Varvari nisu oni koji su odbačeni ili marginalzovani, to su oni koji odbacuju druge. Premda napominje da su kvalifikacije koje čine varvarina (kršenje zajedničkog života – incest, pokazivanje istinskog prekida sa drugim ljudima u vidu npr. kanibalizama, preklapanje javne i privatne sfere i nedostatak društvene organizacije) prolazni oblici ponašanja, ne trajne karakteristike pojedinaca ili grupa, on istovremeno političku upotrebu varvarstva u svom određenju smatra legitimnim načinom uređenja političkog prostora – varvari su oni koji odbacuju druge, i to je apsolutni smisao pojma “varvarin”, za razliku od relativnog koji označava svakoga ko za nas predstavlja drugog, stranca.(2) Imajući na umu političko značenje varvarstva, Todorov ga smatra kategorijom od “prvorazredne važnosti”, ali za razliku od varvarstva koje je isključivo, smatra da ljudskost koja je na strani liberalne demokratije, uključuje i to “neljudsko”, i da je “neljudskost nešto ljudsko”, pružajući priliku svakome da “krene pravim putem”. Civilizacija je istorijska tvorevina i podrazumeva “poznavanje prošlosti”, ona je okvir koji nadilazi pojedinačne kulture i za razliku od njih, suprotna varvarstvu na način koji ne može biti relativizovan. Dok civilizacija uključuje u sebe moralni sud, kulture su moralno neutralne i nezavisne u odnosu na civilizaciju, ali su njen osnovni preduslov. Premda predstavlja priznavanje drugih u punoj ljudskosti, civilizacija takođe može biti zloupotrebljena kako bi iza sebe zaklonila varvarstvo. Sve u svemu, Todorov prema varvarstvu koje je odredio kao neprihvatljivo za civilizaciju, ostaje ambivalentan. Civilizacija je univerzalni projekat nastao tokom epohe prosvetiteljstva gde je pluralitet osnova jedinstva i to je krajnji domet objašnjenja koje nam se nudi, Demokratski se režimi moraju suprotstaviti varvarstvu u sebi, ali po potrebi i voditi legitimnu borbu protiv varvarstva koje dolazi od strane drugih. Ono što može biti jednakost različitih ima gotovo istu poziciju kao i „rat svakog protiv svih.“

U Strahu od varvarstva najcitiranija knjiga je Hangtintonov Sudar civilizacija, na koju zapravo Todorov odgovara sa namerom kritike i pobijanja njegove teze. Mada on pokušava da relativizuje i drugačije postavi pojedine koncepte rasprave, njegova argumentacija ne uspeva da dekonstruiše i zaobiđe strukturu koja je postavljenja od strane Hantigtona u okviru koje su kulturni i religijski identiteti postali mesto najintenzivnijih i najozbiljnijih političkih konflikata. Najviše što nam se nudi je optimističko uveravanje da je Evropska unija projekat koji ima univerzalizujuću snagu ujedinjavanja i prevazilaženja problema koji proizilaze iz kulturnih različitosti. Jednostavnosti u pristupu ne manjka ni sa jedne ni sa druge strane. Najveća zamerka koju Todorov upućuje Hantingtonu tiče se stava da je moguće jednom zauvek identifikovati tvrdo jezgro ili suštinu svake civilizacije. (3) Dalje, Todorov postblokovske sukobe smešta u još jedan okvir, okvir manihejske filozofije koja posmatra svet kroz večni dualizam dobra i zla, kroz njihov večiti međusobni sukob. Govoreći o metafori “su dara civilizacija“ Istoka i Zapada u vezi sa filozofijom manihejizma, posebno u kontekstu događaja nakon 11. septembra, kada sukob eskalira i počinje da se govori o društvenoj panici i strahu, makar i kao o okviru koji je potrebno prevazići, Todorov takođe previše podrazumeva i nedovoljno odlučno odbija taj diskurs. Prethodno nam saopštivši da se civilizacija mora braniti, Todorov sugeriše da odbrana civilizacije ne može da se zasniva na varvarskim sredstvima, inače se upada u krug nasilja iz kog nema izlaza. Na taj apel se često vraća, iako je prethodno već tvrdio da civilizacija nikada nije potpuno “očišćena” od varvarstva kom se često pripisuje kvalifikacija nerazvijenosti. Deluje kao da je Todorov ubeđen da linija fronta mora da postoji, ali i da nije u mogućnosti da je locira i identifikuje.

