Posted on

Osvrt na
Beogradski sajam knjiga
Može li se večno raditi u Mekdonaldsu?

Da li ponovo učestvovati na Beogradskom sajmu knjiga?

Može li se večno raditi u Mekdonaldsu? – Dnevni list „Danas“

danasrslogo 001
Raspored mesta u Hali 1 za vreme Beogradskog sajma knjiga može da posluži kao školska maketa ili shema zatvorenog društva. Na njoj bi deca mogla da vide veliki i omeđen centar i margine koje ga okružuju i koje se razlivaju u više prstenova. Jedan arenocentričan prostor sa jasnom hijerarhijom pozicija. To bi bila sinhronijska shema. Na jednoj dijahronijskoj shemi, deca bi mogla odmah da zapaze ono što najviše karakteriše zatvoreno društvo – nepokretnost. Privilegovana mesta u centru, zauzeta za vakta ove ili one stranke, tvrdokorno se nasleđuju iz godinu u godinu, kao i neprivilegovana mesta na obodima. Ono u čemu je razlika između stvarnog društva i ove njegove replike gde se mogu očitovati relacije moći i mehanizmi njihove reprodukcije, jeste to što u stvarnom društvu „stan u centru moći“ košta više nego onaj na periferiji. Na sajmu se jednom stečene privilegije dodatno privileguju time što se bolja mesta naplaćuju isto kao i lošija, pa uprava sajma vrlo perfidno ovaj platni egalitarizam koristi za uvećanje neravnopravnosti i reprodukovanja neegalitarnih odnosa.

Ovo nije jedina nagrada privilegovanim – postoje i oficijelne nagrade. Naizgled su to sasvim prirodne i logične nagrade. Međutim to su nagrade u „večnim kategorijama“ gde šansu za njihovo dobijanje imaju samo oni koje sajam godinama privileguje. Nagrada za kapitalno izdanje, recimo, jeste nagrada koju, poput nagrade za najveću i najskuplju kuću, mogu dobiti samo veliki i najbogatiji (državni) preduzimači, odnosno izdavači. Tako koncipirane nagrade ulog su za sledeću godinu i učestvuju u reprodukovanju povlašćenih pozicija. Nagrade u kojima podjednaku šansu imaju i oni sa periferije jedva da postoje, jer nedostaju alternativne i nove kategorije koji ne uzimaju kriterijum kvantifikacije za glavni, dakle kriterijum koji sajamska uprava najviše ceni prilikom deljenja mesta (apanaža) i nagrada. Ne ohrabruju se oni koji, recimo, doprinose biblio-diverzitetu, koji su smeli, inovativni, nepretenciozni, dosledni, odgovorni, profilisani, prave indekse, ekološki svesni, ili šta već. Takvi postoje i na marginama arene. Kategorije tekstova koji se u Srbiji objavljuju i broj specijalizovanih kuća i edicija je vrlo sužen. Ne postoje izdavačke kuće koje objavljuju muzičke partiture, knjige o meduzama ili mineralima, o ronjenju ili klajmbingu… Utoliko su dragoceniji oni izdavači koji objavljuju knjige o kompjuterima, medicini, sportu, Indijancima, feminizmu itd, ali takvi se obično ćuškaju na obode oboda, praktično kažnjavaju za nedovoljno profitabilan izdavački program.

Beogradski sajam knjiga kritike o neravnopravnosti na štetu „malih izdavača“ zvanično i ne komentariše. Ako postoje privilegovanja onda je to, prema njima, na osnovu meritokratskih principa, koji su prema njima proverljivi. Ono što je međutim izvesno, jeste da uprava sajma ne čini ništa za mobilnost, ona perpetuira postojeće odnose moći, obeshrabruje i zatvara razvojne puteve manjim izdavačima, barem kada je je učestvovanje na sajmu u pitanju (a to nije malo).

Otuda učestvovanje na sajmu za tzv. male izdavače sve više nalikuje poslu u Mekdonaldsu, na „McJob“. S tog mesta nema ni levo ni desno, ni dole ni gore. Možete lično napredovati (objavljivati više i bolje), ali ostajete na istom mestu. Može li se večno raditi u Mekdonaldsu? Na početku svakog sajma, neki PR-ovi sajma odmah pohitaju da obznane da će na ‘ovogodišnjem sajmu učestvovati preko 400 izlagača’ (opet su brojke najvažnije). Ali najmanje njih 300 se zapravo tretira kao svita i skutonoše bez kojih ne bi mogao da do dođe do izražaja sjaj i veličanstvo arenogenita u ovalnom palastu, čija grandioznost facsinira kako organizatore tako i medije. Ako ne postoji mesto gde karte nisu jednom za svagda podeljene, možda je krajnje vreme razmišljati da se ono oгganizuje? Neki rizomski prostog koji nastoji da ukloni agresivne hijerarhizacije i nedostojanstvene klasifikacije. Njih je isuviše u društvu, ali zašto bi upravo sajam knjiga morao da ih ponavlja, potvrđuje i još više ističe?

Dejan Aničić

Izdavačka kuća Karpos