Žil Delez (Gilles Deleuze) je rođen 18. januara 1925. godine u Parizu u porodici srednje klase. Smatra se, pored Mišela Fukoa i Žaka Deride, najslavnijim francuskim poststrukturalističkim misliocem. Položio je agrégation za filozofiju 1948, a godine 1969. je izabran za profesora filozofije na fakultetu Vansen u Parizu.
Delez je počeo svoju karijeru pisanjem niza monografija o filozofima kao što su Hjum, Kant, Bergson, Niče i Spinoza, uz studije o Prustu i Saher-Mazohu. S tim misliocima je sledio alternativni put kroz istoriju filozofije, nalazeći nešto „prevremeno“ i „nefilozofsko“ kod svakog od njih. Spinoza i Niče, primera radi, uvode pitanje tela u filozofiju; Prust dovodi u pitanje ideju da um prirodno naginje ka istini, tvrdeći da samo znak može da prodrma misao iz njene uobičajene ukočenosti. A Niče je ključna figura u ovom periodu, kao radikalno anti-dijalektičan, pluralistički mislilac koji sumnjiči stabilne identitete. U drugoj fazi karijere, Delez je počeo da razvija vlastitu filozofiju razlike i mnoštva. U Razlici i ponavljanju (Différence et repetition, 1968) oslanja se na eklektični niz filozofskih, književnih i naučnih izvora kako bi proizveo nelinearne studije značenja koje preispituje dominaciju kategorija „istosti“ i identiteta. Početkom 70-ih otpočinje period saradnje sa radikalnim psihijatrom i phihoanalitičarem Feliksom Gatarijem, a delo Anti-Edip (L’Anti-OEdipe, 1972), prvi deo dvotomne studije „Kapitalizam i shizofrenija“, predstavlja praktični eksperiment sa identitetom autora. Kao što je Delez komentarisao kasnije, „nas dvojica ne radimo zajedno, mi radimo između nas dvojice“. Anti-Edip se rodio iz pitanja koja su postavljena maja 1968. u Francuskoj i autore je proslavio u tom momentu. U njemu tvrde da želja prethodi reprezentaciji jer neprestano izmiče Edipalnom modelu i „deteritorializuje“ ga. Delez i Gatari su potom bili kritikovani zbog idealizovanja anarhičnog, „želećeg“ potencijala shizofrenika. Drugi tom projekta kapitalizma i shizofrenije, objavljen 1980 pod nazivom Hiljadu ravni, usredređuje se na izučavanje „rizomskih“, necentriranih struktura.
U trećoj fazi svog stvaralaštva, tokom 80-ih pa do smrti 1995, Delez je nastavio povremeno da sarađuje sa Gatarijem. Takođe se sve više okretao estetičkim pitanjima, objavljući studiju o slikaru Frensisu Bejkonu i dobro prihvaćeno dvotomno delo o filmu, sredinom 80-ih. Delez se vraća Bergsonu da bi pokazao kako film u svom najboljem izdanju može da odgovara novom tipu misli koja se odupire „oprostoravajućoj“ sklonosti intelekta. „Slika-kretanje“ ranog filma i „slika-vreme“ posleratnog filma predstavljaju nove načine estetskog mišljenja. Godine 1991. Delez je objavio svoje poslednje veliko delo Šta je filozofija? (Qu’est-ce que la philosophie?), u čijem pisanju je učestvovao i Gatari. Pokazujući neprekidan uticaj Ničea, tvrde da istinski cilj filozofije nije ni komunikacija ni refleksija, nego pre stvaranje pojmova.