Način na koji se tortura legitimizira u okvirima borbe protiv terorizma je ilustracja za to kako strahovi mogu da unazade demokratiju koja pribegava amnestiji praksi koje bi trebalo da je odavno ostavila za sobom, na način koji daleko prevazilazi od branu i postaje ofanziva u cilju “otklanjanja opasnosti”. Beleške o torturi (engl. Torture Memos), dokument koji su sastavili pravni savetnici Ministarstva odbrane SAD, redefiniše pojam torture smatrajući da su prakse zbog kojih je ponašanje američkih vojnih snaga osuđivano od strane međunarodne zajednice zapravo zakonski prihvatljive i legitimne, jer ne rezultiraju smrću ni ozbiljnim telesnim oštećenjima onih koji su mučenju podvrgnuti. Prakse torture koje ne iščezavaju pokazuju da je sukob „civilizacije“ i „varvarizma“ unutrašnji konflikt savremenih društava, ili centralna dvosmislenost političkog koje ne može da kontroliše odnos sredstva i ciljeva.

Ajan Hirsi Ali (Hirsi Ali, Ayaan), holandska aktivistkinja, spisateljica i feministkinja poreklom iz Somalije, zaposlena u američkom konzervativnom institutu, priključila se ratu Zapada protiv Islama i terorizma, smatrajući da je poreklo i nekadašnja pripadnost toj religiji čine posebno legitimnom kritičarkom. Kao što se može reći da je Obama kao predsednik SAD bio preko potrebna figura savremenoj američkoj demokratiji, isto se može reći i za Hirsli Ali, koju konzervativne struje na neki način upotrebljavaju kako bi legitimizirale svoje stereotipe i neravnopravne tretmane pripadnika manjina, imigranata i doseljenika. U članku britanskog Gardijana (engl. Guardian) navodi se kako Hasli Ali predlaže prosvetiteljski projekat putem kog se “kritičko mišljenje” namerava uvesti u islam različitim posrednicima, od kojih je jedan i hrišćanstvo. (4) Bez obzira na to što se sa eklektičkom konstrukcijom Hasli Ali teško može polemisati, Todorov razlaže njene argumente i njeno shvatanje sveta označava šematizmom, što u datom kontekstu deluje prejednostavno. Ubistvo reditelja filma Potčinjavanje koji je snimljen po tekstu Hasli Ali, Van Goga (Theo van Gogh),dovelo je do nove eskalacije nasilja i novih konfrontiranja pripadnika muslimanske religije i Zapada, pre svega Holandije u kojoj se incident dogodio. Iako su mnogi zahtevi drugih religijskih zajednica za cenzurom iz razloga povrede verskih osećanja prihvaćeni, to nije prošlo kada je reč o karikaturama koje je objavio holandski list Jilands posten (hol. Jyllands -Posten). Njihovo obrazloženje je bilo da samo žele da pokažu da se i sa islamom “sme šaliti”, ali je cena bila prevelika: neredi, mrtvi širom muslimanskih zemalja i ozlojeđenost koju je teško zaboraviti. Hasli Ali dobila je status neprikosnovenog borca za slobodu, i njene izjave se dočekuju sa velikom pažnjom, a mišljenja o gorućim političkim temama smatraju relevantnim. Tako je za list Jerusalim Post (engl. Jerusalem Post) pohvalila Izrael kako je dostigao nivo liberalne demokratije i da ima problem sa fundamentalizmom koji dolazi od drugih grupa, čak i da njoj deluje da žene u Izraelu imaju ravnopravan položaj. Deluje da je Hasli Ali sasvim nezainteresovana da primeni kriterijume po kojima sudi o Islamu na druge religije i na druge zajednice, što je samo jedna od problematičnosti njenog angažmana. (5) Izjavila je ono što bi se Zapadu dopalo da čuje, iako je sasvim jasno da politika Izraela ima takođe crte fundamentalizma i totalitarizma. Tačka u kojoj nastupa razočarenje je momenat kada se Todorov usaglašava sa idejama Hasli Ali, i tvrdi da je “potrebna evolucija prema liberalnom Islamu koja može biti jedino delo samih muslimana i ne može biti nametnuta spolja”. “Spokojno prihvatanje demokratskih vrednosti” je rešenje koje daje Todorov, a smatra da neke dodatne zahteve koje pripadnici različitih religijskih zajednica ispostavljaju kao imigranti u zapadnim društvima jednostavno ne treba posmatrati kao nešto strašno i da im treba izaći u susret. Rešenje je dakle krajnje jednostavno, i tu počinje problem.

