Bruno Snel (Bruno Snell, 1896–1986), nemački klasični filolog. Od 1931. do 1959. bio je šef katedre za klasičnu filologiju na Univerzitu u Hamburgu, gde je osnovao istraživački centar Thesaurus Linguae Graecae, koji je i danas aktivan. Najpre je studirao ekonomiju i pravo na univerzitetima u Oksfordu i Edinburgu, ali se konačno opredelio za klasične nauke. Doktorirao je u Getingenu 1922, a habilitirao u Hamburgu 1925, sa temom o intelektualnim gledištima u Eshilovim tragedijama („Die geistesgeschichtliche Ste-llung der aischyleischen Tragödie“) Objavio je brojne studije posvećene grčkoj književnosti i njenoj metrici, ali izdavao i kritička izdanja grčkih tekstova. Za Tojbnerovu seriju je objavio kritička izdanja Pindara i Bakhilida, a izdao je i prvi tom petotomne serije fragmenata grčkih tragičara „Tragicorum Graecorum Fragmenta“ (TrGF) 1971. godine, za čiju građu su velikim delom poslužili novopronađeni papirusi, kojima se Snel pomno bavio. Pokrenuo je i izdavanje „Leksikona ranogrčkog epa“ („Lexikon des frühgriechischen Epos“, LfgrE), koje je okončano 2010. g. četvrtim tomom. Bio je i urednik uglednih naučnih časopisa kao što su „Philologus“, „Antike und Abendland“ i „Glotta“, i član akademija nauka u Getingenu, Minhenu, Beču, Kopenhagenu. „Otkrivanje duha“ – u kom iznosi da razvoj grčke književnosti od Homera do Aristofana i Platona pokazuje postepeno otkrivanje unutrašnjeg mentalnog života i narastajuće shvatanje da ljudska bića imaju jedinstveni i lični unutrašnji svet misli – njegovo je najpoznatije delo.