Put kojim Todorov obrađuje pitanje odnosa dve veoma važne koncepcije u okvirima društvenih nauka (civilizacije i varvarizma) zaokružuje se politički i simbolički tematizovanjem evropskog identiteta, koji je za sada uglavnom baziran na kohabitaciji nacionalnih identiteta, i razmatranjem mogućnosti određivanja sadržaja mogućeg zajedničkog identiteta, kako se jedinstvo unije ne bi baziralo prevashodno na administrativnim i ekonomskim osnovama, nego bi u njega bile uključene i kulturološke. Todorov smatra bi osećaj zajedničkog identiteta dao više snage evropskom projektu, ali i da se ideja o jedinstvenom evropskom kanonu ne može braniti, budući da je „jedinstvo evropske kulture u načinu upravljanja raznim kulturnim identitetima“. Ono što je važno jeste da pojam varvarin ne postoji u drugim velikim kulturama poput na primer kineske, ali Todorov smatra da je njegovo izdvajanje u evropskoj tradiciji imalo i svojih pozitivnih strana, iako je teško očekivati da su te pozitivne strane prevagnule i svakako da je to staro uverenje da neke pojedince ili grupe možemo smatrati suštinski drugačijim od nas samih i niže vrednim, bilo zbog toga što govore drugačijim jezikom, što su druge boje kože, ili zbog toga što konzumiraju neke vrste hrane – imalo tragične posledice. Premda je nemoguće ostvariti zajednički evropski identitet, moguće je da se socijalnim i kulturnim razlikama da isti status i da se stoga ne pravi njihova diferencijacija po pitanju distribucije društvene moći. Uslov zajedničkog identiteta bio bi zajedničko pamćenje, što za brojne i raznovrsne evropske narode svakako ne bi bio izvodljiv poduhvat, tako da je nivo zajedništva koji se smatra ostvarljivim obezbeđivanje jednakih prava, dok se odustaje od zajedničkog normativnog okvira. U perspektivi koju iznosi Todorov, s onu stranu sudara civilizacija, ostaje Evropa kao „mirna sila“, koja bi ipak „morala da raspolaže vojnom silom“. Ostaje pitanje čemu bi ta vojna sila služila, ako Evropi “nijedna drugost ne bi mogla biti suviše strana?“

S obzirom da je teško obuhvatiti misao i argumentaciju svojstvenu Todorovu, koju često karakteriše bliskost književnosti i fantastici, vidljivo je da je njegov cilj da pruži pogled na teme koje su ključne za politike koje se tiču kulturnih tema i fenomena. Pored toga, očigledno je da, s namerom ili ne, Todorov ostaje često uhvaćen u zamku „nezgodnih dihotomija“ (6) iz kojih ne izlazi tako da biva jasno u kom smeru se uputio, dakle u odnosu na većinu iznetih problema ostaje ambivalentan i nejasan. S obzirom na njegovo unapred iskazano opredeljenje, suvišno bi bilo ukazivati na esencijalizovanje i evropocentrizam koji nisu doprinos uvođenju novih rešenja u problematiku. Todorov je ponudio mnoge relevantne informacije i sveukupno nije uspeo da ode s druge strane teorija sukoba civilizacija, budući da je fenomenima pristupio sa podrazumevanjem I predodređenošću, ali je svakako ponudio stručnjacima u oblasti društvenih nauka jedno zanimljivo i informativno štivo na veoma važnu i relevantnu temu.

Napomene:

1. Očigledno je da su kategorije dihotomija ili binarnih opozicija i načina na koji su one upotrebljavaju u antropologiji, sociologiji i studijama kulture, instrument koji bi bilo sasvim umesno uposliti da se tendencija hijerarhizacije društvenih odnosa poveže sa pitanjem drugosti i granica pripadnosti određenoj zajednici, odnosno isključivanja iz nje. Kao jedan od interesantnih načina upotrebe ovih kategorija u svrhe dekonstrukcije dihotomno postavljenih odnosa pogledati: Baćak V., O pojednostavljivanju modernostikritika Bauma na i Gidensa, Diskrepancija, br. 12, Zagreb 2007.

2. „Stranac je i sam element grupe, ništa drugačije nego siromašni ili različite vrste „unutrašnjih neprijatelja“. On je element čija imanentnost, čiji položaj istovremeno uključuje spoljašnjost i suprotstavljenost“ (Georg Zimel 1858- 2008, priredio Marinković D., Novi Sad 2008).

3. „Ne radi se o sudaru civilizacija niti o verskom ratu, nego o poznatim političkim i društvenim sukobima u kojima religija igra bitnu ulogu“. Dakle, on vidi drugi izvor sukoba, ali ne dovodi u pitanje njihovu unapred pretpostavljenu strukturu i nužnost.

4. Brockes E., Ayaan, Hirsi Ali: Why are Muslims so hypersensitive?, The Guardian, Saturday 8 May 2010.

5. Gerstenfeld M., Ayaan Hirsi Ali on Israel, Jerusalem Post,August 4, 2006.

6. Key Debates in Anthropology, Inglod T. (Ed.), Routledege, London and New York 2005.

Potisnuto pamćenje Zapada

Od bitke u Termopilskom klancu do 11. septembra
Alen Greš

monde 300x53„Sudbina zapadne civilizacije, pa i sudbina samoga čoveka, danas su ugrožene… Svi putnici, svi stranci koji već duže vremena žive na Dalekom istoku to nam potvrđuju: za 10 godina, svest se promenila dublje nego za nekoliko vekova. Staru i laku potčinjenost, smenili su podmuklo neprijateljstvo, a ponekad i istinska mržnja koja samo čeka pogodan čas pa da stupi u akciju. Od Kalkute do Šangaja, od mongolskih stepa do anadolskih ravnica, u celoj Aziji gori želja za oslobođenjem. Nadmoć na koju se Zapad navikao, od onoga dana kada je Jan Sobjejski konačno, pod zidinama Beča, zaustavio tursku i tatarsku navalu (1), tu nadmoć Azijati više ne priznaju. Ovi narodi teže da se ujedine protiv belog čoveka kome žele i proriču propast“ (2). Tako je, 1927. godine Anri Masis (Henri Massis), plodan i uticajan pisac, kretao u krstaški rat protiv opasnosti koje su ugrožavale evropski duh i vrednosti i koje je on uglavnom poistovećivao sa vrednostima i duhom Francuske. U osnovi, on nije pogrešio: svuda su se pojavljivali znaci ustanka kolonizovanih naroda.

U kontekstu različitom od konteksta vremena posle Drugog svetskog rata, ali takođe obeleženog uzastopnim zemljotresima – kraj Hladnog rata, atentati od 11. septembra, ratu Iraku i Avganistanu, itd, a naročito reorganizacijom sveta u korist novih sila poput Kine i Indije, opet se rađaju isti strahovi. Oslanjajući se na manihejsku koncepciju istorije, kao neprestanog sukoba između civilizacije i varvarstva, brojni i često ugledni autori uvlače nas u vremeplov i vode do korena ovog „rata dugog dve i po hiljade godina“ – prema podnaslovu knjige Entonija Pedžena „Svetovi u ratu“ – koji danas opet hara planetom.

Ovaj profesor je predavao na više prestižnih univerziteta – Oksfordu, Kembridžu i Harvardu. Na nekih 500 strana, on daje jednu neumesnu sliku svetske istorije. „U Troji je zapaljena vatra koja već vekovima gori, jer su posle Trojanaca došli Persijanci, posle Persijanaca Feničani, posle Feničana Parćani, posle Parćana Sasanidi, posle Sasanida Arapi, posle Arapa Turci. Linije sučeljavanja su se menjale. Menjao se i identitet neprijatelja. Ali, nije se promenio način na koji su obe strane shvatale ono što ih deli, oslanjajući se, što je pravilo u ovom tipu opažanja, na nagomilano istorijsko pamćenje koje je u pojedinim aspektima bilo opravdano a u nekima potpuno pogrešno.“

Uprkos ove male rezerve koja se odnosi na „potpuno pogrešno“ istorijsko pamćenje, autor tokom svog razmišljanja usvaja dihotomnu viziju čiji se početak nalazi u sukobu između Grka i Persijanaca o kome piše grčki istoričar Herodot.

Herodot, prema Pedženu, pokazuje da je „ono što odvaja Persijance od Grka, odnosno Azijate od Evropljana, mnogo dublje od sitnih političkih čarki. To je vizija sveta, shvatanje onoga što čovek jeste i što šreba da bude. I mada se grčki polisi i šire ‘evropske’ države, međusobno dosta razlikuju, mada izgrađuju različite tipove društva i mada su skloni kad im to odgovara da jedni druge izdaju, oni ipak imaju zajedničke crte utemeljene na ovoj viziji. U svima njima pravi se razlika između ropstva i slobode i svi dele ono što danas nazivamo individualističkom vizijom čovečanstva.“

Shvatiti terorizam?

Nosioce nasilja u siromašnim kvartovima velikih evropskih gradova, neki porede sa međunarodnim teroristima, jer i jedne i druge pokreće njihov civilizacijski i verski identitet, dakle, njihova kolektivna pripadnost. Naši činovi imaju razloge, njihovi imaju samo uzroke. „Da bi ostali u okviru razuma… moramo po svaku cenu da ubicama pripišemo neke argumente“, piše Paskal Brukner: „ali oni, de fakto, nemaju argumente, imaju samo želju za ubijanjem, koja deluje mimo njihove svesti i volje“. Eli Barnavi dodaje: „Ovaj terorizam mi nismo u stanju da shvatimo jer nam je radikalno stran.“ Navedenu formulu treba preokrenuti: zato što smo unapred pretpostavili da se ti ljudi od nas radikalno razlikuju – od nas slobodnih, racionalnih, u punoj meri čovečnih, oni neslobodni, iracionalni, dakle nepotpuno ljudski – mi ne uspevamo da ih shvatimo… Ne moramo se pozivati na islam ili na sudar civilizacija, da bi objasnili zašto se Avganistanci i Iračani bore protiv vojnih snaga na svojoj teritoriji. Ne moramo da pričamo o antijudaizmu ili antisemitizmu da bi shvatili razloge zbog kojih se Palestinci ne raduju izraelskoj okupaciji svoje zemlje. Ni da navodimo stihove iz Korana da bi razumeli reakciju Libanaca koji su se 2006. borili protiv uništavanja infrastrukture svoje zemlje.

Da se kazni neko crnačko pleme
potrebno je da se spale njegova sela

Pol Kertlidž, profesor grčke istorije na univerzitetu Kembridž, ne govori ništa različito od ovoga u svojoj knjizi o Termopilima, posvećenoj „bici koja je promenila svet“. „Ova bitka“, piše on u uvodu, „bitka između Spartanaca i drugih Grka sa jedne, i persijske horde (koja je uključivala i Grke) sa druge strane, bila je sukob između slobode i ropstva, i u tom smislu su je shvatali kako u ono vreme, tako i u svim potonjim vremenima. Ukratko, bitka u Termopilskom klancu bila je prekretnica, ne samo u istoriji klasične Helade već i u istoriji sveta…“ Zar nije ekonomista Džon Stjuart Mil sredinom XIX veka tvrdio kako je Maratonska bitka „važnija od bitke kod Hastingsa“ (3), čak i za britansku istoriju.

U predgovoru pomenute knjige, Pol Kertlidž ne skriva svoju ideološku perspektivu: „Događaji od 11. septembra u Njujorku i 7. jula u Londonu, dali su ovom projektu (shvatanju smisla bitke u Termopilskom klancu) novu hitnost i novi značaj u okviru civilizacijskog susreta između Istoka i Zapada.“ „Susreta koji nije bio ništa drugo do sudar ‘despotizma’ i ‘slobode’…“

Ova univerzitetska predstava popularizovana je u crtanom filmu o bici u Termopilskom klancu, nastalom 2007. pod naslovom „300“, Zaka Snajdera, filmu pravljenom po istoimenom stripu Frenka Milera i Lina Verlija. Ovaj film, koji je doneo veliki novac, traje dobra dva sata i liči na video-igru u kojoj lepi, mišićavi muškarci, nakljukani amfetaminima, ratuju sa feminizovanim varvarima (crncimima ili ,,sa bliskoistočnim crtama lica,,) koji se mogu hladnokrvno ubijati. „Nema zarobljenika“, naređuje glavni junak filma, kralj Leonida, koji na početku filma ubija persijskog izaslanika: divljaci ne zaslužuju da se na njih primeni jedan od najsvetijih zakona čovečanstva.

Civilizacija je, dakle, istrebljene varvara! Još 1898. Hajnrih fon Trajčke (Heinrich von Treistschke), nemački politikolog tvrdio je nešto što se mnogim njegovim savremenicima činilo kao banalna i samorazumljiva istina.
“ Međunarodno pravo se pretvara u frazu ako hoćemo da njegove principe primenimo na varvarske narode Ako hoćemo da kaznimo neko crnačko pleme, onda treba da zapalimo njegova sela; nećemo ništa uraditi ako ne pružimo ovu vrstu primera. Ako u sličnim situacijama nemačko carstvo primeni međunarodno pravo, to neće biti ni humanost ni pravda, to će biti primer sramne slabosti.“

„Naša istorija počinje sa Grcima
koji su pronašli slobodu i demokratiju,,

I Nemci nisu pokazali ni trag „slabosti“ kad su u jugozapadnoj Africi (današnjoj Namibiji) između 1904. i 1907. istrebili Hererose, počinivši tako prvi genocid XX veka, genocid koji će, uz druge kolonijalne „politike“ posluži kao model i preteča genocida koji je nad Jevrejima izvršila nacistička Nemačka.

Ni Spartanci iz filma „300“ ne mogu se optužiti za „slabost“. Oni ubijaju rahitičnu i degenerisanu decu a ženama ne dozvoljavaju da uđu u Senat. Što se tiče rata, on predstavlja vrhunac ljudskih dostignuća. Frenk Miler, autor stripa, ne skriva svoje ideološko opredeljenje. „Naša zemlja“ (Sjedinjene Države) i čitav zapadni svet, suočeni su sa smrtnim neprijateljem koji tačno zna šta hoće.“

Pol Kertlidž tvrdi kako ne postoji persijski izvor za ove ratove, niti neki njihov Herodot. Ipak, o Persijskom ratu skupljena su brojna svedočanstva koja donekle menjaju perspektivu. Turadž Darije, profesor antičke istorije na univerzitetu države Kalifornija (4), ističe da je ropstvo u Persiji bilo slabo primenjivano a da je u staroj Grčkoj bilo češće i razvijenije. Da status žene u Persiji nije bio ništa gori od statusa koji je imala žena u klasičnoj Grčkoj, da je prvu poznatu povelju o ljudskim pravima dao Kir Velik, u tekstu koji su Ujedinjene nacije 1971. odlučile da prevedu na sve jezike, i koji sadrži versku toleranciju, ukidanje ropstva, slobodu izbora profesije itd.

Da su Grci, pre svega preko Herodota, bili prikazani u boljem svetlu nego Persijanci i da je njihova pobeda bila prikazana kao trijumf nad varvarstvom, od toga nema ničeg normalnijeg. Otkako postoje ratovi, njihovi učesnici se diče uzvišenim principima. Nisu li ratovi koje Sjedinjene Države vode u Iraku i Avganistanu, bar za njihove rukovodioce, ratovi Dobra protiv Zla? Međutim, postavlja se pitanje zbog čega smo mi, dve i po hiljade godina posle ovih događaja, tako opsednuti starim Grcima?

Marsel Detijen, profesor na univerzitetu Džon Hopkins, daje jedan ironičan odgovor: „Da ‘naša istorija počinje sa Grcima’, piše Lavis u svojim Poukama (5), to je prva stvar koju treba naučiti učenike srednjih škola. Naša istorija počinje sa Grcima koji su izumeli slobodu i demokratiju, koji su nam preneli smisao za lepo i univerzalno. Mi smo naslednici jedine civilizacije koja je svetu ponudila ‘ideal i savršen izraz slobode’. Evo zbog čega naša istorija treba da započne sa Grcima. Uz ovo prvo ubeđenje, ide i drugo, isto tako jako: ‘Grci nisu kao drugi’. Kako bi uostalom i mogli biti kad se nalaze na početku naše istorije? To su dva suštinska iskaza za nacionalnu mitologiju, koju stvaraju tradicionalni humanisti i istoričari zaljubljeni u naciju“ (6).

I autor zaključuje kako ljudi vole da veruju „ne samo da je jednog lepog dana u klasičnu Atinu sa neba pala politika, u čudesnom obliku demokratije, nego i da nas jedna božanski pravolinijska istorija vodi za ruku od američke, preko Francuske revolucije, do naših zapadnih društava, tvrdo ubeđenih kako je njihova misija da sve narode preobrate u pravu religiju demokratije.“

Upravo su ovo shvatanje o jednoj „izuzetnoj“ Evropi, o direktnoj genealogiji između klasične antike i savremene Evrope, koje povezuje renesansa -tvorac ovog izraza je istoričar Žil Mišle (Jules Michelet) iz XIX veka – u pitanje doveli neki anglosaksonski radovi, čija poruka još uvek nije došla do francuskih ušiju (7).

U knjizi pod naslovom „Istočno poreklo zapadne civilizacije“, Džon M. Hobson pokazuje da je nemoguće da se, ako se zanemari Istok, shvati istorija sveta. Ovo „prećutkivanje“ izražava tri velike omaške. „Prvo, na Istoku je posle 500. godine došlo do privrednog procvata. Zatim je on stvorio i održavao svetsku privredu. I najzad, Istok je, izvozeći u Evropu svoje tehnologije, institucije i ideje, na aktivan i značajan način doprineo rađanju Zapada.“ Ko danas na Zapadu zna da se prva industrijska revolucija dogodila u XI veku u Kini, za vreme vladavine dinastije Song? Kinesko carstvo je 1078. proizvodilo 125.000 tona gvožđa, a Velika Britanija je 1788. godine uspela da dostigne cifru od 76.000 tona. Kinezi su savladali neke napredne tehnike, pre svega livenje gvožđa i umesto drvenog uglja koristili su koks i tako rešili problem seče i uništavanja šuma. U ovom periodu dogodila se revolucija u transportu, u energiji (napravljeni su mlinovi na vodu) u razvoju poreza i trgovačke privrede, u razvoju velikih gradova; dogodila se i zelena revolucija koja je u XI veku dostigla nivo poljoprivredne proizvodnje koji će Evropa dostići tek u XX veku. Kina je sve do 1800. bila „primus inter pares“, među velikim silama, a svetsku privredu neki su tada opisivali kao kinocentričnu; sa svoje strane i Indija je takođe zauzimala značajno mesto. Mnoge njene tehnike, ideje i institucije došle su u Evropu i pomogle rađanju modernog kapitalizma. Bez kineskog doprinosa britanska industrijska revolucija ne bi bila moguća. Slično bi se moglo kazati i o ulozi velikih muslimanskih imperija.

Strah od varvara jeste ono što od nas može napraviti varvare

Prema Hobsonu, „evrocentrični“ istraživači postavljaju dva tipa pitanja: „Šta je Zapadu omogućio prodor ka modernom kapitalizmu“; „šta je sprečilo Istok da ostvari isti takav prodor?“ Međutim, ova pitanja pretpostavljaju da je dominacija Zapada bila neizbežna; ona istoričara navode da u prošlosti traži one elemente koji objašnjavaju pomenutu dominaciju. „Uspon Zapada se tako shvata preko logike imanencije koja se može analizovati samo kroz unutarevropske faktore“, i navodi da se Istok i Zapad shvate kao dva sasvim različita entiteta odvojena nekom vrstom kineskog civilizacijskog zida, barijerom koja nas štiti od varvarskih invazija.

Ali, ko su ovi „varvari“? Kritikujući Klod-Levi Štrosa, za koga je varvarin onaj koji veruje u varvarstvo, Cvetan Todorov odgovara: „To je onaj koji veruje da neka populacija ili pojedinac ne pripadaju potpuno čovečanstvu i da zaslužuju postupanje koje ne primenjujemo prema samima sebi.“ U svojoj novoj knjizi Strah od varvara, Todorov nastavlja razmišljanje započeto pre dužeg vremena, pre svega u Mi i drugi, francusko razmišljanje o ljudskoj različitosti (8), plodnom delu koje bi svako trebalo Da pročita. „Strah od varvara“, piše on u uvodu, „jeste ono što nas može pretvoriti u varvare. A zlo koje ćemo im učiniti, prevazići će zlo od koga smo se prvobitno bojali.“

„Ako ovaj pojam“, objašnjava on, „ima apsolutan sadržaj, ‘varvarin’ će imati svoju suprotnost. Civilizovan je onaj čovek koji u svako vreme i na svakom mestu ume da otkriva čovečnost u drugima.“ Ovo se dešava u dve etape. Prva – otkriće da drugi vode način života koji se razlikuje od našeg; druga – prihvatanje da su oni nosioci iste čovečnosti kao i mi, što ne znači da ćemo prihvatiti sve ono što dođe sa strane niti da ćemo pasti u relativizam. To je složen postupak koji je malo zapadnih intelektualaca u stanju da prihvati i primeni.

„Već odavno“, zapaža on, „misao prosvetiteljstva služi kao izvor inspiracije za reformističku i liberalnu struju koja se bori protiv konzervativizma u ime univerzalnosti i jednakog poštovanja za sve. Danas su se, kao što znamo, stvari promenile, i na tu misao se pozivaju konzervativni zastupnici superiornosti zapadnog mišljenja, koji sebe smatraju borcima ‘protiv relativizma’, posledice romantičke reakcije s početka XIX veka. Oni to mogu da urade samo po cenu amputirana istinske tradicije prosvetiteljstva koja je znala da artikuliše univerzalne vrednosti i pluralitet kultura. Treba izaći iz klišea: ovu misao ne treba mešati ni sa dogmatizmom (moja kultura treba da se nametne svima), ni sa nihilizmom (sve kulture imaju istu vrednost); staviti je u službu ocrnjivanja drugih, radi njihovog pokoravanja ili uništavanja, predstavlja istinsko kidnapovanje prosvetiteljstva.“

Da li je reč o „kidnapovanju“ u kome neki elementi prosvetiteljske misli favorizuju ovaj obrt? Prema Hobsonu izgradnja evropskog identiteta u XVIII i XIX veku, omogućila je afirmaciju jedne „izuzetnosti“ koju nijedna druga civilizacija nije do sada tražila. „Evropljani nisu nastojali da promene svet zato što su to mogli (kako to smatraju materijalisti), već zato što su verovali da je to njihova dužnost. Njihovo postupanje diktira njihov identitet, i oni smatraju da je imperijalizam jedna sasvim moralno prihvatljiva politika.“ Međutim, brojni Evropljani, solidarni sa antikolonijalnom borbom i narodima Juga, odbacili su ovu viziju često se pozivajući baš na prosvetiteljstvo. Bilo kako bilo, ova rasprava zaslužuje da se nastavi…

Džon M. Hobson Muslimanska etika i duh kapitalizma

Pretpostavimo da živimo u 900. godini. Kao što smo pokazali u 21. glavi, muslimanski Bliski istok i Severna Afrika, u to doba su u bili kolevka civilizacije. Ne samo što je ova oblast bila najrazvijenija na svetu, što je bila u centru svetske privrede, već je u to doba prolazila kroz značajan ekonomski rast… Da smo imali priliku da sprovedemo anketu o uzrocima ovog muslimanskog ekonomskog razvoja, došli bismo do sledećih odgovora. Prvo, to je miran region u kome se gradovi brzo razvijaju i u kome su se kapitalisti mogli baviti dugoročnom svetskom trgovinom. Drugo, muslimanski trgovci nisu se bavili samo trgovinom, već su bili investitori koji su ulagali i špekulisali u okviru svetskog kapitalizma, ostvarujući na taj način maksimalan profit. Na trećem mestu postojao je sistem racionalnih institucija, uključujući klirinški sistem, menjačnice, depozitne i kreditne banke, razvijen knjigovodstveni sistem i partnerske i legalne odnose koji su pretpostavljali određenu dozu uzajamnog poverenja. Na četvrtom mestu, naučna misao se posle 800. godine, u muslimanskom svetu vrlo brzo razvijala. Peto, islam je igrao važnu ulogu u podsticanju kapitalizma na svetskom nivou. Umesto pisanja Protestantske etike i duha kapitalizma, mogla bi se napisati Muslimanska etika i duh kapitalizma, knjiga koja bi definitivno pokazala zbog čega je samo islam bio u stanju da ostvari značajan ekonomski progres, i zbog čega je Evropa ostala zarobljenik svoje ratoborne stagnacije. Etiku, u kojoj bi se susreli sa tezama pisaca X veka, poput Said al-Andalučija a malo kasnije i Ibn Halduna: činjenica da je Evropa u umereno hladnoj oblasti, za ove autore znači da su njeni narodi neznalice, da im nedostaje naučna radoznalost i da će zato i dalje zaostajati u razvoju.

Fus note:

1. Bitka koja se odigrala 12. septembra 1683. godine, u kojoj je Sveta liga, sastavljena od Poljaka, Nemaca i Austrijanaca pobedila Otomansku vojsku.
2. Defance de l’Occident, Plon Pariz, 1927.
3. Ova bitka odigrala se 1066. i u njoj je Vilijam Osvajač pobedio poslednjeg anglosaksonskog kralja. Ova bitka označava početak Vilijamovog osvajanja Engleske.
4. „Go tell the Spartan“, 14 mart 2007,
http:/www.iranian.com./Daryaee/2007/March/300/index.html.
5. Rođen 1842, Ernest Lavis (Ernest Lavisse) je imao odlučujuću ulogu u koncepciji programa predavanja istorije, u vreme Treće Republike.
6. Les Grecques et nous, Perrin Paris, 2005, pp. 16, 17
7. Videti na primer: Janet Abu-Lughod, Before European Hegemony: The World System A. D. 1250-135, Oxford University Press, 1991; Andre Gunder.

Dodatne informacije

Prikaz

p

O Autoru

Cvetan Todorov (1939-), francusko-bugarski književni istoričar i teoretičar. Autor je preko 20 knjiga iz oblasti književne istorije i teorije, filozofije, sociologije i antropologije. Bio je gostujući profesor na najprestižnijim američkim univerzitetima (poput Jejla i Harvarda) i dobitnik je više uglednih nagrada za svoja dela. Kod nas je poznat prevashodno po delima Uvod u fantastičnu književnost, Simbolizam i tumačenje, Mi i drugi: francuska misao o ljudskoj raznolikosti, Nesavršeni vrt: humanistička misao u Francuskoj i Poetika.

Knjiga Strah od varvara je jedno od njegovih poslednjih dela. Posvećeno je društvenim i kulturnim nesporazumima koji, možda kao nikada ranije, izazivaju globalnu političku nestabilnost. Todorovljevi argumenti u ovoj knjizi su uverljivi, a njegovi uvidi su izuzetno pronicljivi i, pre svega, dobronamerni.